Voli me iz inata: Odlične su one ljubavi koje ne traju

Odlične su jedino one ljubavi koje ne traju. Naravno, potrebno je da do prekida dođe sporazumno, ako je moguće dejstvom neke više sile. Kada ljubavnik kojeg nismo stigli da upoznamo ode, pretvara se u mitsko biće, junaka koji odiše savršenstvom – da je ostao, trajalo bi to do kraja, možda i duže.

Odlazak opija – kad osetimo da se rastanak bliži, lepimo se za čoveka ili predstavu o njemu, kao pijavice koje se hrane krvnom plazmom u kojoj se ukrštaju slatka prošlost i propuštena budućnost. Onaj koji nije stigao da nam otkrije svoje mane sigurno ih i ne poseduje. Mozak vrišti od nezadovoljstva, a u želji da nas upozori da to nije moguće, u stomak se ipak uvlači med, gorko-slatko maštanje o onome koji će se jednog dana sigurno vratiti.

Ljubavi između osoba istog pola su kao stvorene za ovakve predstave, najpre zbog toga što su ljubavnici vekovima bili prinuđeni da se kriju i da kratko traju. Takve kratkoće su najplodnije gnojivo iz kojeg rastu opojni cvetovi izmišljenih ljubavi koje su uvek savršene. Pripadnici manjine koja je dugo bila prepuštena na milost i nemilost toksičnim ljubavima i zlim ljubavnicima su utočište pronašli u toplom naručju onoga koji ne postoji.

Homofobija i netrpeljivost su LGBTIQ+ osobe ostavile na periferiji života, a sumračna prostranstva kriju razna čudovišta. Dugo su ti monstrumi bili jedino što nam se nudi i nismo od njih odustajali – niko nas nije razumeo kao oni. Na kraju krajeva, sve je bolje od samoće (ovde se naravno ne misli na vreme koje se kvalitetno provodi sa samim sobom, već na parališući strah da smo sami na svetu).

Da bi se neka mlada osoba sačuvala od opasnih izbora, potrebno je da je neko prihvati i razume. Zvuči jednostavno, ali kada su kvir osobe u pitanju to često nije slučaj. Noviji filmovi se istopolnim ljubavima bave nešto slobodnije, ali je strah od napuštanja ostao. Film Weekend iz 2011. godine odlično obrađuje tu temu – ljubav koja traje jednu noć tu nije „ljubav za jednu noć“, već iskustvo koje ljubavnike budi iz duboke obamrlosti koja je nastala zbog života u kojem se od njih traži da stalno dokazuju da su „normalni“.

Sigurni između svoja četiri zida, zaljubljeni se lako vole. Ali s ometanjima koja dolaze iz spoljašnjeg sveta, nestaje i potvrda, gubi se ono što je potrebno svakom ljudskom biću – priznanje da je ravnopravni član zajednice. Kada se odnos naglo prekine, učesnici nemaju vremena da razmišljaju o tim stvarima. Zbog toga često ostaju zarobljeni u fantaziji o savršenom partneru, jer niko ne može da se meri s čovekom koji nije tu.

Reditelj Omar Zuniga je napravio još jednu ovakvu priču, film Los Fuertes – The Strong Ones (2019). Slobodno možemo da ga nazovemo čileanskom verzijom filma Weekend, ali s više seksa. Uprkos tome što ruralni deo Čilea ne obećava mnogo, Lucas (Samuel González) i Antonio (Antonio Altamirano) uživaju određene slobode. Spavaća soba je zbog toga vrela, a scene iz kreveta deluju prirodno, neusiljeno i što je najvažnije – kamera ne beži od njih.

Ali pre nego što su dobili priliku da se spletu u jednu skupinu mesa, bilo je potrebno da se  sretnu. Lucas iz Santijaga dolazi u gradić na obali okeana, da poseti sestru. Antonio živi baš tu, ribari i voli druge muškarce. Čim se nađu u istom prostoru, jasno je da se između njih nešto dešava, između ostalog i zbog hemije između glumaca.

Od prvog susreta priča nastavlja neusiljeno, mekano. Da nema seksa, bio bi ovo film napravljen da zadovolji većinsku publiku, što nije nužno loše. Ipak, poželjno je da se LGBTIQ+ filmovi prave za kvir gledaoce, budući da većinsko stanovništvo već ima sve ostalo.

U filmu Los Fuertes nema mnogo drame, a i kad je ima izgleda razumno. Tako je i s homofobijom – ovde je ostavljena po strani, ali je gledaocu jasno da je ima. Autor je napravio zanimljivu zamenu mesta – u ovom filmu su homofobi, a ne homoseksualci, oni koji se kreću po ivicama svakodnevnih dešavanja, pa im se često ne vide lica, a kamenica koju iz mraka bacaju na homoseksualca, više govori o njima nego o njemu.

Lucas  ostaje kratko, a ograničeno vreme ubrzava puls. Sve, baš kao i u filmu Weekend, vodi ka preranom svršetku. Ali to nije strašno kao što je bilo pre – kad se ima hrabrosti da se stvarno živi - sve je moguće, pa i povratak savršenog partnera.