Vreme i prostor, boje godišnjih doba
Nabokov 03 S

Photo: Wikipedia

Vladimir Nabokov: Dobri čitaoci i dobri pisci

„Kako biti dobar čitalac“ ili „Ljubaznost prema autorima“ – nešto takvo može poslužiti kao podnaslov za polemike različitih autora, a moj plan je da se brižno, sa ljubavlju i detaljno pozabavim nekolicinom evropskih remek-dela. Pre sto godina, Flober je u pismu svojoj ljubavnici dao sledeću opasku: Commel’on serait savant si l’on connaissait bien seulement cinq a six livres. „Kakav bi to bio učenjak koji bi dobro poznavao svega nekih pola tuceta knjige “.

U čitanju treba primetiti i negovati detalje. Ničeg lošeg nema u uopštavanju, ali kada ono dođe nakon što su se pažljivo i s ljubavlju pokupile sve sitnice u jednoj knjizi. Ako neko otpočne sa unapred spremljenim uopštavanjem, počinje s pogrešnog kraja i udaljava se od knjige pre nego što počne da je shvata. Ništa nije dosadnije ili nepoštenije prema autoru od, recimo, čitanja Madam Bovari sa predubeđenjem da se tu radi o denuncijaciji buržoazije. Treba se uvek setiti da je umetničko delo stvaranje novog sveta, stoga prvo što treba da uradimo jeste da taj novi svet proučimo što je moguće bliže, pristupajući mu kao nečemu potpuno novom, što nema očigledne veze sa svetovi koje već znamo. Kada se ovaj novi svet pomno prouči, tada i tek tada ispitajmo njegove veze sa drugim svetovima, drugim granama znanja.

Još jedno pitanje: Možemo li očekivati da ćemo iz romana napabirčiti informacije onekim mestima i vremenima? Da li neko može biti toliko naivan da misli kako može naučiti bilo šta o prošlosti iz onih punačkih bestselera koji čitalački klubovi stalno love po policama za istorijske romane? Ali šta je sa remek-delima? Možemo li se osloniti na sliku Engleske sa njenim baronima, zemljoposednicima i raznolikim pejzažima na osnovu onoga što je pisala Džejn Ostin, koja je jedino znala kako izgleda soba za posete njenog sveštenika? Sumornu kuću (A Bleak House), tu fantastičnu romansu u fantastičnom Londonu, možemo li je nazvati studijom Londona od pre sto godina?Sigurno da ne. A isto važi i za druge takve romane u ovoj seriji. Istina je da su veliki romani velike bajke – a romani u ovoj seriji su vrhunske bajke.

Vreme i prostor, boje godišnjih doba, pokreti mišića i umova, genijalnim piscima (koliko možemo pretpostaviti, a verujem da pretpostavljamo ispravno) ovo nisu tradicionalni pojmovi koji se mogu preuzeti iz biblioteke javnog mnjenja, već niz jedinstvenih iznenađenja koja su majstorski umetnici naučili da izraze na svoj jedinstveni način. Slabijim autorima ostavljeno je da koriste svakodnevne ukrase: oni se ne trude da iznova otkrivaju svet; oni samo pokušavaju da najbolje što mogu istisnu sve iz datog poretka stvari, iz tradicionalnih književnih obrazaca. Različite kombinacije koje ovi slabiji autori mogu da proizvedu u tim ograničenjima mogu biti blago i efemerno zabavne jer slabiji čitaoci vole da prepoznaju svoje ideje kada su ugodno zamaskirane. Ali pravi pisac, onaj koji pokreće planete i oblikuje čoveka u snu, pa mu onda nestrpljivo petlja oko rebra, takav autor nema na raspolaganju zadate vrednosti: on ih mora sam stvoriti. Umetnost pisanja je vrlo uzaludan posao ako pre svega ne podrazumeva umetnost gledanja na svet kao mogućnost za književnost. Materijal od ovog sveta može biti dovoljno stvaran (što se stvarnosti tiče), ali uopšte ne postoji kao zadata celina: to je haos i tom haosu autor kaže„idi!“ omogućavajući svetu da treperi i da se stapa. Sada je rekombinovan na nivou samih svojih atoma, a ne samo na nivou svojih vidljivih i površnih delova. Pisac je prvi čovek koji ga je očistio od prašine i formirao prirodne predmete koje sadrži. Njegove bobice su jestive. To pegavo stvorenje koje mi se vrtelo po putu može biti ukroćeno. To jezero između tih stabala zvaće se jezero Opal ili, umetnički rečeno, jezero Otpadna voda. Magla je planina – i ta planina mora biti osvojena. Uz kosinu, bez staze, penje se umetnik, a na vrhu, na vetrovitom grebenu, šta mislite koga sreće? Zadihanog i srećnog čitaoca ili čitateljku, i tamo se tada spontano zagrle i zauvek se povežu, ukoliko knjiga potraje zauvek.

Jedne večeri na zabačenom provincijskom koledžu kroz koji sam slučajno protrčao tokom serije predavanja koje sam držao, predložio sam da napravimo mali kviz – od deset definicija toga šta su čitaoci, studenti moraju da izaberu četiri čija kombinacija daje dobrog čitaoca . Zagubio sam negde spisak, ali koliko se sećam definicije su išle otprilike ovako. Izaberite četiri odgovora na pitanje kakav bi čitalac trebalo da bude da bi bio dobar čitalac:

1. Čitalac treba da bude član kluba čitalaca.

2. Čitalac treba da se identifikuje sa junakom ili junakinjom.

3. Čitalac treba da se koncentriše na socijalno-ekonomski aspekt.

4. Čitalac treba da preferira priču sa akcijom i dijalogom, a ne onu bez njih.

5. Čitalac treba da je video knjigu u filmu.

6. Čitalac treba da bude autor u povoju.

7. Čitalac treba da ima mašte.

8. Čitalac treba da ima memoriju.

9. Čitalac treba da ima rečnik.

10. Čitalac treba da poseduje nekakav osećaj za umetnost.

Studenti su se u velikom broju opredeljivali za emocionalnu identifikaciju, akciju i socijalno-ekonomski ili istorijski ugao. Naravno, kao što ste pretpostavili, dobar čitalac je onaj koji ima maštu, pamćenje, rečnik i nekakav osećaj za umetničko – što je osećaj koji kad god imam priliku ističem da treba razvijati kod sebe i kod drugih.

Inače, reč čitalac koristim sa veoma labavim značenjem. Zanimljivo je da čovek ne može da pročita knjigu: može je samo ponovo pročitati. Dobar čitalac, veliki čitalac, aktivan i kreativan čitalac je čitalac koji čita više puta istu knjigu. I reći ću vam zašto. Kada prvi put čitamo knjigu, sam proces mukotrpnog kretanja očiju sleva na desno, red za redom, stranicu za stranicom, komplikovani fizički rad na knjizi, sam proces učenja u smislu prostora i vremena o kome knjiga govori, to je ono što stoji između nas i umetničkog vrednovanja. Kada gledamo sliku, ne moramo da pokrećemo oči na neki poseban način, čak i ako slika, kao što je slučaj sa knjigom, sadrži elemente dubine i razvoja događaja. Prvi kontakt sa slikom koji se ostvaruje zapravo nije faktor vremena. Čitajući knjigu, moramo imati vremena da se sa njom upoznamo. Mi nemamo fizički organ (kao što imamo oko, kada je slika u pitanju) koji može obuhvatiti celinu knjige, pa se onda može uživati u njenim detaljima. Ali pri drugom, trećem ili četvrtom čitanju ponašamo se u izvesnom smislu prema knjizi kao prema slici. Međutim, nemojmo brkati fizičko oko, to čudovišno remek-delo evolucije, sa umom, još čudovišnijim dostignućem. Knjiga, ma kakva ona bila – prozno ili naučno delo (granična linija između njih dve nije tako jasna kako se obično veruje) – pre svega privlači um. Um, mozak, vrh kičme kroz koju prolaze trnci jeste, ili bi trebalo da bude, jedini instrument koji se koristi za knjigu.

Sada, pošto stvari stoje ovako, trebalo bi da razmislimo o pitanju kako um funkcioniše kada se tmuran čitalac suoči sa osunčanom knjigom. Prvo se tmurnost istopi, a onda, bilo to dobro ili loše, čitalac ulazi u duh igre. Napor da se započne knjiga, posebno ako je hvale ljudi za koje mladi čitaoci potajno smatraju da su previše staromodni ili previše ozbiljni, ovaj napor je često teško napravi; ali kad se jednom napravi, nagrade su raznovrsne i bogate. Budući da je majstor koristio maštu u stvaranju svoje knjige, prirodno je i pošteno da i konzument knjige koristi svoju maštu.

Postoje, međutim, najmanje dve vrste mašte u slučaju čitaoca. Da vidimo koja od njih dve je najbolja za čitanje knjige. Prvo, postoji ona relativno prizemna vrsta koja poseže za jednostavnim emocijama i koja je definitivno lične prirode. (Postoje različite podvrste kod ove prve vrste emotivnog čitanja.) Situacija u knjizi se intenzivno oseća jer nas podseća na nešto što se dogodilo nama ili nekome koga znamo ili poznajemo. Ili, opet,čitalac ceni knjigu uglavnom zato što dočarava zemlju, pejzaž, način života kojih se nostalgično podseća kao dela sopstvene prošlosti. Ili, i ovo je najgora stvar koju čitalac može da učini, identifikuje se sa likom u knjizi. Mašta sa ovako niskom raznolikošću nije ona koju bih voleo da čitaoci upotrebljavaju.

Pa koji je to autentični instrument koji čitalac treba da koristi? To je ne-lična mašta i umetničko oduševljenje. Mislim da je potrebno uspostaviti umetničku harmoničnu ravnotežu izmeču čitaočevog i autorovog uma. Trebalo bi da se držimo malo podalje i da uživamo u ovoj udaljenosti, dok istovremeno oduševljeno uživamo – strastveno uživamo, uživamo sa suzama i jezom – u unutrašnjem tkanju datog remek-dela. Biti prilično objektivan u ovim pitanjima je naravno nemoguće. Sve što vredi je donekle subjektivno. Na primer, možda samo sanjam da ti sediš tamo, a ja sam možda tvoja noćna mora. Ali ono što mislim jeste da čitalac mora da zna kada i gde da obuzda maštu, a to čini pokušavajući da rasvetli konkretan svet koji mu autor stavlja na raspolaganje. Moramo videti stvari i čuti ih, moramo vizualizovati sobe, odeću, manire autorovih ljudi. Boja očiju Fani Prajs u Mansfild parku i pokućstvo njene hladne sobice su važni.

Svi imamo različite temperamente i trenutno vam mogu reći da je najbolji temperament koji čitalac može imati ili razviti kombinacija umetničkog i naučnog. Sam umetnički entuzijazam može biti previše subjektivan u svom stavu prema knjizi, pa će naučna hladnoća rasuđivanja ublažiti usijanost intuicije. Ako je, međutim, potencijalni čitalac krajnje lišen strasti i strpljenja – umetničke strasti i naučnog strpljenja – teško da će uživati u sjajnoj literaturi.

Književnost se nije rodila onog dana kada je dečak koji viče vuk, dotrčao iz doline Neandertala s velikim sivim vukom za petama: književnost se rodila onog dana kada jedečak dotrčao vičući vuk, a iza njega nije bilo vuka. To što je mališu koji je prečesto lagao napokon pojela prava zver je slučajnost. Ali evo šta je važno. Između vuka u visokoj travi i vuka u visokoj priči postoji posrednik. Taj posrednik, ta prizma je umetnost književnosti.

Književnost je izum. Književnost je fikcija. Nazvati priču istinitom predstavlja uvredu i za umetnost i za istinu. Svaki veliki pisac je veliki obmanjivač, ali takva je i varalica Priroda. Priroda uvek obmanjuje. Od jednostavne obmane preuveličavanja do čudesno sofisticirane iluzije zaštitnih boja kod leptira ili ptica, u prirodi postoji čudesan sistem čarolija i lukavstava. Pisac samo sledi Prirodu.

Ako se na trenutak vratimo našem šumskom, dlakavom mališi koji viče vuk, možemoovako reći: magija umetnosti bila je u senci vuka kojeg je namerno izmislio, u senci njegovog sna o vuku; tada je priča o njegovim trikovima postala dobra priča. Kada je napokon stradao, priča o njemu postala je dobra lekcija pričana u mraku oko logorske vatre. Ali on je bio mali mađioničar. On je bio pronalazač.

Postoje tri stanovišta prema kojima određujemo da li se neko može smatrati piscem: da li ga smatramo pripovedačem, učiteljem ili čarobnjakom. Veliki pisac kombinuje sve troje, ali čarobnjak u njemu određuje da li će biti veliki pisac.

Od pripovedača očekujemo zabavu, mentalno uzbuđenje najjednostavnije vrste, emotivnu participaciju, zadovoljstvo putovanja u neki udaljen prostor ili vreme. Nešto drugačiji iako ne nužno uzvišeniji um traži učitelja u piscu. Propagandist, moralista,prorok – ovo ima uzlaznu putanju. Možemo se obratiti učitelju ne samo radi moralnog vaspitanja veći radi neposrednog znanja, jednostavnih činjenica. Avaj, poznajem ljude kojima je svrha čitanja francuskih i ruskih romanopisaca bila da nauče nešto o životu u gej Parizu ili tužnoj Rusiji. Konačno, i pre svega, veliki pisac je uvek sjajan čarobnjak i tu dolazimo do zaista uzbudljivog dela u kojem pokušavamo da shvatimo individualnu magiju njegovog genija i da proučimo stil, umetničke slike i obrasce u njegovim romanima ili poeziji.

Tri aspekta velikog pisca – magija, priča, pouka – skloni su da se stope u jedan utisak jedinstvenog i osebujnog sjaja, jer magija umetnosti može biti prisutna u samim kostima priče, u samoj srži misli. Postoje remek-dela suve, bistre, organizovane misli od čije umetnosti zadrhtimo jednako snažno kao od romana poput Mansfield parka ili dikensovskih čulnih slika. Čini mi se da je dobra formula za testiranje kvaliteta romana, na duge staze, spajanje preciznosti poezije i intuicije nauke. Da bi uživao u toj magiji, mudri čitalac knjigu genija čita ne srcem, ne ni toliko mozgom, koliko kičmom. Tada se javljaju trnci koji to razotkrivaju, iako se moramo držati malo podalje, malo distancirano prilikom čitanja. Tada ćemo sa uživanjem, kako senzualnim tako i intelektualnim, gledati kako umetnik gradi svoj zamak od karata i gleda kako taj zamak od karata postaje zamak od prelepog čelika i stakla.

Preveo Danilo Lučić

*Objavljeno na portalu Fenomeni

Oceni 5