Film "Domino" (2019)
Domino4

Photo: IMDb

Voajerizam koji preispituje društvo

Domino

2019.

režija: Brian De Palma

scenario: Petter Skavlan

uloge: Nikolaj Coster-Waldau, Carice van Houten, Guy Pearce, Soren Malling, Eriq Ebouaney

Bez ikakve sumnje, Brian De Palma je jedan od najvećih američkih filmskih autora i njegov doprinos globalnoj filmskoj baštini je zaista ogroman. Dva mu faktora, međutim, nikako ne idu u prilog. Prvo, stižu ga godine i sa njima izvesna rigidnost i predvidljivost u izboru materijala i tretmanu istog, pa je teško pretpostaviti da De Plama ima nešto novo da kaže. I drugo, kako je u Americi film pre svega biznis, zbog recentnog učinka (recimo u poslednjih 20 godina otkako De Palmini filmovi po pravilu proizvode gubitke), vrata velikih studija su mu zatvorena. Veliki je autor "progutao knedlu" i svoje produkcije slagao u Evropi, ali pitanje je koliko će još to funkcionisati, posebno kada uzmemo u obzir njegov poslednji film Domino koji prosto odiše neuspehom po mnogim pitanjima.

Iskreno, nisam siguran koliko je za to moguće okriviti samo i isključivo reditelja, imajući u vidu problematičnu produkciju (nevelika sredstva su, kruže glasine, presušila još za vreme snimanja), te probleme tokom post-produkcije i odnos reditelja sa producentima o kojem je De Palma u nekoliko navrata govorio. Istovremena distribucija u evropskim kino-dvoranama i na videu u Americi takođe služi kao pokazatelj da se neko filma naprosto hteo rešiti, pa makar on bio i poluproizvod. Utešno je to da reditelj u filmu na par mesta demonstrira svoje majstorstvo, začinjeno profiliranim političkim stavom, meta-humorom i vizuelnim trikovima koji naglašavaju njegov voajerizam, ali na neke faktore ipak nije mogao da utiče.

Jedan od njih je i dubinski pogrešan scenario Pettera Skavlana (Kon-Tiki, The 12th Man) koji najlakše možemo opisati kao "moralku" u stilu Johna Le Carréa i u ključu euro-trilera koji pokušava da pokrije različite forme žanra, od skandinavskog noira, preko procedurala do politički nabijenog "špijunca" koji se trudi da obuhvati aktuelni geo-politički momenat. U smislu zapleta, pratimo policajca Christiana (Coster-Waldau) koji je gadno zeznuo stvar na početku zaboravivši pištolj pre odlaska na ranojutarnju smenu, pa prilikom rutinske provere po prijavi za porodično nasilje njegov partner Lars (Malling) ostaje sam i nenaoružan sa osumnjičenim dok Christian proverava stan. Ispostavlja se da nije bilo reči o nasilju u kući, već o ubistvu: žrtva arapskog porekla je u stanu sakrivala oružje namenjeno teroristima, a osumnjičeni je Ezra Tarzai (Ebouaney), čovek sa vrlo svojim i vrlo jakim motivom za lov na dotičnu terorističku ćeliju, što ga čini i naoružanim i opasnim. Epilog situacije je takav da je Lars završio u bolnici i u životnoj opasnosti usled prerezanog vrata, a da se Christian bezuspešno dao u poteru za osumnjičenim po krovovima Copenhagena, pritom izgubivši i posuđeni Larsov pištolj.

Ezra završava u pritvoru, odakle ga izvlači ljigavi agent CIA-e Joe Martin (Pearce) u nameri da ga iskoristi za lov na terorističku grupu povezanu sa ISIS-om koja planira (i izvodi) spektakularne napade u Holandiji i Španiji, pritom sve snimajući i kačeći direktno na internet. Christian biva suspendovan i kreće u potregu za Ezrom, u čemu mu se priključuje i koleginica Alex (Van Houten) koja je bila u tajnoj vezi sa oženjenim Larsom, a njih dvoje prateći usamljenog ludaka otkrivaju veliku terorističku zaveru. "Lecarréovski" momenti su svakako tu (moralnost pojedinca i legitimnost njegovih ciljeva u okviru šire slike, dilema dokle ide lojalnost, a kada počinje iskorištavanje), nije ih teško uočiti, ali sve to se nekako ne uklapa u kompaktnu celinu.

Deo problema svakako izvire u scenariju: likovi su uglavnom potpuno nerazvijeni ili svedeni na klišee / karikature svojih zanimanja, a čak je i naš fokus na Christiana pogrešna odluka jer je Ezra svakako zanimljiviji lik sa makar nekakvom pozadinskom pričom i motivacijom. Triler kao žanr ne mora biti zasnovan na savršeno logički posloženom scenariju, uostalom De Palmini potpisni trileri iz ranih i srednjih 80-ih poput Blow Out, Dressed to Kill i Body Double nisu bili takvi, ali nekakav kontinuitet ipak mora da postoji. To ovde ne vidimo ni u tragovima, film deluje smontirano na silu, kao da mu fali barem pola sata, ako ne i ceo sat (teorija je De Palma nije imao pravo na "director's cut"), tako da logičke rupe u zapletu nije moguće zanemariti.

Sa druge strane, nije da se De Palma nije potrudio od scene do scene da slab scenario oplemeni svojom režijom gde se oslanja na plejadu svojih standardnih trikova od kojih neki nekad "rade" bolje, a nekad deluju suviše anahrono. Reditelj skoro od samog početka gradi napetost, recimo u sceni u kojoj Christian zaboravlja pištolj isprva mislimo da se polagani "zoom" odnosi na ljubavni par na krevetu. da bi tek kasnije u centru ostao krupni plan zaboravljenog pištolja, praćen pomalo "spoilerastom" orkestracijskom muzikom koja naglašava da je to nešto važno. Manje uspeo štos je citat Hitchcocka, preciznije početka Vertiga u zgradi i na krovovima koji usled skromnih produkcijskih vrednosti (ili De Palmine nenaviknutosti na tako skromne budžete) izgleda kao televizijska reklama iz 90-ih. Međutim, kada dobije priliku da se poigra sa našom percepcijom koristeći podeljene ekrane, pogled kroz "drone"-kameru i estetiku ISIS-ovog videa, te da preispita svrhu i kontraindikacije tehnološkog napretka, De Palma je na svom terenu, demonstrirajući da njegov voajerizam nema nužno seksualnu konotaciju, već da ovde pre svega služi da preispita društvo u kojem je spektakl imperativ.

Domino će svakako po kvalitetu biti u donjoj polovini De Palminog opusa, pri dnu, ali opet ne na samom dnu jer je u poslednjih 20 godina veliki reditelj imao i većih podbačaja i kod kritike, a naročito kod publike. Ipak nizine Mission to Mars ili auto-plagijata Redacted je teško dostići, ali, istini za volju, De Palma nekada jednostavno nije imao sreće, pa su mu i solidni filmovi (The Black Dahlia, Passion) ocrnjeni jer nisu naišli na razumevanje. Veći problem sa Domino od toga da je film loš, odnosno loše sklepan je to što ne uspeva da realizuje potencijale, pa da makar u pojedinim segmentima bude pamtljivo dobar: glumce ne razigrava, slabo poentira, vizuelno je uglavnom ravan... što ga pre svega čini mlakim filmom snimljenim eto tako da bi bio snimljen i zbog čega je ugrožen ostatak De Palmine karijere, pa kakav god on bio...

 

Oceni 5