U samoj žiži epohe: Vladimir Majakovski i Boris Pasternak

Ako, govoreći o savremenoj poeziji Rusije, stavljam ta dva imena jedno pored drugog, to je zato što ona zbi­lja jedno pored drugog i stoje. Može se govoriti o savre­menoj poeziji Rusije i izreći samo jedno od njih, svako posebno, bez drugog — a ipak će sva poezija u njemu bi­li sadržana, kao i u svakom velikom pesniku, jer se po­ezija ne rasparčava niti u pesnicima niti na pesnike, ona je u svim svojim pojavnostima — jedna, jedno, u svakom je — sva, isto kao što, u suštini, nema pesnika već samo postoji pesnik, jedan isti od početka do kraja sveta, snaga koja prima boju pojedinih vremena, plemena, zemalja, govora, lica, koja prolazi kroz ono što nju, tu snagu, i nosi, kao reka, ovim ili onim obalama, ovim ili onim nebom, ovim ili onim dnom. (Inače nikada ne bis­mo razumeli Vijona, koga razumemo dokraja, bez ob­zira čak na čisto fizičku nerazumljivost pojedinih reči. Upravo, u njega se vraćamo kao u rodnu reku).

Dakle, ako ja stavljam Pasternaka i Majakovskog jed­nog pored drugog, a ne zajedno, to nije zato što je jedan od njih nedovoljan, niti zato što su oni jedan drugom potrebni, što jedan drugoga dopunjuju, ne, ponavljam, svaki je od njih pun do vrha, i Rusija je od njih puna (i data) do vrha, i to ne samo Rusija već i sama poezija - to je zato da bih dvaput pokazala ono što daj bože da se jednom dogodi u pedeset godina a što je ovde u pet godina priroda dvaput pokazala: celovito, puno ču­do pesnika.

Stavljam ih jednog pored drugog zato što su oni sami lako stali u epohi, u samoj žiži epohe, stali jedan uz drugo, i tako će i ostati.

Po ko­me se to obeležju utvrđuje je li pisac živ ili mrtav? Zar je X živ, savremen i stvaran zato što može da dođe na taj skup, a Marsel Prust, zato što nikada nikamo više no­gama neće doći — mrtav? Tako se može suditi samo o trkačima

Čujem glas: — "Savremena poezija Rusije." "Dobro, u redu Pasternak, ali Majakovski, koji je 1928 ..."

Prvo: kada govorimo o pesniku — daj bože da se setimo veka. Drugo, i obratno: kada govorimo o datom pesniku, Majakovskom, ne samo da ćemo morati da mis­limo na njegov vek, nego ćemo stalno morati da mislimo vek dalje. To prazno mesto prvog pesnika masa u svetu neće se skoro popuniti. Mi, i ne samo mi nego i naši unuci neće se okretati za Majakovskim unazad, već unapred.

Kad na nekom francuskom književnom skupu ču­jem sva imena osim Prustovog i na svoje nevino čuđenje: "Et Proust?" — "Mais Proust est mort, nous parlons des vivants" (A Prust? – Pa Prust je umro, mi govorimo o živima) — ja uvek kao da s neba padnem: po ko­me se to obeležju utvrđuje je li pisac živ ili mrtav? Zar je X živ, savremen i stvaran zato što može da dođe na taj skup, a Marsel Prust, zato što nikada nikamo više no­gama neće doći — mrtav? Tako se može suditi samo o trkačima.

I odgovor — tako dobrodušno, tako spokojno:

Gde naći brzonogog kao što sam ja?

Tim je svojim brzim nogama Majakovski otišao da­leko ispred naše savremenosti, i negde, iza neke okuke, dugo će nas još čekati.

*

Pasternak i Majakovski su vršnjaci. Obojica su Moskovljani, Majakovski po tome što je tamo odrastao a Pa­sternak i po rođenju. Obojica su došli u poeziju iz ne­čeg drugog, Majakovski iz slikarstva, Pasternak iz muzi­ke. Obojica su u svoje doneli nešto drugo: Majakovski "sokolovo oko običnog stolara", Pasternak — svu neiskazanost. Obojica su došli obogaćeni. Obojica nisu našli sebe odmah, obojica su se u poeziji našli konačno. (Uz­gredna misao: bolje je ne naći sebe odmah u drugom nego u svome. Tako će se bar proći bez "pokušaja".)

Irrjahre (godine lutanja) obojice završile su se rano. Ali Majakovski je poeziji došao još iz Revolucije i ne zna se iz čega još. Iz revolucionarne aktivnosti. U šesnaestoj, godini je već sedeo u zatvoru. "To nije zasluga." Već pokazatelj. Nije zasluga za pesnika, ali je pokazatelj za čoveka. Za ovog pesnika je — i zasluga: počeo je od plaćanja.

Pesnički lik i jednoga i drugoga uobličio se i iska­zao rano. Majakovski je počeo od objavljivanja sebe svetu: od pokazivanja, od gromoglasnosti. Pasternak - ali ko će moći da kaže o početku Pasternakovom. O njemu tako dugo niko ništa nije znao. (Viktor Šklovski, 1922, u razgovoru: — On ima tako lepu slavu:  podzemnu). Ma­jakovski se ispoljavao - Pasternak se pritajivao. Majakovski je sebe pokazivao, Pasternak — skrivao.  I ako Pas­ternak danas ima ime, to je tako lako moglo da ne bude: to je slučajnost trenutka i tla pogodnih za darovitost: sa carriere ouverte aux talents (put otvoren talentima), čak ne ouverte već offerte (ponuđen), jedino ako — niz pesnika hranjenih i  prećutanih — nosilac toga talenta ne misli drugačije.       

Na Pasternaku se, kao na izvoru, ljudi mogu sresti, da bi se po­novo razišli, svako napojen, svako umiven, odnoseći iz­vor na sebi i u sebi. Na Majakovskom se, pak, kao na trgu, ljudi ili tuku ili zajedno pevaju

Majakovski bi, pak, uvek imao ime, ne - imao bi već: imao je — uvek. Ono je postojalo, može se reći pre nego  on sam. A on je onda morao da ga stigne. Majakov­skim se ovako dogodilo. Taj je mladić osećao u sebi snagu, kakvu — to nije znao, otvorio je usta i rekao: Ja. — Upitali su ga: — Ko ja? — Odgovorio je: — Ja, Vladimir Majakovski. — A ko je Vladimir Majakovski.— Ja! — I, onda, ništa više. A kasnije, posle, sve. Tako je počelo: "Vladimir Majakovski, onaj: Ja". Smejali su se, ali su Ja u ušima i žuta bluza u očima ostajali. (Poneki, nažalost, i do danas nisu u njemu ništa drugo videli i čuli, ali zaboravio ga nije niko.)

A Pasternak... Ime su svi znali, ali ime oca: slikara Jasne Poljane, pasteliste, tvorca ženskih i dječjih glavica. U 1921. sam još nailazila na sudove: "Pa da, Borja Pas­ternak, sin slikara Pasternaka, lepo vaspitan dečko, veo­ma fin. Dolazio je kod nas. On to piše pesme? Pa zar se on nije bavio muzikom?" ... Između očevog slikarstva i sopstvene dečačke veoma intenzivne muzike, Pasternak je bio uklešten kao između sklopljenih litica. Kako da se tu dokaže treći, pesnik? A za leđima Pasternakovim bile su već tri postaje (računajući od poslednje): 1917 — Sestra moja život (izašla tek 1922), 1913 — Iznad barijera — i prva, najranija, kojoj čak ni ja, koja pišem o njemu, ne znam imena. Šta se onda može tražiti od ostalih? Do 1920. za Pasternaka su znali samo oni ne­koliki koji vide kako struji krv i čuju kako raste trava. O Pasternaku se može reći Rilkeovim rečima:

... die wollten bliihn,

Wir wollen dunkel sein und uns bemiihn.

(Oni su želeli da cvetaju,

mi želimo da budemo neprimetni i trudimo se.)

Pasternak nije želeo slavu. Možda se bojao uroka: svudaprisutnog, neučestvujućeg, bespredmetnog oka sla­ve. Tako Rusija treba da se čuva Inturizma.

A Majakovski se ničeg nije plašio, stajao je i urlao, i što je jače urlao — to ga je više ljudi slušalo, i što ga je više ljudi slušalo, to je više urlao — dok nije izurlao Rat i mir i mnogohiljadni auditorij Politehničkog muzeja — a zatim i 150-milionski trg čitave Rusije. (Kao što se za pevača kaže — ispevao se, za Majakovskog se može reći: izurlao se).

Pasternak nikada neće imati trg. On će imati, on već ima, mnoštvo usamljenih, usamljeno mnoštvo žednih, ko­je on, usamljeni izvor, napaja. Ide se za Majakovskim, ali po Pasternaka, kao u nepoznatom kraju po vodu — nekud, po nešto — pouzdano, ali gde, ali šta? — to po­stoji, ide se pipajući, nasumce, svaki svojim putem, sva­ko na svoju stranu, uvek svako na svoju ruku. Na Pasternaku se, kao na izvoru, ljudi mogu sresti, da bi se po­novo razišli, svako napojen, svako umiven, odnoseći iz­vor na sebi i u sebi. Na Majakovskom se, pak, kao na trgu, ljudi ili tuku ili zajedno pevaju.

Koliko čitalaca Pasternakovih — toliko glava. Ma­jakovski ma jednog čitaoca — Rusiju.

U Pasternaku se ne zaboravlja na sebe: prolaziš i se­be i Pasternaka, to jest, novo oko, novi sluh.

U Majakovskom se zaboravlja i na sebe i na Maja­kovskog.

Majakovskog treba da čitaju svi zajedno, gotovo u horu (zboru, saboru), u svakom slučaju, naglas i što je moguće jače, što se sa svakim ko čita i događa. Čitava sala. Čitav vek.

Pasternaka, pak, treba svuda nositi sa sobom, kao talisman protiv svih tih što u horu viču stalno te dve iste (neosporne) istine Majakovskog. A još je bolje — kao što su vekovima pesnici pisali i kao što su vekovima pesnike čitali — sam u šumi, ne misleći je li to šumsko lišće ili su to Pasternakovi listovi.

Rekla sam: prvi u svetu pesnik masa. I još doda­jem: i prvi ruski pesnik-orator. Od tragedije Vladimir Majakovski do poslednja četiri stiha:

Kao što kažu, "incident je rešen."

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili-

I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi

— svuda, duž celoga njega — direktan govor sa ži­vim nišanom. Od govornika do pijačnog izvikivača, Maja­kovski neumorno nešto utucava u naše mozgove, nešto kod nas hoće da postigne — svim mogućim sredstvima, do najgrubljih, ali uvek uspešnih.

Evo poslednjeg primera:

Na krevetu Aleksandre Fjodorovne

Baškari se Aleksandar Fjodorovič

— nešto što smo svi mi znali, ova asonanca imena, koju su svi primećivali — nema ničeg novog, ali je baš dobro! I ma kako se mi odnosili i prema Aleksandri Fjodorovnoj i prema Aleksandru Fjodoroviču, i prema samom Maja­kovskom, svaki je od nas zadovoljan ovim stihovima kao formulom. On je od onih pesnika kojima uvek sve polazi za rukom, jer mora da pođe. Zato što na ivici po kojoj Majakovski stalno korača, pogrešiti znači — raz­biti se. Čitavo stvaralaštvo Majakovskog je balansiranje između velikog i banalnog. Put Majakovskog nije književ­ni put. Oni koji idu njegovim putem svakodnevno to do­kazuju. Snaga se ne može podražavati a Majakovski bez snage je nonsens. Opšte mesto dovedeno do veličine, to je, često, formula Majakovskog. U tome je on — u drugome veku — drugome govoru — sličan Igou, koga je, podsetiću — poštovao:

U svakom je momku — barut Marinetijev,

U svakom je starcu — Igoova mudrost.

Nije to slučajno Igo, a ne Gete, s kojim Majakovskog ništa nije zbližavalo.

Ako Majakovski  oseti  sebe, pretpostavimo, kao  Ural  — on i postane Ural. Ne postoji Majakovski. Postoji Ural. Ako Pasternak primi u sebe Ural, on od Urala načini — sebe. I nema Urala. Postoji Pasternak

A kome govori Pasternak? Pasternak govori sam sa sobom. Htela bih čak da kažem: u prisustvu samoga se­be, kao što bih rekla: u prisustvu drveta, ili psa, nekoga ko neće izdati. Čitalac Pasternaka je, i to oseća svako — uhoda. Taj pogled uhode ne upućuje čitalac u njegovu, Pasternakovu, sobu (šta radi?), već neposredno njemu pod kožu, pod rebra (šta se u njemu zbiva?).

Uza sav njegov (već višegodišnji) napor da iziđe iz sebe, da govori njima (čak svima), tako, i o tome — Pasternak neprekidno ne govori ni tako, ni o tome, i, što je najvažnije — ne govori nikome. Jer to su misli naglas. Ponekad — u našem prisustvu. A ako zaboravi — onda bez nas. Reci u snu ili polusnu. "Parke snene čavr­ljanje . .."

*

(Pokušaj razgovora čitaoca sa Pasternakom podseća me na dijaloge iz Alise u zemlji čuda, gde na svako pitanje dolazi ili zakasneli, ili zaobilazni, ili bez veze sa samom stvari odgovor — koji bi mogao da bude veoma, tačan kad bi bio onaj koji je potreban, a ovako je samo neumestan. Sličnost se može objasniti uvođenjem u Alisu drugog vremena, vremena sna, iz koga Pasternak nikada ne izlazi.)

*

Ni Majakovski ni Pasternak, u suštini, nemaju čitao­ca. Majakovski ima slušaoca, Pasternak prisluškivača, uhodu, čak i lovca-tragača.

I još nešto: Majakovskom nije potrebno čitalačko sustvaralaštvo, već onaj koji ima (ma i najprostije) uši — neka čuje i neka podnese.

Pasternak sav počiva na čitalačkom sustvaralaštvu. Čitati Pasternaka je možda nešto malo lakše, a možda uopšte i nije lakše nego što je Pasternaku — da piše sebe.

Majakovski deluje na nas. Pasternak — u nama. Pa­sternaka ne čitamo, on se u nama događa.

*

Evo formule za Pasternaka i Majakovskog. To je dvojedinstveni stih Tjutčeva:

Sve je u meni i ja sam u svem.

Sve je u meni — Pasternak. Ja sam u svemu — Ma­jakovski. Pesnik i planina. Majakovskom je, da bi bio (da bi se zbio), potrebno da postoje planine. Majakovski u usamljeničkoj izolaciji nije ništa. Pasternaku je, da bi postojale planine, bilo potrebno samo da se rodi. Paster­nak je u usamljeničkoj izolaciji — sve. Majakovski se os­tvaruje u planini. U Pasternaku se ostvaruje planina. Ako Majakovski  oseti  sebe, pretpostavimo, kao  Ural  — on i postane Ural. Ne postoji Majakovski. Postoji Ural. Ako Pasternak primi u sebe Ural, on od Urala načini — sebe. I nema Urala. Postoji Pasternak. (Rašireno je: nema Urala osim Pasternakovog, kao što i jeste: pozivam se na sve koji su čitali Detinjstvo Liversove i uralske pesme).

Pasternak je — apsorbovanje, Majakovski — dava­nje. Majakovski je — preobraćanje sebe u predmet, rast­varanje sebe u predmetu. Pasternak je — preobraćanje predmeta u sebe, rastvaranje predmeta u sebi: čak i najnerastvorljivijih predmeta, kao što su rude Urala. Sve su rude Urala rastvorene u njegovoj poetskoj bujici, jedi­no zato tako teškoj, tako glomaznoj što je to — ne, nije to čak ni lava, jer lava je rastapanje istovrsnog, zemaljs­kog — što je to zasićen (svetom) rastvor.

Majakovski je bezličan, on je postao stvar, slikani predmet. Majakovski je kao imenica, zajednička. Maja­kovski, to je groblje Rata i Mira, to je otadžbina Okto­bra, to je Vandomski stub što je namislio da se oženi trgom Konkord, to je u gvožđe izliveni Ponjatovski koji preti Rusiji, i neko (sam Majakovski) koji njemu preti sa živog pijedestala masa, to je "hleba" što ide na Versaj! To je poslednji Krim, to je onaj poslednji Vrangel... Majakovskog nema. Postoji — ep.

Pasternak će ostati u obliku prideva: pasternakovska kiša, pasternakovska plima, pasternakovski leštar, pasternakovski i tako dalje, i tako dalje.

Majakovski, pak — u vidu zajedničke imenice: skra­ćenice.

U životu dana Majakovski je — jedan za sve (u ime svih)

(Desetogodišnjica Oktobra)

Ispod lažne skromnosti —

—   radost u meni sja,

grmim s pobednicima nedaća zlih:

—    "To sam ja!

—    To smo mi!"

(Lažne skromnosti u njemu nije bilo, ali — pažljivo čitajte! — kakva duboka, prava skromnost! Prvi put se pesnik ponosi time što je on isto, što je — svi!)

Pasternak; jedan od svih, među svima, bez svih:

Biti ko drugi što su bili,

Al svet je lep navalio,

Bez obzira što cvilim,

Da meni bude nalik!

Pasternak je nemogućnost stapanja.

Majakovski je nemogućnost nestapanja. On se više identifikuje sa neprijateljem u neprijateljstvu nego Pa­sternak sa voljenim u ljubavi. (Naravno, znam da je i Majakovski bio usamljen, ali usamljen samo na razini izuzetnosti snage, ne jedinstveno lice već jedinstvena sna­ga). Majakovski je skroz čovečan. Kod njega i planine govore ljudskim jezikom (kao u bajci, kao u svakom epu). Kod Pasternaka, pak, i čovek — jezikom planinske (uvek iste pasternakovske) bujice. Ništa nije dirljivije nego kada Pasternak pokušava da podražava čoveka, ono poštenje dovedeno do ropstva u nekoliko odlomaka Poručnika Šmita. On do te mere ne zna kako se to (ovo ili ono to) s ljudima događa da, kao najgori učenik na ispitu, prepisuje od svog para sve, čak i slovne greške. I ka­ko strašan kontrast: živi Pasternak, s njegovim govorom, i govor njegovog, tobože objektivnog, junaka.

Sve je Pasternaku dato osim drugog — od bilo kog drugog do određenog živog čoveka u svim njegovim raz­nolikostima. Jer drugi čovek Pasternakov nije živ čovek, to je zbornik opštih mesta i izreka — tako Nemac voli da se pohvali znanjem ruskog jezika. Običan čovek Pas­ternakov je najneobičniji čovek. Pasternaku su date žive planine, živo more (i to kakvo! prvo more u ruskoj knji­ževnosti posle mora »slobodne stihije«, potpuno ravno Puškinovom), čemu nabrajati? Dato mu je živo — sve!

Tu čak i sneg miriše

I kamen diše pod nogom... —

sve osim živog čoveka, koji je ili onaj Nemac, ili sam Bo­ris Pasternak, to jest individualnost, ninašto nalik, to jest sam život, a ne živ čovek. (Sestra moja život, ljudi ni­kad tako ne zovu život.)

Pasternakov sunđer sve jarko obo­ji. Sve što je on upio, nikada više neće biti ono što je bilo

U njegovoj genijalnoj priči o četrnaestogodišnjoj devojčici dato je sve osim date devojčice, celovite devojčice, to jest dato je sve ono Pasternakovo pronicanje (i prisvajanje) svega što je duša. Dato je sve šiparištvo i sva četrnaestogodišnjost, data je sva devojčica nekako razbijeno (htela bih da kažem razdrobljeno), dati su svi sastavni elementi devojčice, ali određene devojčice ipak nema. Ko je ona? Kakva je? Niko neće moći da kaže. Zato što data devojčica nije data devojčica, već devojči­ca data kroz Borisa Pasternaka: to je Boris Pasternak kada bi bio devojčica, to jest sam Pasternak, sav Pasternak, koji četrnaestogodišnja devojčica ne može biti. (Pa­sternak ne daje ljudima da se ostvare kroz sebe. Ovde je on nešto obrnuto medij umu ili magnetu — ako uopšte postoji nešto suprotno medijumu i magnetu.) Šta nam ostaje od te pripovesti? Pasternakove oči.

Ali reći ću još više: te Pasternakove oči ne ostaju sa­mo u našoj svesti, one fizički ostaju na svemu što je on bi­lo kad pogledao — kao znak, meta, patent, tako da mi možemo precizno utvrditi je li to Pasternakov list, ili običan. Upivši (list) okom — vraća ga sa okom (okcetom). (Ne mogu da se uzdržim od sledeće reminiscencije (rus­ke reći za ovaj pojam nema): divan, poznat, Pasternakov (staroga Pasternaka) pastel »Okce«. Ogromna čaša, iznad nje, pokrivajući i skrivajući čitavo lice onoga koji pije —  ogromno dečje oko: okce ... Možda sam Boris Pasternak u detinjstvu, a sigurno — Boris Pasternak u večnosti. Kada bi otac znao ko i, najvažnije, šta tako pije.)

Kao što sam nekada, sasvim drugačije, lirski i figu­rativno napisala:

Sve ikone gledaju očima tvojim!

—  o Ahmatovoj, tako danas, potpuno tačno i objektivno. mogu o Pasternaku:

Sve drveće gleda očima t v o j i m

Svaki liričar upija u sebe, ali većina van sita i zapre­ke oka, neposredno izvana u dušu, uranja stvar u opšte-lirsku tečnost i vraća je obojenu tom opštelirskom du­šom. Pasternak, pak — cedi svet kroz svoje oko. Paster­nak je odbir. Njegovo je oko cediljka. Kroz mrežnjaču Pasternakovog oka protiče — teče bujicama — čitava priroda, provuče se ponekad i ljudski fragment (uvek nezaboravan!), ali u nju nikada još nije prodro nijedan čovek u celini. Pasternak i njega neizostavno rastvara. To nije čovek, već rastvor čoveka.

Poezijo! Budi kao spužva,

I med zelenilom skeljena,

Na mokru ću ravan da te pružim,

Ko baštenska klupa da si zelena.

Škrobljene kragne, burage pusti,

Oblake skupljaj, jaruge spiraj,

Poezijo, noću ću te izmusti

U zdravlje žednog papira.

Napominjem da Pasternakov sunđer sve jarko obo­ji. Sve što je on upio, nikada više neće biti ono što je bilo, i mi koji smo u početku tvrdili da takve (kao u Pasternaka) kiše nikada nije bilo, na kraju tvrdimo da nikakvog do pasternakovskog pljuska nikada nije bilo niti ga biti može. Onaj Vajldov slučaj delovanja umet-nosti (drukčije: oka) na prirodu, to jest pre svega na prirodu našeg oka.

*

Živ čovek Pasternakov, kao što smo rekli, ili je fan­tom, ili sam Pasternak, uvek podmetnuto lice. Majakovski je isto tako nesposoban za živog čoveka, ali ne iz is­tih razloga. Ako ga Pasternak usitnjava i rastvara, Majakovski ga dograđuje, domeće — i u visinu, i u nizinu i u širinu (samo ne u dubinu!), podlaže pod njega postolje svoje ljubavi, ili gubilište svoje mržnje, tako da ne dobijamo voljenu Ljilju Brik, na primer, već Ljilju Brik podig­nutu na enti stepen njegove, Majakovskove ljubavi: čitave ljudske, muške i pesničke ljubavi, Ljilju Brik — Bogorodičnu crkvu u Parizu. To jest samu ljubav, gromadu majakovskijevske ljubavi, čitave ljubavi. Ako je to belogardejac (neprijatelj), Majakovski će ga napraviti tako sugestivnim atributom da nas on neće moći da podseti ni na jednog našeg živog poznatog dobrovoljca, to će biti Bela armija u očima Crvene armije: to jest živi ep mrž­nje, to jest apsolutno čudovište (izrod), a ne živ (nesavr­šen, to jest i sa vrlinama) čovek. General će biti — do čudovišnosti izrasla epoleta i bakenbard, buržuj će biti — ne meso, nego stomak koji na nas ide kao čitav gre­ben, to će biti muž (u poemi Ljubav) dat njegovom mrž­njom, mržnjom Majakovskog, koja se ne može oprav­dati čak ni ako bi se, u svem svom ništavilu, spojilo sto­tinu muškaraca. Takav muškarac ne postoji. Ali takva mržnja — postoji. Osećanja Majakovskog nisu hiperbo­le. Ali živ čovek jeste hiperbola. U ljubavi — katedrala. U mržnji — sramni stub, ograda, to jest ep naših dana: plakat.

Kada čitamo Majakovskog, pamtimo sve osim sa­mog Majakovskog. Kada čitamo Pasternaka, zaboravljamo sve osim Pa­sternaka

To je oko mase u mržnji i oko čitave mase Majakov­skog u ljubavi. Ne samo on, svi su njegovi junaci epski, to jest bezimeni... U tome je on opet srodan Igou, koji na beskrajnim i gusto naseljenim prostranstvima Jadni­ka nije dao ni jednog jedinog živog čoveka kakav on je­ste, već Dužnost (Žavera), Dobro (Monsenjera), Nesreću (Valžana), Materinstvo (Fantinu), Devičanstvo (Kozetu) — i tako dalje i tako dalje — ali je na taj način dao bezmernim više od »živog čoveka«: dao je žive snage koje pokreću svet, Jer — nastojim na tome što mogu više — Ma­jakovski svaku snagu, bila ona i čisto fizička, uza svu najživlju mržnju, daje kao živu. On iskrivljuje samo on­da kada prezire, kada je pred licem slabosti (makar i čitave pobedničke klase!), a ne snage — makar i pobeđen. Majakovski ne prašta, na kraju krajeva, samo nemo­ći. Svakoj moći njegova moć odaje priznanje. Setimo se stihova Ponjatovskom i, ubrzo zatim, onih genijalnih o poslednjem Vrangelu, koji se diže i ostaje kao poslednje priviđenje Dobrovoljaštva nad poslednjim Krimom, o Vrangelu, kojeg je samo Majakovski dao u svoj njegovoj neljudskoj nesreći, o Vrangelu u svoj njegovoj trage­diji.

Majakovski pred licem snage pronalazi pravo oko, tačnije, njegovo prekomerno oko ovde je na svome mestu: normalno je. Pasternak greši u sklopu čovekovom, Majakovski u dimenzijama čovekovim.

Kad kažem — "glasnik masa", ja vidim ili vreme kada su svi bili takvoga rasta, koraka, snage kao Maja­kovski, ili vreme kada će svi takvi biti. Zasad je, pak, on, bar u oblasti osećanja, Guliver među liliputancima, potpuno istim samo veoma malim. O tome govori i Pasternak u svome pozdravu čoveku na odru:

Tvoj pucanj beše sličan Etni

U predgorju kukavica.

"Živi čovek" ni kod Pasternaka ni kod Majakovskog nije verno dat još i zato što su obojica pesnici, to jest živ čovek plus nešto i minus nešto.

*

Delovanje Pasternaka i delovanje Majakovskog. Ma­jakovski otrežnjava, to jest kao da nam je razapeo oči što je mogao šire — svojim prstom velikim kao stub, prutom koji je upro u stvar pa čak i u oko: gledaj! nago­ni nas da vidimo stvar koja je uvek bila, a koju mi nismo videli samo zato što smo spavali ili što nismo hteli da je vidimo.

Pasternak ne samo što u sve utiskuje svoje oko, on to oko unosi u nas.

Majakovski otrežnjava. Pasternak opčinjava.

Kada čitamo Majakovskog, pamtimo sve osim sa­mog Majakovskog.

Kada čitamo Pasternaka, zaboravljamo sve osim Pa­sternaka.

Majakovski će kosmički ostati u svem spoljašnjem svetu. Bezlično (sliveno). Pasternak će ostati u nama kao serum koji je izmenio sastav naše krvi.

Rukovanje masama, čak i masivima ("Les grandes machines") — sam Majakovski je fabrika Gigant. Ispoljavanje u detaljima — Pasternak*. Kod Majakovskog takođe ima detalja, on je sav u detaljima, ali svaki je de­talj velik kao klavir. (Ponekad me fizičnost stihova Ma­jakovskog podseća na lice Nedelje iz Čoveka koji je po­stao Četvrtak — suviše je veliko da bi se moglo zamisli­ti.) Na veliko — Majakovski. Na malo — Pasternak.

Tajnopis — Pasternak. Javnopis, gotovo krasnopis — Majakovski. "Crno i belo ne kupujte, ,da' i ,ne' ne go­vorite" — Pasternak. Crno i belo. Da, ne — Majakovski.

Figurativnost (Pasternak)**. Direktnost, i to, ako ni­si razumeo, ponoviće i ponavljače do besvesti, dok ne po­stigne šta hoće (snage mu nikad neće ponestati). (Maja­kovski).

Šifra (Pasternak). — Svetlosna reklama, ili, bolje, reflektor, ili, još bolje, kula svetilja*** (Majakovski).

Nema čoveka koji ne razume Majakovskog. Gde je čovek koji je do kraja razumeo Pasternaka? (Ako posto­ji — onda to nije Boris Pasternak.)

Majakovski je sav samosvest, čak i u davanju:

Pesnički sav zvučni svoj glas Tebi, nastupajuća klaso!

— sa naglaskom na sav. Zna šta daje!

Pasternaka je nemoguće čitati dugo jer se čovek su­više napreže (mozak i glava), kao kad se gleda kroz preterano jako staklo na naočarima koje nisu za tvoje oči (a za čije je on oči?)

Pasternak je sav sumnja u sebe i samozaborav.

Homerski humor Majakovskog.

Eliminisanost humora kod Pasternaka, možda samo početak nekog stidljivog (i složenog) osmeha koji se tu odmah i okončava.

Pasternaka je nemoguće čitati dugo jer se čovek su­više napreže (mozak i glava), kao kad se gleda kroz preterano jako staklo na naočarima koje nisu za tvoje oči (a za čije je on oči?).

Posle se mora mnogo i dugo jesti. Ili spavati. Ili — ako je čovek jači — hodati. Nadoknaditi izgubljeno ili — za jače — rasteretiti se pešačenjem. I nehotice mi se jav­lja vizija Petra u očima osamnaestogodišnjeg Pasternaka:

Što beše velik on! Kao mrežom grča

Gvozdeni obraz se naliva,

Kada na Petrovo oko suza vrca,

Vlažeći trsku duž zaliva . . .

I baltički je val

U srcu mu se stegao ...

Tako Majakovski danas gleda na izgradnju Rusije.

*Svemogući Bog pojedinosti,

Ljubavi svemogući Bog

Jadviga i Jagajlova.

Boris Pasternak – (M.C.)

** Uzimam bilo koji primer. Smrt pesnika:

Na licu mu beše još vlažni kliz,

Ko nabor mreže pocepane.

Suzno, vlažno klizanje, koje je pomerilo čitavo lice. Mreža je probijena – šla je voda. – Suze. – (M.C.)

***Na ruskom маяк

Klarnar, decembar 1932.

*Preuzeto iz knjige "O umetnosti i pesništvu; Portreti", prevela s ruskog Milica Nikolić; drugi deo eseja objavljujemo u ponedeljak, 5. mart