Vještica Margarita sa Azazelovom pomadom

Među zakonima stvaralaštva koje navode istoričari književnosti postoji jedan čija priroda do dana današnjeg nije razjašnjena do kraja: delovanje dela na samog stvaraoca i na ono što ga okružuje. Dešava se da delo stvara oko sebe čudesnu auru, volšebnu zonu disperzije u kojoj su mogući najneočekivaniji preobražaji.

Činjenica da je Mihail Afanasjevič Bulgakov upoznao nečistu silu, da je uz to nije uvredio već ju je smirio, pripitomio i uzeo za saputnika, kao Korovjeva koji se večito podsmeva, drskog Azazela ili bezobzirnog Mačora, preuredila je svakodnevicu i način života, ljude i okolnosti, koji su ga okruživali.
Čak se i Jelena Sergejevna Bulgakova, koja je celom svetu poznata kao Margarita (kada je doputovala u Mađarsku, u novinama se pojavio članak »Margarita u Budimpešti«), uz Mihaila Afanasjeviča postepeno preobrazila u stvorenje — bojim se i da izgovorim, fuj, fuj!.. . — no, recimo tako, delimično okultne vrste. Lako je moguće da se ona nije rodila kao veštica, i ko zna da li je od rođenja imala bar majušni repić. Ali ona se prevaspitala u čarobnicu, i za to postoje autoritativni književni dokazi.

Bulgakovljev dugogodišnji prijatelj S. A. Jermolinski je poznavao Jelenu Sergejevnu kao sasvim mladu ženu, dok se još nije poznavala s Mihailom Afanasjevičem. I evo kakav je njegov utisak iz tih davnašnjih dana: bila je to vesela, koketna osoba ne baš besprekornog ukusa, koja se na nekakvoj večerinki zavlačila pod sto i koju su svi zvali Lenka-narednik. Nema sumnje da je to sušta istina, ali ja nemam prava da je zamislim takvu. Godine 1962. sam se upoznao, i čak mogu reći sprijateljio s damom sasvim drugačijom — srdačnom i besprekorno odnegovanih manira, proračunatom i neodoljivo štedrom, veselom i tužno-pronicljivom, koja je povrh svega nosila laki veo infernalnosti, da budem kraći, sa učenom vešticom, iskusnom čarobnicom i vračarom.

Ali zar su važni moji subjektivni utisci, ako je 1943. godine u Taškentu, kada ju je sudbina vezala za Ahmatovu, ova svojim darom prepoznavanja odmah uspela da je odgonetne, posvetivši joj stihove pune značenja:

U toj sobi vračara je

Pre mene živela jedna:

Sen joj se još vidi

Pred mlad mesec i sad.

Sen joj stoji jošte

Pred visokim pragom.

I neodređeno i strogo

Ona me posmatra.

Ja sama nisam od onih

Što podložni su tuđim čarima,

Ja i sama sam ...

Ali, uostalom, tek tako

Tajne ne odajem svoje.

Počela je Ahmatova od Jelene Sergejevne, ali se na kraju ove raskošne i u emotivnom pogledu tako ženske pesme nalaze već dve veštice i vračare jedna pored druge, suočene i spremne da odmere svoje snage. Pa ipak, to je literatura. A ja pomalo poznajem Jelenu Sergejevnu sa strane, da tako kažem, golgote i po utiscima iz života. Upitaće me kako sam to mogao da vidim ili pogodim, čime to mogu da dokažem? E, u takvim stvarima dokazi nisu najvažnija stvar. Važan je njuh, intuicija. Jer, čim biste prekoračili prag malenog stana kraj Nikitskih vrata, koji je svojim stražnjim prozorima gledao u crkvicu Fjodora Studita što se krila u dvorištu, mnogo je postajalo jasno. Kako su tu dočekivani i usluživani gosti, kako je stan bio namešten, kako je izgledala domaćica — sve su to bila, verujte, đavolska posla.
Često sam bio kod Jelene Sergejevne i u praznične i u radne dane, ali su mi se sada svi oni slili u sećanju u nekakav dugi, veseli praznik.

Ispod ogledala u predsoblju nalazili su se cveće i raznobojne uvijene sveće, već zapaljene, ali ne i raspaljene, koje bi najednom buknule od povetarca, kada su se pred gostom otvorila ulazna vrata; svetlost je odlazila nekud u beskrajnu perspektivu trostrukih ogledala.

Nosio sam kao poklon domaćici saksiju sa crvenom alpskom ljubičicom. Ona je radosno udarila dlanom o dlan i, kako mi se učinilo, sa iskrenim oduševljenjem uzviknula: »Hvala vam, dragi, kakva je to sreća! Još jedna uz moje — i ista nijansa!« Uzela je cveće od mene, otvorila vrata sobe i — ja sam zažmurio: na velikom pisaćem stolu crvenelo se pedesetak saksija sa ljubičicama, dajući sobi izgled procvetale alpske livade.

Sve je bilo čudesno i puno značenja u tom domu i, što je najvažnije, u svemu se osećalo Bulgakovljevo prisustvo. Kada je čovek dospevao ovamo prvi put, i nehotice je otvorenih očiju posmatrao portrete Mihaila Afanasjeviča. Mladi Bulgakov sa povezom na čelu i prodornim, bistrim, plavim vragolastim očima — portret Ostroumove-Lebedeve. I Bulgakov u kućnom kaputu, ostareo, bolestan, koji u plavičastom sumraku stoji na vratima svoje sobe — prvoklasna studija slikara Dmitrijeva. I veliki ovalni Bulgakovljev portret u starinskom ramu, i posmrtna maska u ormanu među izdanjima njegovih knjiga... I ako bi već čovek gledao u zidove, nikako nije mogao da mimoiđe starinsku mapu dve hemisfere sa srednjovekovnim obrisima kontinenata i natpisima na stranim jezicima — Bulgakov, koji nikada nije bio u dalekim zemljama, imao je slabost prema geografskim kartama. A nad stolom u kuhinji, razume se, morali biste da zapazite jeftini plakat, koji je Mihail Afanasjevič strgao s nekog plota. Na plakatu je bila nacrtana prekrižena boca od pola litra, a pored nje se nalazila nova novčanica od sto rubalja. Natpis je glasio: »Votka je — neprijatelj, štedionica — prijatelj!« U svemu se ovde video i čuo Bulgakov — njegov humor, ukus, simpatije. Ali najpotpunije je to osećanje njegovog tajnog prisustva zračila sama domaćica.

Jelena Sergejevna je dočekivala goste u nekakvoj istovremeno svečanoj i domaćoj prijatnoj odeći do peta, izvezenoj zvezdama, koju bih nazvao kućnom haljinom, kada ta vulgarna reč ne bi smetala da se zamisli sva lepota njene odežde. Imala je lepu i urednu frizuru, nosila je zlataste cipelice bez potpetica, i sve u svemu bila je mlada, lena, njen smeh je odjekivao zvonko i uzbudljivo, a duboki Margaritin glas sa padovima svako bi odmah prepoznao. Mlada? Da nisam pogrešio kada sam to rekao? Ona je tada imala... delikatnost mi ne dozvoljava da kažem koliko je u to vreme imala godina. Ali po suvoparnom matematičkom proračunu, koji nije podnosila, ispadalo je da je rođena još u prošlom stoleću, i to ne pri njegovom kraju. Samo, bog neka vas sačuva, nemojte misliti da je u svemu tome postojala nekakva crta starosti koja se podmlađuje. Ona je imala svoje odnose sa godinama, koje je i odista, a ne samo u svojoj uobrazilji, pobedila. Lako je moguće da je u celoj toj stvari važnu ulogu odigrala Azazelova pomada, ali u te detalje se ne usuđujem da ulazim. Ipak, nikada neću zaboraviti kako je sa šarmantnim jedom rekla o čoveku petnaest godina mlađim od sebe: »Dojadio mi je taj starac!« — i ošinula ga crnom rukavicom po zamišljenoj ruci!
I tako, ja sam se pozdravljao s domaćicom, a iz kuhinje je u tom trenutku izlazio sivi čupavi... ko? Pas? Tele? Medved star godinu dana? Buljka, Bulat, neobično stvorenje, čiji se intelekt graničio sa ljudskim razumevanjem.

Da i ne govorim o tome da je bio lepo vaspitan. Dešavalo se da je jeo za zajedničkim stolom, važno sedeći na podu — za njegovu visinu stolica mu nije bila potrebna. Njegova njuška se malo uzdizala iznad tanjira u kome mu je serviran pirog sa kupusom. On ga je uzimao sa tanjira mekanom njuškom i jeo ga pod stolom, a potom se njegova ogromna kudrava glava dobroćudnog lendlorda ponovo pojavljivala nad praznim tanjirom, dostojanstveno očekujući  da za stolom ima još nekoga ko ne bi imao ništa protiv da mu se ponudi još koji komad piroga.
S Bulatom je Jelena Sergejevna vodila duge razgovore, koje su samo oni mogli da shvate. A jedne novogodišnje noći, kada se ispostavilo da su sredstva radio i tele-tehnike paralizovana u kući (da to nije bilo možda zbog prisustva nekakve druge sile sa onoga sveta?) i kada se nije moglo sa sigurnošću reći kada će doći Nova godina, Jelena Sergejevna je predložila da je dočekamo »po Bulatu«, počela da se o nečem sašaptava s njim i kada su se kazaljke na satu poklopile na brojci 12, ispod stola je ujednačeno i zvonko odjeknuo svečani lavež — tačno dvanaest puta. Kucnuli smo se čašama sa šampanjcem.
A vi me još pitate odakle znam da je ona veštica!

U leto 1938. godine, završivši u rukopisu poslednje poglavlje romana, Bulgakov je doživeo osećanje srećne iscrpljenosti, oslobođenja i tuge, koje je poznato svakom umetniku i koje je genijalno izrazio Puškin:

Tren očekivani nasta: završen moj dugi je rad.
Zašto me neshvatljiva tuga tajno uznemirava? ...

Tog junskog dana on je napisao Jeleni Sergejevnoj koja se brinula za sudbinu romana: »Šta će biti? — pitaš? Ne znam. Verovatno ćeš ga strpati u bife ili orman.. . i ponekad ćeš ga se sećati. Uostalom, mi ne znamo svoju budućnost. Svoj sud o tom delu već sam izrekao, i ako mi pođe za rukom da kraj učinim svečanijim, smatraću da delo zaslužuje korekturu i da bude strpano u pomrčinu fioke. Sada me interesuje tvoj sud, a da li ću saznati sud čitalaca, to nikome nije znano.« (15. juna 1938. godine)

Od tog dana su prošle nepune dve godine. Bulgakov je nastavio da doteruje i dopunjuje rukopis na pragu smrti, umirući u mukama od nasledne kobne bolesti — skleroze bubrega. Već je samo s naporom mogao da prošapće nešto svojim pobelelim usnama kada se ona nagnula nad njegovu postelju i majednom shvatila: »Majstor? Da?« On je jedva primetno klimnuo glatom, zadovoljan što je pogodila. »Kunem ti se«, rekla je i prekrstila se, »objaviću ga.«

Jelena Sergejevna je kasnije pričala da je pokušala to da učini — svaki put za inat okolnostima i za inat zdravoj logici — šest ili sedam puta.
I ono što je bilo nemoguće za bilo kog drugog, ostvareno je snagom njene vernosti. »To je sreća, ne mogu da verujem u nju«, govorila je, držeći u rukama ljubičasti broj časopisa »Moskva« s prvom knjigom romana. »Jer, jednom sam se teško razbolela i najednom uplašila da ću umreti. Uplašila sam se zato što neću ispuniti ono što sam obećala Miši.« Znala je kako je teško savladati urok koji je ležao na Bulgakovljevom rukopisu, ali se nije predala i pobedila je.

A nije uvek lako živela. Bez obzira na sve njene čari, njen dom je u mnogo čemu oskudevao. Pravila je cveće za damske šešire i prekucavala rukopise na mašini. Kasnije, u bolja vremena, prevela je jednom za seriju »Život znamenitih ljudi« knjigu Moroa »Žorž Sand«. Knjiga je doživela dva izdanja. Ali o tome nije volela da govori, saznao sam za to sasvim slučajno, iz druge ruke, kao i to da je jednom uspela da dešifruje Puškinovo pisamce, nad kojim su niz godina lupali glavu puškinisti. »Da, bilo je i toga«, potvrdila je Jelena Sergejevna i ućutala. To nije bilo predmet njenog častoljublja. Bila je Bulgakovljeva udovica.
Ali oni koji su je posećivali za teških, gladnih godina, govorili su da je isto onako gorela ogromna lampa sa abažurom na ovalnom stolu (»Nikada ne skidajte abažur s lampe, nikada nemojte kao pacovi bežati od opasnosti«, upozoravao je autor »Bele garde«) i isto su onako veselo cvrčali na tiganju tanki komadići crnoga hleba, i isto je onako lepo posluživana na prazan sto malena šoljica crne kafe.
Da, ona je vračala. I malo je ko od onih koji su je poznavali uspeo da se spase tih čini. Ali ako još uvek sumnjate u magičnu, onostranu prirodu njenog bića, možda će vas pre ubediti nekakvi sitni, čisto svakodnevni slučajevi i činjenice, koji je odaju od glave do pete. Gospode, pa ja sam im neposredni svedok! Ispričaću još jednu malenu opizodu, uzgrednu, ali tipičnu.

Bilo je to ovako. Putovala je Jelena Sergejevna u Pariz, u koji je toliko želeo i nije uspeo da dospe Bulgakov. Šetala je po Parizu i govorila sebi: »Mišo, ja vidim sve, sve što si ti hteo da vidiš.« Između ostalog, zamolila je da je odvedu do Molijerovog vodoskoka; učinio joj se siromašniji, dosadniji nego iz daljine posmatran, preobražen Bulgakovljevim nadahnućem... Ali, nisam hteo o tome da pričam. Iz Pariza je od Elze Triols donela knjigu za A. T. Tvardovskog, antologiju ruske poezije, u kojoj su se nalazile njegove pesme koje je prevela Eliza. Za Jelenu Sergejevnu to je bio odavno očekivani povod da se upozna s Tvardovskim, i ona me je zamolila da joj, kada u redakciji ne bude gužve, kada Tvardovski bude sam i pristane da je vidi, telefoniram, pa će odmah doći.

Takav dan i čas je vrlo brzo došao. Otišao sam u kabinet Aleksandra Trifonoviča i upozorio ga da želi da ga poseti i preda mu knjigu Bulgakovljeva udovica. Odmah je pristao da je primi. Ja sam istog časa telefonirao Jeleni Sergejevnoj da može da dođe. Radosno je odgovorila: »Kada?« »Odmah.«

»Čekajte me«, rekla je i spustila slušalicu.

Jelena Sergejevna nije bila nikada u redakciji »Novog sveta«, i ja sam odlučio da je sačekam na ulazu, otpratim do svog kabineta na prvom spratu kako bi malo predahnula, i da je tek posle toga odvedem Tvardovskom. Izračunao sam koliko će joj za to biti potrebno vremena i, znajući kako se Jelena Sergejevna pedantno priprema za svaki izlazak, došao sam do zaključka da će stići najmanje kroz jedan sat. Moj telefonski poziv ju je sigurno zatekao nespremnu, u jutarnjoj kućnoj haljini ... Trebalo je da se obuče, očešlja, zatim da nađe taksi, što nije baš uvek lako u kraju gde je bio njen dom, ili da se vozi tri stanice trolejbusom, onda malo da propešači i pronađe naš Mali Putinkovski, da se popne uza stepenice... Ukratko, valjalo ju je očekivati tek kroz četrdeset minuta ili tačnije kroz jedan sat, zaključio sam, i udubio se u čitanje korekture, izračunavši unapred kada treba da izađem napolje i sačekam je.

Prošlo je pet do sedam minuta. Neko je zakucao na vratima. Digao sam pogled s revizije... Na pragu je stajala Jelena Sergejevna, u prolećnom crnom kaputu, sa šeširićem, sa velom, elegantna, lepa, smeškajući mi se s praga. »Kako?!« povikao sam. »Pa kako ste...« — »Na metli« — priznala je nimalo zbunjena i radosno se nasmejala mojoj nesnalažljivosti.
I tako sam ja, čovek kome su tuđi svaka mistika i okultne nauke, spreman da pod zakletvom potvrdim da je tog dana ona odabrala upravo takvu vrstu prevoza, jer čak i najjednostavniji proračuni vremena isključuju svaku drugu mogućnost.

Uostalom, te njene vragolije me nisu iznenadile, jer sam već bio pomalo pripremljen pa njih čitanjem Bulgakova, a i pričama Jelene Sergejevne o njemu.

Njene priče su bile ili smešne, iz svakodnevnog života — o Bulgakovu-preduzimaču, čoveku koji nije plaćao porez, ili su bile vezane za nešto tajanstveno, polumistično. Sećala se jedne večeri maja 1929. godine (upoznali su se u februaru) kada ju je Bulgakov, o punom mesecu, poveo u sumrak Patrijaršijskih prudova, i lako pridigao zavesu nad zamišljenim romanom: »Zamisli. Sede, kao mi sada, na klupi dva književnika, a sa susedne klupe ustaje i sa učtivim pitanjem obraća im se neobični gospodin sa sivom beretkom naherenom na uvo i sa štapom pod miškom...« Ispričao joj je zaplet buduće knjige, a potom je poveo u nekakav čudnovati stan, tu, na Patrijaršijskim prudovima. Tamo su ih dočekali nekakav starac u ogrtaču, ogromne bele brade, i mladić od otprilike dvadeset pet godina. Dok su tražili stan, kucali na vrata, Jelena Sergejevna je neprestano pitala: »Mišo, kud me to vodiš?« Na to joj je on odgovarao samo »Pssst...« — i prinosio prst usnama. U nekoj sobi sa kaminom, u kojoj nije bilo svetlosti već su samo plameni jezičci igrali po zidovima, bio je postavljen za to vreme raskošan sto: riba, kavijar... Nejasno je rečeno da se starac vraća odnekud izdaleka, da je putovao preko Astrahana. Posle su sedeli kraj kamina, prevrtali ugljevlje. Starac je upitao: »Mogu li da vas poljubim?« Poljubio ju je, pogledao u oči i rekao: »Veštica.«

»Kako je pogodio?!« — uzviknuo je Bulgakov.

»Kasnije, kada smo već počeli da živimo zajedno, često sam pokušavala da saznam od Miše čiji je to bio stan, ko su bili ti ljudi. Ali on je uvek odgovarao samo 'Pssst ...' i prinosio prst usnama.«

Drugi put je Jelena Sergejevna pričala o Prečistenki. Tako se u to doba zvao kastinski i pomalo ubuđali profesorsko-intelektualni krug, koji je Bulgakova smatrao svojim glasnogovornikom i piscem. Jedno vreme je Bulgakov nameravao da napiše komediju o Prečistenki. »Prečistenka je želela od njega da napravi raspetog Hrista«, govorila je Margarita, ljutito sevnuvši očima. »Ja sam ih zbog toga mrzela, oči sam mogla da im iskopam... I kopala sam ih...« dodala je Jelena Sergejevna sa smehom, promislivši i prisetivši se nečega.

Svoju ulogu Bulgakovljevog anđela-čuvara Jelena Sergejevna je dobro poznavala, nijednom nije posumnjala, u teško doba ničim nije odala svoj zamor. Podržavala je njegovu snagu i volju za rad svojim oduševljenjem koje nije znalo za sumnju, neopozivom verom u njegov talenat.

»Kada smo Mihail Afanasjevič i ja počeli da živimo zajedno«, sećala se Jelena Sergejevna, »jednom mi je rekao: 'Protiv mene je bio ceo svet — i ja sam bio sam. Sada smo dvoje, i ničega se ne bojim.'«

U njihovom domu nije mogao da se nastani duh nerada i sete: s Bulgakovom nikada nije bilo dosadno.

Jelena Sergejevna je volela da priča o mistifikacijama, Bulgakovljevim artističkim vragolijama. Evo kako je, po njenim rečima, bio otpočet »Pozorišni roman«. Jedne večeri (sudeći po belešci u radnoj svesci, to je bilo 26. novembra 1936. godine) Bulgakov je seo za sto lukavog izraza i počeo nešto, ne prekidajući, da piše u svesku. Pisao je jedno dve večeri, a onda je rekao: »Napisao sam nešto, daj da pozovemo Kaluške (Olga Sergejevna Bokšanska, sekretar direkcije MHAT-a, sestra Jelene Sergejevne, bila je udata za glumca J. V. Kaluškog — V. JT.). Pročitaću im ovo, samo ću im reći da si to ti napisala.« Umeo je da tera šegu s najozbiljnijim izrazom lica. Jelena Sergejevna je, po njegovom scenariju, trebalo da to poriče i da se zbunjuje.

Došli su Kaluški, večerali, počeli da piju čaj. Bulgakov će kazati:

»A znate li čime se moja Ljuska bavi? Roman piše. Oteo sam joj ovu svesku.« Razumljivo je da mu nisu poverovali, počeli su da mu se podsmevaju. Ali on je tako istinito pričao kako je posumnjao da se u kući pojavio još jedan pisac i kako joj je oduzeo tajnu svesku, a Jelena Sergejevna se pri tom tako prirodno ljutila, crvenela i smejala, da su gosti na kraju poverovali. »A o čemu je roman?« — U tome je i stvar što je o našem pozorištu.« Kaluški su počeli da zbijaju šalu s Jelenom Sergejevnom, kao vele šta je to ona mogla tamo da napiše. Ali, kada je otpočelo čitanje, ućutali su zbunjeno: bilo je napisano odista izvanredno i celo pozorište kao da je bilo na dlanu. A Bulgakov se stalno ljutio što je zakačila toga i toga, i što se obračunala s nekim drugim. Vešto je, ali dobiće već ona svoje od tih ličnosti!
Bila je prošla ponoć, Kaluški su otišli, Jelena Sergejevna se već spremala na počinak kad je najednom, negde oko dva izjutra, zazvrjao telefon, J. V. Kaluški je zvao Bulgakova: »Mišo, ne mogu da zaspim, priznaj da si to ti napisao ...«

Roman o pozorištu, o kome je Bulgakov razmišljao još krajem dvadesetih godina, posle te večeri je počeo da piše brzo, strastveno. Bulgakov je poglavlja te knjige u svom domu čitao Moskvinu, Kačalovu, Litovcevoj, Markovu. Jelena Sergejevna se prisećala da su se na jednom takvom čitanju svi veoma smejali, a Kačalov se najednom rastužio i rekao: »Smejemo se. A najžalosnije je što je to odista naše pozorište, i što je sve to istina, istina ...«

Jelena Sergejevna nipošto nije pristajala da govori o Mihailu Afanasjeviču javno, s govornice, i ja nisam mogao odmah da shvatim zašto, jer je toliko volela svaki pomen njegovog imena i sve nas nagovarala da nastupamo.

Na jednom takvom čitanju omladina je Jeleni Sergejevnoj priredila prave ovacije. Zamolili su je da kaže bar dve reči, ali je ona odbila. »Glupan« — neočekivano oštro je rekla o jednom učesniku te večeri. »Zašto je kazao publici da sam ovde. Ja ne mogu da govorim o Miši.«

A kod kuće, za vreme večere, pošto se smirila i razveselila (»Imamo najbolju krčmu u Moskvi« — ponavljala je Bulgakovljeve reči), Jelena Sergejevna je pričala. Jednom, već za vreme bolesti koja ga je odnela, videvši kako se i koliko ona muči s njim i poželevši da je malo razgali, Bulgakov ju je zamolio da sedne na ivicu postelje i rekao joj je: »Ljusja, hoćeš li da ti ispričam šta će se desiti? Kada ja umrem (načinio je gest koji je onemogućavao njen pokušaj da mu se usprotivi), dakle, kada ja umrem, ubrzo će početi da me objavljuju. Časopisi će se svađati zbog mene, pozorišta će otimati jedno drugom moje komade. I tebe će svuda početi da pozivaju da iznosiš svoja sećanja na mene. Izaći ćeš na scenu u crnoj somotskoj haljini s lepim izrezom na grudima, kršićeš ruke i reći ćeš dubokim tragičnim glasom,- ,Odleteo je moj anđeo'... I oboje smo«, pričala je Jelena Sergejevna, »neodoljivo počeli da se smejemo: činilo nam se sve to tako nestvarno. A, eto, ostvarilo se. I kada me pozivaju, sećam se reči Mihaila Afanasjeviča i nisam u stanju da govorim.«

Od svih sposobnosti kojima su nadareni magovi i čarobnjaci, najprostiji i najčešći dar je dar proricanja. Uz to, proricanje je — omiljena tema poezije. Bulgakov je pravilno zaključio da rukopisi ne gore, i tačno je prorekao budućnost i sebi, i svojim knjigama.

Ne znaju svi priču o Bulgakovljevom grobu u Novodevičjem manastiru. Ispričaću i tu neverovatnu, ali potpuno istinitu priču. Poznato je da je Bulgakov osećao strahopoštovanje prema Gogolju. Sudbina ga je vezala za njega i posle smrti. Razmišljajući o Gogolju, Bulgakov je u jednom od svojih pisama uzviknuo: »Učitelju, pokrij me svojom tučanom kabanicom!« Tako je i bilo. 

Bulgakov je umro marta 1940. godine. Njegovo telo je spaljeno, a urna sahranjena u višnjiku Novodevičjeg manastira, među grobovima najstarijih glumaca Hudožestvenog teatra. Dugo na grobu nije bilo ni krsta ni kamena — samo trava u obliku pravougaonika sa nezaboravkom i mladice, posađene na četiri ugla nadgrobne humke. Jelena Sergejevna je želela da spomenik Bulgakovu bude skroman i dugovečan, a ništa što bi tome odgovaralo nije mogla da nađe. U potrazi za pločom ili kamenom Jelena Sergejevna je navraćala u šupu kod kamenorezaca i sprijateljila se s njima. Jednom je među komadima mermera starih spomenika ugledala kako u dubokoj jami mračno svetluca ogromni crni šupljikavi kamen. »A šta je ovo?« — »Golgota.« — »Kakva Golgota?« Objasnili su joj da se na Gogoljevom grobu u Danilovom manastiru nalazila Golgota s krstom, simbolični kamen, koji je podsećao na mesto na kome je pogubljen Hristos. Taj kamen, crnomorski granit, našao je negde na Krimu jedan od braće Aksakova, i dugo su ga konjima prenosili u Moskvu da bi ga stavili na Gogoljev grob. (Drugi takav kamen će Aksakovi dopremiti za velikog glumca Ščepkina — on i sada može da se vidi na Pjatnjickom groblju.)
Gogoljevi posmrtni ostaci su još tridesetih godina preneseni na Novodevičje groblje, a za naredni jubilej je vajar Tomski načinio Gogoljevu bistu, koja je zamenila Aksakovljev poslednji poklon. A Golgota s krstom, potisnuta stubom s bistom od belog mermera, više nije bila potrebna. Bačena je u jamu.

I, eto, taj kamen težak nekoliko tona jedva su uspeli da izvuku s mesta na kome je ležao, pomoću drvenih oblica su ga dovukli do Bulgakovljevog groba, gde se duboko zario u zemlju nad grobom. Gogolj je ustupio svoj kamen s krstom Bulgakovu. Desilo se upravo kako je rečeno: »Učitelju, pokrij me svojom tučanom kabanicom!«

Sad su na nadgrobnoj ploči dva imena. Pod istim kamenom se nalazi i urna s posmrtnim ostacima Jelene Sergejevne.

Onoga dana, kada sam je video poslednji put, bila je uzbuđena, uznemirena a u isti mah i vesela. Išli smo u filmski studio da pogledamo radni materijal filma »Bekstvo«. Na Borodinskom mostu nas je uhvatila nepogoda. Krupna kiša je počela da dobuje po krovu kola kao grad. Nad Moskvom je blesnula munja i prolomio se grom. Jelena Sergejevna se promenila u licu: »Loš predznak.« Skupivši se u uglu zadnjeg sedišta »volge«, stalno je ponavljala: kada su Bulgakovu nešto zabranjivali, kada se primicala neočekivana nesreća, uvek je otpočinjala nepogoda. Žena i ja smo pokušavali da je razuverimo, ali se ona ljutila: »Kod Miše je to bio sigurni predznak.« Počela je da se priseća da se tako desilo i s poslednjim komadom. Četiri diskusije i — prosto smešna preciznost: četiri puta je bila nepogoda.

Izašli smo iz kola dok je pljuštala kiša, tri sata proveli u filmskoj sali, a kada smo se ponovo našli na ulici, kroz proređene oblake se probilo sunce, para se dizala nad asfaltom. Jeleni Sergejevnoj se film dopao. Tačnije, ona je unapred želela da joj se film dopadne, pa je i sebe i nas ubeđivala: »Videćete, to će probiti put Bulgakovu.«

Rastali smo se, ali samo što sam stigao kući, čuo sam njen glas u telefonskoj slušalici: želela je da nekom saopšti svoje, već sređene utiske, da upita za moje mišljenje. Nameravala je da detaljno porazgovara s rediteljima. Oprostili smo se do ponedeljka — odlazio sam van grada.

A nevreme nad Borodinskim mostom nije badava započelo. Dan kasnije je Jelena Sergejevna umrla — iznenada i neprimetno, kao da je odletela. Bilo je veče s purpurnim odsjajem nad Vitenjevskim zalivom, s crvenim suncem kroz večernju izmaglicu na istoku sjajnog julskog dana, kada sam za to saznao. Za mene se u tom svetlom rumenilu zalazećeg sunca ona zauvek i istopila.

*Tekst preuzet iz knjige Sećanje na Mihaila Bulgakova (Beograd, Narodna knjiga, 1985); prevod Milivoje Jovanović i Milan Čolić