Kratka priča
Fntoma 01 S

Photo: tumblr.com

Više ne jedemo ljude

Kad smo raskinuli krvne veze, postali smo bolji ljudi. Tako bar majka kaže, ja se skoro ne sećam kakvi smo bili. Došli su jednu noć i rekli žene ovamo, vi muški tamo! Decu su ostavili s majkama. Dok smo se saplitali po mraku, jecala je. Nisam razumeo zašto, kad su joj spasli život. Tek kad je svanulo, video sam da joj je lice suvo. Sad mogu, vikala je, dok je širila ruke ka zvezdi, da pušim i da pijem! Da širim noge. I da živim!

Pamtim ponešto, na primer, da su muškarci uvek jeli prvi. Mi smo se posle otimali za ono što ostane. Mozak je najgori – zrnast, mekan. Deda je bio zadužen za hranu. Tresnuo bi neku glavu o kamen, čulo se plop, kao kad zrela voćka padne u blato. Jeli smo iz lobanje, da ne prljamo sudove. Ocu su sledovali obrazi, njih je najviše voleo. I gornja usna. Deda je tvrdio da je jezik najbolji, a baba se štrecala svaki put kad zamahne rukom. Jednom su mi dali oko, zeleno. Iznenadio sam se kad je počelo da hrska.

Više ne jedemo ljude. Otkad je otac postao znak interpunkcije, ne plašim se da bih za ručak mogao da pojedem majku. Baba i deda su ionako mrtvi, ubio je nju, pa sebe, da ih ne razdvoje. Stare žene kažu da je to ljubav, majka odmahuje glavom.

„Ne prska glava od ljubavi“, tvrdi, „Muški ti to ne znaju, to kad te hoće, sve puca“.

Nije znala da znam. Nije ni mogla, dobro sam se krio. Svaku noć kad bi mislila da spavam, pa se išunjala u šator gde borave mladići koji čekaju da ih pošalju u Muški grad, i ja bih izlazio. Skoro sam i sam stasao za proterivanje, pa su počele da mi se javljaju želje koje isprva nisam razumeo. Po obodima Majki, kako se zove naš kamp, vucarali su se oni koji nisu mogli s muškarcima, a žene ih nisu htele.

Izdaleka sam gledao kako se rvu. Jednu noć, ima tome šest meseci, visoka prilika se izdvojila. Došao je do granice, nije smeo dalje.

„Ej“, viknuo je, ali oprezno, da ga ko ne čuje, „Dođi ovamo“.

„Ja?“, pitao sam, mada sam znao da mene zove.

„Ti. Dođi da ti dam nešto“.

Jedva sam dočekao. Čim sam mu prišao, zgrabio me za ramena. Od njega se širio vonj, smrdljiv i sladak u isto vreme. Posle me bacio na zemlju i dalje sve po redu. Videlo se da zna šta radi. Kad te nešto boli, a ti beži, govorila mi je majka. Nisam hteo da bežim, ni posle kad je počeo da me mlati i rukama i nogama. Na kraju me pljunuo, onako skroz.

Kad su mi zarasle rane, opet sam otišao. Posle toga svaku noć. A njih sve više, idu gore-dole po graničnoj liniji, kao mladi vukovi. Neki laju, neki kevću, jedan mjauče. Otkad sam se navikao, sve mi je slađe. Majka me gleda ispod oka, ali me ništa ne pita.

Posle prvog puta otac je počeo da krupnja. Rastao je s mojim modricama. Kad je postao lopta, počela je da me hvata jeza. Niko ga drugi nije video. „Vidiš li?“, pitam majku, ona odmahuje rukom. „Ona lopta, to mi je otac!“, vičem kad neko prođe. „Ne sme preko granice, ima Mašinu“, odgovaraju.

Sprave su ugradili svima, i deci. Učitelj  mi je objasnio da sad niko više ne može da ubija, a ako proba onda Mašina počne da cakće i pukne mu srce. „Može dvoboj, to može“, kaže, „Ali bez sile – rečima. Reči su ubojitije i od ovoga“, maše lovačkim sečivom, koje mu sad služi da oštri komade ugljena, kojima posle nešto ispisuje.

Nisam primetio kad je otac od lopte postao čovek. Prišunjao se jednu noć, baš kad mi se jedan od onih pentrao na leđa. Odbacio ga je takvom silinom, da nisam video gde je odleteo. Moj tata, pomislio sam, ali me brzo prošlo. Kad je podigao baklju koju je ispustio da bi se obračunao s momkom, video sam da mu na usta bije pena.

„Polazi!“, procedio je kroz zube i dohvatio me za mišicu, tako da sam se odvojio od zemlje.

Išli smo celu noć – on je hodao, ja sam visio. Nije progovarao od besa, ja od straha. Onda sam se setio da više ne sme da ubija, pa mi je laknulo.

Kad smo stigli do drvene kapije, bacio me na zemlju. UBI-GRAD, pisalo je na vrhu divovskih vratnica. Pokucao je. Ubrzo se začula škripa i vrata su se širom otvorila. Uhvatio me za levu nogu i povukao unutra.

Zemlja je bila toliko suva, da su mi stopala svaki čas upadala u neku pukotinu. S leve strane se nalazilo veliko groblje – isto kao na slikama u knjizi iz koje smo učili, s desne tabla na kojoj pisalo OKRŠAJ 00:00. Brojke su treperile, dok su slova mirovala. U susret nam je išao mršavi starčić.

„Dobrodošli, vi ste mi prvi danas“, cvrkutao je veselo, „Želite li da se okrepite?“

„Ne“, odgovorio je otac suvo.

„Onda, odmah da počnemo?“, pitao je, pa dodao, „Ja sam Gospodar, a vi ste, je li, Stranke“.

„Da, da, znam“, procedio je otac.

„Pravila su jednostavna – bez dodirivanja, inače će Mašine da odrade svoje. Borite se rečima, trajanje rečenice nije ograničeno, ali između reči nisu dozvoljene pauze duže od pet sekundi. Jasno?“

„Jasno“, odgovorio je otac, ja nisam rekao ništa.

Onda se otac udaljio od ulaza, izašao na čistinu i izbrojao deset koraka na istok. Starac mi je dao znak da i ja uradim isto. Kad sam krenuo ka istočnoj strani, dotrčao je do mene i usmerio me na zapad. Izbrojao sam deset koraka i zaustavio se. Zapis na tabli se odmah promenio u OKRŠAJ 00:01.

„Po starini!“, doviknuo je domaćin, a onda se začulo zvono.

Otac se nakašljao.

Pokušavao sam da se setim svega što sam ikad čuo o Dvoboju, kad se po pustari razlio grub, težak glas. Govorio je polako, kao da pažljivo planira svaku reč.

„Sramota me je što si odavde izašao“, rekao je i uhvatio se za međunožje, „ Sramota me je što si mi sin i što sam ti otac. Moje ime da zaboraviš!“.

Želeo sam da kažem da ne znam koje mu je ime, i da mi sad imamo lepša imena, ali nisam. Setio sam se da mi je majka još onda, kad smo bili svi zajedno, rekla da mu ništa ne odgovaram. Za njega ti je to najgori otrov, šapnula bi na kraju.

Ćutao sam, vreme je prolazilo. Onda je opet zazvonilo.

„Kurva te rodila, pa si kurva i ispao. Biće valjda da ti i nisam otac“.

Nisam znao šta je kurva, ali sam mislio da mora da je nešto dobro, jer se majka stalno smeje, a ni meni nije loše.

Nastavio je da ređa duge i kratke rečenice, majku je pomenuo još tri puta. Ja sam jednako ćutao. Kad se završio deseti krug, starac je došao tačno između nas.

„Mladiću, sad i vi morate nešto da kažete“, rekao je.

„Skote mali!“, doviknuo je otac, a domaćin mu je dao znak da ne sme da govori.

„Ukoliko nastavite da ćutite, ovaj će se okršaj završiti na vašu štetu. Imate tačno jedan minut!“

Udahnuo sam duboko i premestio težinu na levo stopalo. Prebirao sam po glavi, tražeći nešto, neku slabost, makar i najmanju. Kad je vreme skoro isteklo, pročistio sam grlo.

„Srećan sam!“, viknuo sam, ali mi je glas bio smešan naspram očevog, „Srećan sam što si tačka i što mi nisi otac!“.

Nisam bio zadovoljan rečenicom koju sam smislio – zvučala je slabašno, skoro kukavički. Onda se začulo pištanje. Domaćin je iskolačio oči, pa se okrenuo k ocu. Zvuk je dolazio iz njegovih grudi. Mislio sam da nije moguće da Mašina radi zbog onoga što sam rekao, sigurno je posredi neki kvar.

Kad je pištanje prestalo, otac se uspravio. Lupio se šakom po čupavim grudima, ali mu oči više nisu bile iste – zagasile su se kao kod onih koje se prvi put vide u ogledalu (danas je takvih mnogo). Na tabli je istim svetlećim slovima pisalo NEREŠENO. Počeo je da duva vetar.

„Dvoboj je završen!“, vikao je starac i pokušavao da nadvlada huk, „U naredne dve godine nemate pravo na novi okršaj!“

Otac je već hodao k izlazu, gubio se u gustoj prašini. Čovek-tačka.

Oceni 5