Vitez u belom poliesteru

On je, jednom reči, fenomen. Devojke ga vole; starije žene misle da je dražestan i obožavaju ga; a mladići i muškarci misle da je cool i sposoban. Ima li bilo koga u čitavim Sjedinjenim Američkim Državama ko nije lud za John Travoltom? Ponekad izgleda da se slobodno možete kladiti da odgovor glasi - ne (The John Travolta Scrapbook, An Illustrated Biography, by Suzanne Munshower, 1976, 1978).

Jedna od najupečatljivijih pojedinosti u Johnovoj pojavi sigurno su njegove zapanjujuće intenzivno plave oči. To su oči kojima retko koja žena može da odoli, bogatoplave s dubokim indigo tonom oko dužica. One su krupne i bistre, a osim toga, čestite, osećajne i zainteresovane. Johnove oči pokazuju da on želi da čuje šta osoba s kojom je ima da kaže, da je očaran, zadivljen svetom i ljudima oko sebe. Nije čudo što mnoge Johnove obožavateljke maštaju da će se jednog dana možda zainteresovati za njih (ista knjiga).

Zaljubio se u Dianu Hyland, lepu plavu zvezdu TV filma The Boy ln The Plastic Bubble, a kad je prošle godine umrla u njegovom naručju od raka u svojoj četrdeset prvoj godini, John se osećao kao da se i njegov život završio. „Nikad u životu nisam bio tako zaljubljen kao u nju", priznao je bez oklevanja. „Mislio sam da volim, ali..."

Mada je John znao da starija žena u koju je zaljubljen boluje od raka, on i Diana saznali su da će ona umreti samo nekoliko nedelja pre nego što se to dogodilo. „S Dianom mi je bilo zabavnije nego ikad u životu", kaže John. „A čudno je što sam, baš pre nego što smo se sreli, mislio da nikad neću imati uspešnu vezu. Od nje sam čuo da je ona mislila to isto. A onda, bam." (ista knjiga).

Dvadeset godina kasnije ova biografija, puna egzaltiranih pohvala i idealizovanog pres-materijala, izaziva osmehe. Ali nesporno je da je u dva kratka leta krajem sedamdesetih godina John Travolta postao idol tinejdžera, seksi, glamurozna varijanta James Deana, disco kralj i pojam igračke virtuoznosti za srednjoškolce. Bila je to kulminacija karijere koja je počela njegovim napuštanjem škole u šesnaestoj godini i okretanjem glumačkom pozivu u Nju Džerziju. Stigao je na Brodvej, gde je impresionirao gledaoce ulogom u predstavi Briljantin, da bi zatim dobio ulogu u TV seriji Welcome Back, Kotter. Godine 1977. postao je Tony Manero, koji se kočoperio u diskoteci i tresao u Groznici subotnje večeri. Filmska verzija Briljantina nije bila ništa manji hit, mada je deo kritičara tvrdio da su melodije osuđene na instant zaborav.

lz današnje perspektive teško je zamisliti koliko je Travolta tada bio slavan - ne postoji niko ko bi se danas mogao uporediti s njim. Naravno da je bilo nezadovoljnih tinejdžera koji su probadali nos zihernadlama ložili se na subverzivni rock, ali disco zvuk bio je senzacija dana na obema stranama Atlantika, a John Travolta, kao Tony Manero, bio je njegov junak i simbol - vitez u belom poliesteru.

Devojke su ludele za njim, mladići su bili ljubomorni. U Americi je dobio nadimak John Revolting. Već u dvadesetčetvrtoj godini nominovan je za Oscara. Disco vulkan proradio je i kod nas. „Groznica, prava groznica", pisao je Milan Vlajčić u „Politici". „U Groznici subotnje večeri novi erotski simbol kraja sedamdesetih, Džon Travolta, i grmljavina disco-muzike pokazuju kako se klica buntovničkog u roku pretvorila u bezbojnu komercijalnu disco-tvorevinu, prijatnu za slušanje i nezapamtljivu..." (Avgust, 1978).

Te godine snimljen je Briljantin. Singlove grupe Bee Gees zamenile su ploče samog Travolte, koji je, kao zalizani vođa T-Birds, Danny Zucko, pevao i obigravao oko Olivije Newton-John. Tog leta i kasnije uši su bridele od numera You're The One That l Want, Sandy, Greased Lightning i beskrajno ponavljanje, izluđujuće hormonalne Summer Nights (s bestidno romantičnim „Oh!" na kraju). Briljantin je bio poslednji veliki holivudski mjuzikl. Krajem 1978. godine Travolta je bio najveća zvezda na svetu - ne samo najtraženiji holivudski star nego i pop-idol bez premca.

„Čudno je što sam verovatno imao više hitova na top-ten listama nego većina pevača tokom čitave karijere”, rekao je Travolta u jednom intervjuu prošle godine. „Ali ako analizirate te hitove, videćete da su u direktnoj vezi s nečim drugim, bilo s filmom ili TV serijom. Znači da sam te uspehe postizao kao glumac koji peva, a ne kao pevač koji promoviše pesme."

U to doba jedino je Burt Reynolds mogao da se meri s njim kao magnet na bioskopskim blagajnama. Međutim, Travoltina zvezda brzo je potamnela. Dubiozni izbor uloga u osamdesetim godinama, slabi filmovi kao Moment By Moment i Two Of A Kind, zapanjujuće aljkavo obnovljeni tandem s Olivijom Newton-John, odvukli su njegovu karijeru pravo u kanalizaciju.

Istini za volju, nije sve bilo tako loše. Verovatno najuspeliji film iz tog perioda, eklektični ali efektni triler u režiji Brian De Palme Blow Out (Gumi-defekt), snimljen 1981. godine, pokazao je u kom se pravcu mogla razvijati Travoltina karijera da je imao više smelosti i afiniteta za eksperimente. Kritičari su pohvalili tu ulogu, ali film je prošao gotovo nezapaženo.

Nasuprot tome, Staying Alive (1983), pompezno najavljivani nastavak Groznice subotnje večeri, u kojem je Travolta reprizirao ulogu Tony Manera, ujedinio je kritiku, koja se nadmetala u ciničnim komentarima. Reditelj ovog nazovi mjuzikla, Sylvester Stallone, naterao je Travoltu da nabilduje mišiće, namaže telo uljem i s kožnim povezom oko bedara utrkuje se s ubitačnim muzičkim deonicama, kao da mu od toga zavisi život. „Publicitet se usredsredio na Stalloneovu prepravku Travoltinog tela - na napor kojem ga je izlagao u teretani da bi ovaj dobio grudi koje će biti modifikovana verzija njegovih sopstvenih", pisala je Pauline Kael, prvo pero američke filmske kritike. „Zašto? Igračima nisu potrebni krupni mišići bildera, kakve sad ima Travolta. Šta s njima da rade - da dižu balerine od deset tona?" („New Yorker", avgust 1983, citirano prema knjizi State Of The Art by Pauline Kael, © 1983, 1984, 1985).

Najzabavnije je što ovih dana gledamo više nego elegantno popunjenog Travoltu u filmu Majkl dok očekujemo da u bioskope stigne debeli Stallone u trileru Copland. Kao da je filmska industrija odjednom otkrila tajnu vezu između viška kilograma i količine umetnosti!

Status zvezde sam po sebi nije izvor prihoda. Slava je samo uzgredni proizvod. Kad su 1985. godine princ i princeza od Velsa prisustvovali jednom dobrotvornom balu u Beloj kući, na pitanje domaćice Nancy Reagan šta bi najviše volela da radi u SAD, ledi Diana je skromno odgovorila: „Da igram s John Travoltom."

Travolta se spremno odazvao želji Njenog visočanstva i na oduševljenje fotografa okretao se na podijumu za igru s ledi Di, a kasnije je davao taktične izjave o princezinom temperamentu i seksepilu. Ali tad je već živeo na lovorikama. Činjenica je da se od 1985. do 1989. godine uopšte nije pojavio na filmskom platnu. U Holivudu četiri godine znače večnost. Uprkos komercijalnom uspehu filmova iz serije Gle, ko govori, bio je polupenzionisani veteran, osuđen da dobroćudno parodira samoga sebe.

„Filmovi Gle, ko govori bili su vrlo popularni i doneli su mnogo novca, ali na njih ne gledam kao na svoje projekte", izjavio je Travolta. „To je bio voz, a ja sam bio jedan od putnika. Sad sam više deo voza, a ne samo putnik." („Empire", april 1996).

A onda su došle Petparačke priče. Nema valjda nikog ko to nije čuo - Quentin Tarantino je želeo baš Travoltu za ulogu Vincenta Vege, ubice i heroinskog zavisnika. Niko nije bio srećan, a najmanje kompanija Tristar, ali su popustili pošto je Quentin navalio k'o smrt na babu. Travolta je prihvatio ulogu posle mnogo nećkanja, film je slavljen kao remek-delo i on se ponovo vinuo u sam vrh holivudskog panteona: John Travolta, polubog i junak petparačke renesanse.

„Osećao sam da John nije korišćen onako kako je moglo i trebalo poslednjih šest godina", objašnjavao je Tarantino posle Petparačkih priča. „Kad pomislite da se Brian De Palma spremao da radi Prince Of The Citys s Johnom... 'Oću da kažem, koja bi to filmčuga bila, čoveče! To je jedan od najboljih primera velikih filmova koji nikad nisu napravljeni. Mesto toga, dobili smo Sidney Lumeta i Treat Williamsa." Na rang-listi najmoćnijih holivudskih glumaca koju redovno objavljuje uticajni filmski časopis „Premiere" Travolta se ove godine plasirao iznenađujuće visoko: zauzeo je četvrto mesto, a ispred njega su samo Cruise, Gibson i Hanks (poređenja radi, Bruce Willis je tek šesnaesti).

Travoltina nezvanična titula je „energetska zvezda" (pravi govnarske filmove, ali nastavlja da hara, prema oceni magazina). Status u vreme objavljivanja liste: Pretvorio je svoju patentiranu slatkoću lošeg momka u nepromašivu komercijalnu magiju sa sladunjavim Fenomenom i još moronskijim filmom Majkl. Pridružio se klubu 20-20 (dobija dvadeset miliona dolara iz cuga i dvadeset odsto zarade kad film počne da ostvaruje profit). Zapalio je iz Pariza kad mu je Roman Polanski dao da čita ulogu u projektu The Double i minirao film. Vratio se u Ameriku zbog Ukradenog lica u režiji John Wooa, filma Mad City i Nicholsovog Primary Colors. Zatim se sprema za A Civil Action, prema scenariju i u režiji Steve Zailliana. Harizmatična mašina, ali štos s igranjem već se prilično izlizao („Premiere", UK Edition, jun 1997).

„John je imao zapanjujući život... Održao se na vrhu, a ja znam da je to zbog scijentologije", kaže Travoltina supruga, glumica Kelly Preston, takođe scijentolog. „Ponekad se to pogrešno shvata i jebe mi se. Scijentologija je tako radikalno cool."

Travlotin veliki religiozni momenat zbio se prilikom dodele nagrada Zlatni globus za 1996, kad je primio trofej kao i glumac godine za ulogu Drž'te maloga i u kratkom govoru zahvalio utemeljivaču scijentologije, L. Ron Hubbardu. Fakat je da je zahvaljivanje Bogu ili svom agentu u Americi društveno prihvatljivo, ali u filmskoj industriji ima onih koji scijentologiju smatraju „mutnom i nerealističnom". Deo javnog mnjenja je mnogo oštriji i vidi u scijentologiji grabljivu versku sektu koja eksploatiše članstvo i zaklanja se iza slobodne veroispovesti. U Nemačkoj je organizacija Die Junge Union (Mlada unija) čak pozivala na bojkot filmova Nemoguća misija i Fenomen s obražloženjem da njihovi protagonisti, Cruise i Travolta, pripadaju pomenutoj sekti i da je, recimo, Fenomen snimljen da bi propagirao njene ciljeve („Cinema", oktobar 1996). Bilo kako bilo, tim svojim postupkom Travolta je definitivno izgubio nominaciju za Oscara, ocenio je neimenovani holivudski izvor u magazinu „Premiere".

„Sve su nas ojadili", zakukao je producent filma Danny De Vito, koji ipak misli da su filmu naškodili elementi crne komedije. „Ja se ne razumem u te stvari (scijentologiju), ali ako je to bio razlog, jadna im je ta gomila govana!"

„Pravi nokaut", bila je Travoltina prva impresija kad se upoznao s Kelly Preston na snimanju filma The Experts, pre deset godina. „Ona je bila beznadežno odana mužu i to mi se sviđalo. Poželeo sam je... želeo sam neku koja će biti tako luda za mnom."

Preston priznaje da su „intenzivno flertovali", ali dodaje da ničim nije kompromitovala svoj brak. „Nažalost, stanje mog braka nije bilo dobro. Ukratko, John i ja smo tad hodali linijom, ali je nismo prekoračili."

Tri godine kasnije, Preston - koja se u međuvremenu razvela, zatim živela s glumcem George Clooneyjem i bila verenica Charlie Sheena - snimila je film Run u Vankuveru. Travolta je bio u istom hotelu, zauzet radom ne Gle, ko govori 2. Njegova partnerka Kirstie Alley, takođe pripadnica scijentološke crkve, godinama je izigravala provodadžiku.

„Ona je priredila žurku i John mi je šapnuo: 'Hoćeš li da razgovaramo u hotelu?'", seća se Preston. „Došao je u moju sobu i pitao me: `Jesi li zaista prekinula svoju poslednju vezu?' Rekla sam: 'Aha', a on je na to kazao: 'Pa, hoćeš li da izlazimo i budemo par?'"

Složili su se da zajedno provedu leto. Po Travoltinim rečima, bila je to velika idila. Venčali su se u Parizu, a Preston, u trećem mesecu trudnoće, nosila je venčanicu kao sirena. Travolta je uvek govorio da će čekati da ona raskine s Georgeom i posle sa Charlijem. „Ona i Charlie imali su poetičnu vezu. To je, verovatno, bila veza kao moja i Dianina, koja će za Kelly uvek ostati nešto specijalno. I ja to moram da joj dopustim jer ona meni dopušta uspomenu na Dianu."

„Diana Hyland je bila velika ljubav njegovog života", kaže Travoltina sestra Ellen. S njom se upoznao na snimanju TV filma The Boy ln The Plastic Bubble, u kojem je Hyland igrala majku čiji je sin (Travolta) zatvoren u poliuretanskom šatoru za izolaciju. Glumica je bila osamnaest godina starija od Travolte i, što on nije znao, neizlečivo bolesna od raka na dojci. Travolta je bio takav optimista u pogledu njenog ozdravljenja da je pravio planove da s njom odleti u Rio čim završi snimanje Groznice subotnje večeri. Ali pre nego što je film bio gotov, Ellen ga je pozvala da se hitno vrati kući. „Sledećeg dana Diana mu je umrla na rukama", seća se ona. „On je izgledao kao dvanaestogodišnji dečak, uredno podšišan i u pantalonama kaki boje. Pamtim da mi je kazao: 'Ellen, tako je lako umreti. A ja sam u životu imao toliko toga! Imao sam toliko uspeha i voleo sam. Imao sam pun život.' Nije mogao da poveruje da nje više nema. A bio je takva beba! Pravo čudo."

Danas, dvadeset godina kasnije, on se odnosi filozofski prema onima koji su mu bliski. „Život je život, znate... sve može da se dogodi", kaže o svom braku s Kelly Preston. „Gledam na to s poverenjem, ali ne i nerealno. Nadam se da će potrajati dok može. Mislim da su veće šanse da se održi ako sam sposoban da prihvatim činjenicu da ništa nije večito. Jedino što sam očajnički pokušavao da zadržim, izgubio sam." I sa setnim osmehom dodaje: „Eto, izgubio sam Dianu."

Travolta je rođen 18. februara 1954. godine u Englvudu, Nju Džerzi, a pre njega na svet su došli Ellen, Sammy, Margaret, Annie i Joey. Kako kaže Margaret, svi su ga razmazili. Od malena su bili glumci i zabavljači. Otac im je u podrumu sagradio binu. „Ali prava Johnnyjeva strast bila je letenje", objašnjava Ellen. „Još kao bebu privlačili su ga avioni."

Danas, na pitanje koje su njegove strasti, Travolta odgovara bez dvoumljenja: „Gluma, letenje, igra, muzika." A gde bi tu spadao seks? „To zavisi od dana ili meseca u godini", kaže on propuštajući da kao važne faktore navede raspored zvezda i TV program. „Ali... mislim da je seks više organska stvar, kao uzimanje hrane ili spavanje. Seks može da bude umetnička forma, ali ono što sam naveo jedino su umetničke forme. Mislim da je seks umetnička forma i organska potreba. Dakle, u drugoj je kategoriji."

Travoltini astronomski honorari fluktuiraju od projekta do projekta, kao i njegova telesna težina. Njegov dečački šarm trenutno se ukrupnjao - što se jasno vidi u filmu Majkl mada ni u Ukradenom licu nema idealnu težinu. Travoltina ljubavna veza s hranom stalna je tema njegovih saradnika.

„Koliko ja mogu da kažem, John jede osam obroka dnevno", kaže reditelj Nora Ephron, koja ga je angažovala za komediju Majkl. „Jedan od uslova bio je da za snabdevanje hranom bude angažovan njegov caterer. Uhvatilo bi nas, recimo, zaslepljujuće nevreme u pustoši oko Ostina, ali čovek bi se odnekuda materijalizovao s malim srebrnim poslužavnikom na kojem se nalazio 'club sandwich' (sendvič s piletinom, slaninom s roštilja, zelenom salatom, paradajzom i majonezom) za Johna... Svi smo pretpostavljali da je to obrok između sneka u deset sati i sneka u pola dvanaest."

Kyra Sedgewick je bila Travoltina partnerka u filmu Fenomen. „Jedanput su mu doneli poslužavnik s čokoladnom tortom, tortom od vanile, pitom s jabukama i nekim kolačem s orasima i čokoladom, kao i s najjačom kafom koju sam okusila u životu. Upitala sam: 'Hoćeš li pojesti sve to?' a on je odgovorio: 'Verovatno'. Pomislila sam: 'Gospode! On je tako uravnotežen! Kako to da nije ekstremista sa svim tim đubretom u sistemu? Ali to je deo njegove, životne radosti i prenosi se na ljude koji su oko njega."

Za tako popularnog glumca, Travolta je igrao u neobično malo dobrih filmova. Ako se izuzme Keri (klasik u svakom pogledu, ali ne i „Travoltin film", jer se pojavio samo u epizodnoj ulozi), subjektivan izbor „The Best Of J. T.", podložan pljuvanju, razume se, obuhvatio bi samo tri ili četiri naslova: Briljantin, Blow Out, Petparačke priče verovatno, Ukradeno lice. Pri tom je nebitno da li je John Woo svesno ciljao da ovaj „akcioni facelift" pretvori u metaforu Holivuda, gde je sve hirurgija, počev od glumačkih faca do obnavljanja žanrovskih formula i radikalnog sečenja i prišivanja scenarija. Samo vrhunski majstori mogu da u isti mah eksploatišu američku fiksaciju na hitove i efektno se igraju iluzijama na način koji će film staviti ispred spektakla. Travolta, u svojoj inkarnaciji lošeg momka, ima neke od najperverznijih trenutaka na filmskom platnu (naročito u scenama s četrnaestogodišnjom devojčicom koja mu je, tobože, kćerka).

Čini se da u ovom času Travolti može da naškodi samo nespremnost da eksperimentiše. „Sad grabim sve prilike koje imam. Ovoga puta stvarno ću to unovčiti..." O.K, ali veliki filmovi obično nose element rizika.

John Travolta, ponovo trbušast i prosede kose, biće sledeći stanar Bele kuće u filmskoj adaptaciji bestselera Primary Colors, koji na porodičan način prati kampanju za stranačke izbore jednog južnjačkog guvernera i nepopravljivog suknjara (uzor je bio izvesni Bill Clinton). Emma Thompson igra gospođu koja bi rado postala prva dama, a tu su Kathy Bates i BiIly Bob Thornton. Reditelj je Mike Nichols (Veridba), a premijera se očekuje početkom sledeće godine...

***

Groznica generacije

Trenutak kad je u filmu Saturday Night Fever John Travolta iskoračio desnom nogom i podigao ruku s kažiprstom uperenim ka kugli od ogledala - smatra se momentom u kojem je disco-muzika dostigla svoj vrhunac; sve ono što se početkom sedamdesetih formiralo u okviru jasno definisanog plesnog žanra, na albumu Saturday Night Fever pretvorilo se u trijumf Diskoteke kao novog Hrama. Belo Travoltino odelo, košulja s kragnom od 20 centimetara (pozdrav za Nedića!), light-show, atmosfera prigušene romantike koja je pozivala na fizički hedonizam - sve to označilo je kraj jednog perioda koji je muziku držao po strani od stvarnosti, insistirajući na stvaranju paralelnog sveta koji je postojao samo u tami disko-klubova, daleko od problema svakodnevice.

Neverovatan uspeh albuma Saturday Night Fever kulminacija je autentične trash-estetike koju su Bee Gees doveli do savršenstva: pesme Stayin' Alive, Jive Talkin', How Deep ls Your Love, More Then A Woman ili Night Fever - poseduju sve kič elemente da se, teorijski, zaključi kako je reč o žanru koji orkestracijom, korišćenjem bespolnih evnuh-vokala i najjevtinijih naivno-duvačko-produkcijskih trikova ispituje granice slušljivosti; ali, umetnost trasha, u stvari, jeste umetnost mogućeg, pa su Bee Gees ovim soundtrack albumom doživeli ono što nikad ranije a naročito kasnije nisu osetili. lz ugodne perspektive 1997, slušajući ovaj dvostruki vinilni album (koji je u ona srećna SFRJ-vremena Produkcija PGP RTB odmah objavila kao licencno izdanje) čini se da nam svima naivnosti nije nedostajalo; naime, uticaj ovog albuma na svakodnevni život daleko je prevazilazio efemernost muzike - reč je, dakle, o načinu življenja koji je još onda inficirao generaciju, pa se, eto, desilo da se i po Beogradu pojavljuju lokalne „Travolte" koji i danas, dvadeset godina docnije, žive u paralelnoj stvarnosti, odbijajući da priznaju kako se nešto značajno desilo u poslednje dve decenije.

Iste 1977. godine - baš u času kad Saturday Night Fever virus uzima svoje milionske žrtve širom sveta, dogodila se eksplozija punka; ekstremno različita po svom političko-stilskom maniru, oba žanra su u isto vreme egzistirala, stvarajući nepremostivi jaz između jasno definisanih kultura: jedne koja je disco-ritam smatrala suštinom životnog opredeljenja za uživanje, bezbrižnost i bekstvo od stvarnosti - i druge koja je silinom anarhizma insistirala na potrebi da se promeni Sistem, uz opredeljenje za provokaciju, šok i potrebu da se bude drukčiji od svih.

Ono što se docnije dogodilo - da su i disco i punk umrli, stvorilo je mogućnost posthumnog ujedinjenja; danas, recimo, Daft Punk koriste punk-energiju u disco svrhe, danas je, recimo, hip-hop samo disco varijacija na verbalne punk-opsesije, danas su, recimo, diskoteke pretvorene u svetilišta socijalnih dilema, gde uz Chemical Brothers i Portishead slavimo omaž punkoidnim iluzijama da je muzikom mogućno promeniti svet.

Svega toga ne bi, verovatno, bilo da Bee Gees 1977. nisu bili spremni da postanu predvodnici trash-disco-ugođaja: slušajući dvostruki album Saturday Night Fever (koji je iz svojih prašnjavih arhiva izneo Dušan Šević, a ko drugi), jedino što ne umem jeste da nađem privatan odgovor na pitanje: kako 1997. ostati Alive pored nekog ko je More Then A Woman?

Petar Luković

* Tekst objavljen u XZ magazinu No11, oktobra 1997. godine