Više volim kafanu nego Moćne rendžere

Četvrti deo čitajte ovde

VII

Kolja se probudio sav mokar. Loše je spavao. Mogao je da oseti njegove ruke. Svuda. Odlepio je stomak od dušeka i okrenuo se na leđa. Poželeo je da može sve da kontroliše, da zaustavi disanje, pokrete, da prestane da postoji, a da ga opet ima u tom krevetu koji je mirisao na druge. Sigurno nije bio prvi.

Zavukao je ruku u gaće. Ništa. Bilo mu je svejedno. Koliko god loše da počne, uvek mora da se završi. Leto, dan, razgovor, jebanje, sve je isto. Pogledao je kroz prozor. Parče sivog, bez ijednog belega. Mutno nebo. Onda mu je na pamet palo da ne zna ništa o njemu. Ni ime, ni adresu. Znao je put do zgrade, to je bilo sve. Već danas bi mogao da se izgubi i da se nikada više ne vide. Okrenuo se na stranu i gurnuo šaku među noge.

„Jedan poljubac“, čulo se iz susedne prostorije.

Skočio je iz kreveta i oprezno došao do vrata. Bila su otškrinuta i mogao je da vidi Mesarevo lice kako se nadnosi nad mačku. Prinela je njušku njegovim usnama, ali se brzo okrenula i skočila sa stola. „Zajebavaš, a?“, dobacio je Saša, a zverka je mauknula. Onda se uspravio i pogledao ka sobi. Njegov lepi, beli torzo je sijao kao krupni komad sira, iako je s prozora dopiralo malo svetla.

Kolja je osećao kako mu se usne grče. Pogled mu se zaustavio na masivnom ormaru. Iako su noge postale neposlušne, jednim pokretom je gurnuo cipele pod krevet, uzeo odeću u naručje i otvorio vrata. Radovalo ga je što nisu škripala. Na trenutak je pomislio da je Saša krenuo u sobu da se obuče, ali su sa prečke visile haljine i jedna bunda. Uvukao se ispod odeće i zatvorio vrata ormara. Garderober je bio dovoljno širok da može da ispruži noge, ali se ipak zgrčio u ćošku. Izgubio se ispod cvetnih materijala.

Saša je kucnuo prstima po vratima i zapevušio:

Nije tmina, nego mrak,

nije igra, nego ples,

nije vreća, nego džak,

nije srdžba, nego bes.

Ušao je u sobu. Nastavio je da peva, isprva slabašno, a onda sve glasnije, kao da tom melodijom skenira prostoriju.

Nije šija, nego vrat,

nije narav, nego ćud,

nije čas, nego sat,

nije šašav, nego lud.

Nije blesak, nego sjaj,

al je konac, al je kraj!

Kada je završio strofu vratio se u trpezariju. Kolja je osetio miris prepečenog hleba. Čuo je mljackanje, potom i zveckanje tanjira, vodu u kupatilu i konačno okretanje ključa u bravi.

U ormaru je postajalo vruće. Iako je leto bilo na koncu, skučeni, zatvoreni prostori bi se i dalje brzo ispunili zaparom. Razmišljao je kako su leta u detinjstvu bili kao topli džinovi, spora i razvučena tako da su izgledala prevelika za detinji život. Ovo leto mu je prošlo u prekidima između tuđih kreveta.

Ostao je zaključan u stanu. Mogao bih da ga iznenadim, pomislio je, da očistim i spremim ručak. Brzo je od toga odustao. Verovao je da u iznenađenjima ima određenog kukavičluka – drugima na silu trpaš svoje neostvarene želje. Sakriću se, odlučio je  –  sačekaću da zaspi i onda ću se iskrasti iz stana.

U vazduhu je lebdeo miris domaće kuhinje. Uvlačio se kroz prorez ispod vrata i lepio mu se za želudac. Ispružio je dlan i učinilo mu se da je u njega kljoknula sarma, kao debela kita udvarača koji je tokom ugovaranja sastanka slagao koliko ima godina.

Otvorio je frižider i od svega uzeo po malo – zalogaj sira, komadić slanine, parčence piletine. Zalogaji su mu klizili niz grlo. Nije žvakao, verovao je da će se tako više zasititi. Stomak se umirio. Popio je čašu vode, obrisao je i vratio na mesto.

Nakon obeda se zavalio u crnu fotelju koja je kunjala ispod prozora. Pritisnuo je crveno dugme na levom rukohvatu. Sedište je počelo da vibrira. Zavukao je ruke ispod majice. Prsti su počeli da šaraju po grudima. Zaratili su s retkim maljama koje su se mrsile oko leve sise. Šake su napravile odstupnicu i povukle se sve do ivice donjeg veša. Banda se onda spustila skroz dole. Prepone su pulsirale dok se zastava podizala i spuštala. Svukao je gaće do kolena. Vibracija mu se uvlačila u stomak, a  onda svom silom u glavu. Uzdahnuo je jedva čujno. Nekoliko kapljica bele, lepljive mase sletelo je na knjigu koja je ležala na podu, baš između reči „zločini“ i „ljubavi“. Zločini iz ljubavi, pročitao je naglas naslov ispisan masnim, crvenim slovima.

Ustao je i navukao gaće. Uzeo je jednu knjigu, pa drugu, ali bi brzo odustajao. Pažnju mu je privukao uramljeni komad požutele hartije. „ALEKSANDAR KESTLER (7)“, pisalo je masnim slovima. Primakao se da pročita ostatak teksta.

Najmlađi srpski kasapin priča o svojoj strasti mesara i ugostitelja. ’Više volim kafanu nego Moćne rendžere’. I više volim da koljem i obrađujem prasiće nego da gledam crtaće. I više volim da čitam kuvar nego stripove. Najveći bakšiš daje mi Šaban Šaulić – po sto dinara! Služim ga pečenjem, viskijem, spremam, čistim mušemu, donosim mu hleb. Najviše voli da jede praseće i jagnjeće nogice.

Kolja se zagrcnuo od smeha, toliko da je zastakljeni članak isprskao pljuvačkom. Šta koj’ kurac, pomislio je i udubio se u okruglasto lice plavog dečaka na fotografiji. U naručju je držao prase, verovatno mrtvo. Zurio je direktno u kameru. Činilo se da ne bi skrenuo pogled i da je fotografisanje potrajalo satima.

„Je l’ moguće da je ovo on?“, promrmljao je Kolja.

Zaškripala su vrata. Trgao se. Dlakava siva lopta mazno se izvlačila iz prostorije koju ranije nije primetio. Ušao je u sobičak. Po naslaganim knjigama ležao je debeli sloj netaknute prašine. Ponegde se video otisak šapa. Sakriću se ovde, pomislio je, išunjaću se iz stana kad zaspi.

Vratio se u sobu da pokupi odeću. Iz džepa je izvukao telefon. Trinaest propuštenih poziva. Mama. Pogledao je u sat. Bilo je tek deset ujutru. Bacio se na krevet. Pogledao je u sliku koja je visila iznad. Sada je dobro video da između nogu nije bilo jata crnih ptica. Na ilustraciji je bio model raširenih ruku. Unutrašnji organi su izlazili iz tela. Ovo je kao neki manifest, pomislio je – ja nisam jedan organ, ja sam cela žena. Zaspao je gledajući sliku.

Iz sna ga je trgla buka na ulaznim vratima.

(Nastaviće se)