Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reiš stvara jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na stoičkom geslu Sustine et abstine i na Horacijevom Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reiš ne preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintaksički red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja, opkoračenja, eklipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske prefinjenosti i otmenog tona, Pesoa je tvrdio da Reiš piše bolje od njega, ,,ali sa jednom čistotom koju smatram preteranom". Reiš je ostvario Pesoin apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži subjektivnog i objektivnog, jer ,,gde nema harmonije, gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni sam život“ (Jasmina Nešković)
Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,
I draže su mi magnolije
Od slave i vrline.
Dogod me život ne umori, puštam
Da život kroz mene protiče,
A ja da se ne promenim.
Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče
Što jedan gubi a drugi pobeđuje,
Ali, zora uvek sviće,
Ako se svake godine s prolećem
Pojavi novo lišće
A s jeseni nestaje?
A ostalo, sve ono što smrtnici
Životu pridodaju,
Čime mi dušu obogaćuje?
Ničim, sem željom za ravnodušnošću
I mlakim poverenjem
U čas koji izmiče.
Pošalji prijatelju
Verzija za štampu
