Vode kojima sam plivala

VODE KOJIMA SAM PLIVALA

„Daj ruku!“, vikala sam tati, hvatajući se prvo za njegovu šaku, onda za rame, bez panike. Malo bih se odmorila, dok je tata i dalje plivao, a onda opet nastavljala sama, uživajući u vodi.

Tako sam proplivala. U naručju Vuke, u petoj godini, između lokvanja i čiklji - kao i svi rođeni u Vukovaru.

Na Dunav se išlo kasnije. Bez roditelja.

Na drugoj obali Vuke, dva kilometra dijagonalno od bakine kuće, bila je kuća teta Ančice. Da ne bismo mnogo, mnogo više kilometara pešačili kroz grad, mi smo, plivajući Vukom kao prečicom, lagodnije stizali do tetke.

Plivala sam bez straha, sigurna u tatino rame i mamu koja je plivala iza mene.

Bakina kuća, na samoj obali Vuke, verovatno me odmah oslobodila straha od vode, ako ga je ikada i bilo. Kao što sam učila da hodam, učila sam i da se iz bakinog gonka ulazi u avliju sa cvećem i keramičkim figurama patuljaka, pa u bašču sa voćem i povrćem, pa u veliku avliju sa patkama, guskama, pilićima, svinjama i Pisom, koji je večito režao, ali ujedao nije, pa pravo u Vuku.

Vuka, reka čuvena po tome što se uzvodno ulivala u Dunav, u centru Vukovara, leti je bila mirna, pitoma reka, prepuna kupača, lokvanja i čiklji sa ribarima.

Ima nešto od tog uzvodnog uviranja i u naravi Vukovaraca, a i Vuka se tako ponašala u jesen, kada bi, udružena sa Dunavom, podivljala i plavila veliki deo Vukovara.

A Vukovar uopšte nije ravničarski grad i u njemu su skoro sve ulice, od obale Vuke i Dunava - takodje „uzvodne“.

U Sombor sam stigla u petoj godini. Znači, iste godine kada sam i proplivala. Dočekao me Bager (duboko „jezero“ nastalo kopanjem žute  ciglarske zemlje i veselom, izdašnom pojavom izvorske vode, koja je „jezero“ i stvorila; dočekao me i Kanal Dunav-Tisa- Dunav (Veliki i Mali)  i reka Mostonga.

Plivala sam i nekim drugim vodama. Bilo je tu i mora, i preplivavanja Dunava, Save i Drave, i Ribnice, i Voćinke, Vojlovice i Bosuta, Krke i Plitvica, Tise i Palića, Begeja...

Plovila sam i čamcima i brodovima, i kompom od Bezdana do Batine, ali miris Vuke i mog Bagera zauvek je u meni.

Plivam i sada, istina, sve manje pravim, a sve više nametnutim, životnim vodama.

PARNJACI

Ne znam zašto, ali zaključila sam da je taj dud stigao iz Crne Gore.

Sitan, crn, prosuo je pretprošlog leta svoje polodove ispred mojih stopala i od onda pratim njegov rast. Niti ga ko bere, niti trese grane da prikupi slatke plodove. Nema ni musave dece oko njega, pa se sve nešto tešim da su somborski vrapci, ili grlice pametniji od svih nas.

Nije moguće da uzalud rađa!

Samo zato da preko moje kvadratne putanje stvori dijagonalu, sigurno nije nastao. Niti kao podsetnik na moj petogodišnji boravak u Crnoj Gori, jer samo sam tamo vidjala tako sitne crne plodove i sa uživanjem ih jela dok su se svi čudili, jer nisam dete, što jedem murvu. A još više su se čudili mojim pričama o rakiji od bele murve, to jest duda, koja je bolja i skuplja od šljivovice. (U prozoru mog komšije piše: „Voćna 400 din; šljivovica 600 din; kajsijevača 10 E, dudova 15 i svima je jasno šta je „pisac hteo da kaže“.)

A da se krećem nekako „kockasto“, ustanovila sam odavno. U grad idem Radišićevom ulicom, dodjem do Venca Radomira Putnika i - nakon nekoliko koraka stižem u centar. Kući se vraćam Vojvođanskom ulicom, pa Višnjićevom do Radišićeve i, nakon nekoliko koraka, stigla sam do svoje kapije. Kada se moja putanja pogleda iz ptičje perspektive, ispada da su moja uobičajena kretanja - „kockasta“.

Onda sam konačno ustanovila da je i srce grada „kockasto“. Istina, sve ulice iz centra kao rukavci idu ka četiri Venca, četiri ulice koje su obgrlile centar, ali kada se pogleda iz ptičje zenice, sam centar je u obliku kvadrata. Kao i Venci koji ga uokviruju.

Na početku Vojvođanske ulice prvo me dočeka Dom JNA, pardon, Dom vojske i niska ograda – betonski stubovi spojeni sa metalnim šipkama. Tu su uvek i putnici za Gakovo i Rastinu. Čekajući autobus, sede na šipkama i pljuckaju suncokret.

Tu su me dočekali i plodovi murve. Kao kiša iz vedrog neba popadali su po trotoaru. Stablo je bilo iza ograde, kao i šimširi, odavno izrasli u stabla, a izmedju njih murva sa obiljem crnih plodova.

Nešto mi šapuće da je regrut iz Crne Gore, svestan da se uspomene nose, ali i ostavljaju, posadio murvu. Zaplašen šimširima koji u njegovom kraju samo na groblju rastu, toj besmislenoj ogradi podario je nešto što radja. I raduje.

Uz dud, razgranalo se stablo bođoša.

Preko putnika za Gakovo i Rastinu do plodova ne mogu i ništa drugo mi ne preostaje nego da pratim kako vršnjaci i dalje kočoperno napreduju.

Sve više sam sigurna da gost i domaćin nisu nikli slučajno.

TVRDOGLAVI STARAC

Iz komšijske bašte ušunjao se u moje nozdrve miris bagremovog cveta i traje li, traje. A u srce se zario zov mog starog kraja i zove li, zove.

Dugo sam se kolebala da li da odem. Nije da stalno izbegavam takve odlaske. Odem nekoliko puta godišnje, biciklom, provozam se svim ulicama, a onda pobegnem u drugi kraj, a blizak, kod Ankice Međugorac, sada Mihajlov, drugarice sa kojom sam rasla. I devojčila se. I delimo nostalgiju. Kući se uvek vraćam ranjiva. I gladna i sita, i zadovoljna i razočarana, i ljuta na sebe i pomirena sa sobom. I svesna da ću, posle nekoliko meseci, opet ići.

Nije da nemam još starih krajeva. Često sam se selila, prodjem i tim ulicama, u jednoj sam bila duže nego u starom kraju, srećem bivši komšiluk, no kao da nikada nisam u tim ulicama živela. Samo stanovala. Sada sam sasvim običan prolaznik ili posmatrač. Istina, opažam sve što se promenilo, ali me to ne dotiče, ne pokrene nijedan damar.

Odavno sam utvrdila gradivo. Nostalgična sam samo u kraju mog odrastanja. I jedino u tom kraju, a nisam tamo pedeset godina, kada sretnem nekog od komšija, odmah me prepoznaju. I stariji i mladji od mene. I nije važno kada su me poslednji put videli, koliko sam se ugojila, ostarila, kakvu boju kose trenutno imam, da li sam sa cvikerima, ili bez… Uvek sam samo Seka, kako su me odmalena zvali.

Odrasla sam na periferiji Sombora, “preko Vinkovačke pruge”, kako stariji Somborci i danas kažu. U Josifa Marinkovića broj 9, ulici sa jedanaest brojeva sa leve strane i bez ijednog broja sa desne. Desno su Gakovački put i pruga.

Nisam odrasla u pustari, ma koliko to, po ovom prvom opisu, izgledalo. Moja ulica bila je ram ogromnog kvarta, u nju se, “s leđa”, ulivalo pet ulica, a iza desnog boka Gakovačke pruge bio je Internat Poljoprivredne škole i staro somborsko naselje Goge.

Tu su bili i bagremi. Duž moje strane ulice – drvored. Duž Goga i izmedju grupisanih kuća bili su bagrenjaci. Bagremove šume.

Sada znam, zaista je tačno da sve ima svoje vreme.

Bagrem sam prvo jela. Kao i sva deca iz komšiluka, jedva sam čekala da opojno zamirišu njegovi beli grozdasti cvetovi sa žutim prašnicima. to je značilo da je cvet zreo, sladak i da ga možemo jesti. Bockave grne nisu nas ometale u berbi i pentranju po drveću.

Potom me je bagrem, udružujući se sa tamom, štitio od radoznalih pogleda slučajnih prolaznika i pomogao mi da uspešno rešim trenutno najveći životni problem. Jedne zvezdane letnje večeri, a kakva bi bila u tom trenutku nego zvezdana, ispod njegove ogromne krošnje učila sam da se ljubim.

Danas, bagrem me greje. Iako zvanično i dalje postoje četiri godišnja doba, skoro osam meseci bagrem veselo pucketa u mom “smederevcu” ili kaljevoj peći. Deleći vreme na doba kada se loži i doba kada to konačno nije potrebno, nikada me nije podsećao na stari kraj. Samo na novčanik.

I, u stari kraj ipak sam otišla. Ne biciklom. Peške. Bio je to jedini način da moje bagreme zaista posetim.

Na početku Josifa Marinkovića ulice kuća “na lakat” i kafana “Veseli cigljar”. Verno, preko pedeset godina, pozdravlja i mami goste. Čim pređu prugu.

Nisam svratila.

Lagano, kao nekad, hodam svojom ulicom. Nigde bagrema!? Ni mojih, ni tuđih. Na samom kraju ulice, ispred broja jedanaest – jedan jedini.

Stoji usamljen, tvrdoglavi starac. Temeljnog stabla i sa tek po kojom krezubom granom.

Nisam srela nijednog komšiju. Njihove ulice sada su grobljanske. Nisam bila ni Seka. Nisam otišla ni kod Ankice, preko Gakovačke pruge, u Goge, koje su sada mali grad.

Prvi put, a kao da sam sliku unapred znala, istim putem, lomno, krenula sam nazad.

Ka mojoj petnaestoj adresi.

Hoćemo li, Starac i ja, jednako trajati?

*Priče iz knjige "Eh"