Još jednom o filmu “Rocketman”
Rocc 05 S

Photo: IMDb

Više mjuzikl, manje biografska drama

Rocketman (2019)

Režija: Dexter Fletcher

Scenario: Lee Hall

uloge: Taron Egerton, Jamie Bell, Richard Madden, Bryce Dallas Howard, Steven Mackintosh, Gemma Jones, Tate Donovan, Stephen Graham, Charlie Rowe

Biografski filmovi o slavnim ličnostima iz sveta "show businessa" su standard i to sa dobrim razlogom: kakvi god bili, u minus otići neće dokle god postoji kakva-takva baza fanova dotične ličnosti, a uvek postoji, bila ta osoba živa ili mrtva, još uvek u poslu ili ne. Uostalom, ni fan-baza ne mora da bude presudna jer publika naprosto voli da gleda nečiji uspeh, a "biopic" te vrste je uvek šablon "preko trnja do zvezda" u prvoj polovini filma, a "pad i iskupljenje" u drugoj. Iz tog razloga se publika oseća dvostruko sigurno, prvo inspirisano time da je nekadašnji "mali čovek" postao "velik i slavan" (jer su sport, umetnost i zabava sjajni "socijalni liftovi"), a onda i upozoreno da slava dolazi sa svojom cenom i da publici koja vodi obične živote možda i nije tako loše. Opet. čini se da se trend malo ubrzava, naročito kada se radi o ekstravagantnim britanskim muzičkim zvezdama, pa se tako Freddieju Mercuryju i njegovoj biografiji Bohemian Rhapsody pridružio Elton John sa Rocketmanom. Neka se pripremi David Bowie.

Bohemian Rhapsody tu nije spomenut samo iz razloga vrlo malog vremenskog razloga, pa ni zbog statističkih sličnosti između dvojice muzičara (obojica sa izrazitim talentom za spektakl, obojica gay, obojica skloni ekscesima, obojica sa prtljagom ne baš najsrećnijeg detinjstva, obojica poreklom iz nižih društvenih slojeva, obojica željni ljubavi i prihvatanja), nego i zbog toga što ga je sa sličnom kalkulacijom radila slična ekipa. Režiju Rocketmana potpisuje producent Dexter Fletcher (kao reditelj poznat po izuzetno ugodnom i zabavnom "biopicu" Eddie the Eagle o jedinom britanskom ski-skakaču), autor koji je dovršio Bohemian Rhapsody nakon što je Bryan Singer napustio poziciju pre kraja snimanja. Koliko se kalkulacija isplatila ostaje još da se vidi - film je vrlo brzo nakon svetske premijere u Cannesu (izabranom verovatno zbog kraja filma i spota za I'm Still Standing koji je snimljen baš tamo) ušao u globalnu distribuciju i već sada je u laganom plusu. Sa druge strane, uspeh nivoa Bohemian Rhapsody je teško ponoviti iako je Rocketman bolji, pošteniji i interesantniji film.

Za razliku od Mercuryja, John je muzički manje zanimljiv i inovativan. On je kvalitetno i sasvim u skladu sa ukusima masa pratio muzičke trendove (i trendove nastupa), ali je njegova muzika sama po sebi bila i ostala lagano aseptična, upadljivo decentna i iskalkulirana, odnosno ne baš inovativna.  Druga stvar, John se možda borio sa demonima slave, bolestima ovisnosti, depresijom, ljubavnim i poslovnim brodolomima, ali se izborio, pa je sada star i cenjen (i to sa dobrim razlogom, i kao muzičar i kao čovek), dok je Mercury umro relativno mlad i time otišao u legendu.

Fletcherov izbor da Rocketman okrene više u pravcu mjuzikla, a manje u pravcu biografske drame, te da s time u vezi uzme više sloboda u tumačenju lika i dela, a naročito biografskih podataka Eltona Johna, takođe se može smatrati rizičnim potezom jer mjuzikl ne spada u najpopularnije žanrove, ali ovde se rizik isplatio: Taron Egerton je pevačke deonice odradio sam, i to odlično, songovi su vešto umetnuti, a pevačko-plesačke sekvence sjajno koreografirane i režirane. Čini se da su Fletcher i scenarista Lee Hall (Billy Elliott) takođe vrlo svesni zamki žanrovskih klišea, kao i ograničenja usled činjenice da je o Eltonu Johnu dosta toga moguće pročitati na Wikipediji (za nas nešto mlađe, stariji imaju formirana sećanja) pa se ponekad trude da ih zaobiđu, premoste ili makar prigrle tako da pokažu da imaju nekakav stav o njima.

Taj pristup ponekad radi (primera radi, mjuzikl delovi), ponekad baš i ne jer se nameću nova ograničenja (recimo stavljanje okvira Johnovog lečenja od ovisnosti na klinici za odvikavanje oko celokupnog filma čija se radnja odvija kroz seriju flasback scena) ili se otvaraju rizici od patetike (tretman roditelja, distanciranog oca i promiskuitetne majke, gotovo je karikaturalan, a glumci koji ih igraju, Steven Mackintosh i Bryce Dallas Howard, po tom pitanju ne mogu da učine ama baš ništa). Takođe, pad u tempu od sredine prema kraju se baš oseti, ali je nekako i očekivan za takvu vrstu priče, demoni sa kojima se Elton John borio i izborio su samo skicirani, Hall i Fletcher se ne zadržavaju na njima, već se trude da ih izbalansiraju sa nešto humora i veštački izazvanih emocija, dok je propuštena šansa da se osmisli potencijalni sukob između persone Eltona Johna i ličnosti Reginalda Dwighta, kako slavnom pevaču glasi pravo ime.

Sa pozitivne strane, prva polovina filma je dovoljno energična da se unapred iskupi za pad koji sledi, a tipična priča o transformaciji stidljivog klinca s periferije Londona kroz muziku, gažiranje, praćenje i pisanje za druge do statusa (pop) rock-zvezde u Americi i globalno je ispričana dovoljno zanimljivo, sa osećajem za detalje perioda, ali i za nešto širi društveni kontekst u kojem izumire hippie pokret i muzika vrlo otvoreno postaje biznis. U tom svetu izvođač je investicija svojih menadžera, prvo simpatičnog drkadžije Dicka Jamesa (Graham), pa onda i predatorski nastrojenog ljubavnika Johna Reida kojeg Richard Madden igra dojmljivo i uverljivo iako je uloga dvodimenzionalna i bez obzira što retko pogađa Reidov akcenat. Odnos između Eltona Johna i Johna Reida je takođe jedna od snažnijih tačaka filma, a put od zaljubljenosti preko otkrića prave prirode namera i razočaranja do funkcionalne ovisnosti koju je pevač osećao prema svom menadžeru koji je jedini bio sposoban da ga istera na pozornicu čak i u trenucima najdublje depresije zaista je intrigantan.

Pohvalno je takođe i što film ne beži od seksa i protagonistinu seksualnost ne tretira u rukavicama (zbog čega je Bohemian Rhapsody, recimo, pao na ispitu iskrenosti) jer je upravo seksualnost i način na koji ju je Elton John nosio nešto integralno za njega i kao umetnika i kao čoveka. Takođe se mora poštovati odluka autorskog dvojca da dužnu pažnju posvete još jednom odnosu koji je za Johnovo stvaralaštvo presudan: onom sa svojim tekstopiscem Berniejem Taupinom (odlični Jamie Bell) koji mu je u više prilika u životu bio jedini veran prijatelj. Iako film na početku sugeriše nekakve "iskrice" između njih dvojice, odnos se dalje razvija kao sasvim prijateljski i platonski, pa Bernie savršeno funkcioniše kao lik, ali i kao tačka gledišta koju publika zauzima.

Taron Egerton je takođe na visini zadatka, i u smislu muzičke imitacije koju izvodi, ali i u smislu interpretacije javne persone Eltona Johna i ličnosti Reginalda Dwighta. Zanimljivo je primetiti da se  glumac i pevač poznaju od ranije, sa snimanja filma Kingsman: The Golden Circle u kojem slavni pevač ima izvrsnu epizodu u kojoj igra karikaturalnu verziju sebe, i to iz ovisničke faze. Tako da je Egerton imao makar bazičan uvid u Johnov nastup i teatralnost, što je svakako dobra polazna osnova za dobru ulogu u solidnom filmu koji ne predstavlja loše iskustvo ni onima koji mu nisu primarna ciljna grupa, koji nisu ljubitelji mjuzikla kao žanra, a ni fanovi Eltona Johna.

Oceni 5