Volt Vitmen: Spavači

1

Po svu noć lutam u svom priviđenju,
koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam i zastajem,
naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči spavača,
u lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan, protivurečan,
zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.

Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
kako spokojno dišu malena deca u kolevkama svojim.

Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica onanista,
rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici što se pomaljaju na vratima,
noć sve njih prožima i omata.

Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa dlanom

na ženinom bedru, a ona sa dlanom na bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom krevetu,
muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u svom,
a majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.

Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?

Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
i muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
glava finansijera što čitav dan je kovala planove spava,
i jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.

Stojim u tami klonula pogleda uz one što najgore

pate i one najbespokojnije,
smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad njima,
nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.

Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
zemlja se povlači od mene u noć,
videh da beše lepa, a vidim da i ono što nije Zemlja jeste lepo.

Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom,
sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
i postajem ti drugi snevači.

Ja sam ples – zasvirajte! Napev me hitro kovitla.
Onaj sam koji se večno smeje – mladi je mesec i sumrak,
vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde pogledao,
skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.

Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi, kad bi i mogli;
računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom čine,
i okružuju me i vode me i trče preda mnom dok hodam,
da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska!

sa vikom radosne muzike i obesno zalepršanim zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar,
iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na optuženičkoj klupi,
onaj koji je čuven bio i onaj koji će čuven da bude prekosutra,
mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili slabašna osoba.

Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u iščekivanju,
danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.
Tamo, udvostruči se i primi me, primi mene i mog ljubavnika,

on me neće pustiti da pođem bez njega.

Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se sutonu.

Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog ljubavnika,
on tiho ustaje sa mnom iz kreveta.

Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.

Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.

Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama jedno;

ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.

2

Silazim svojim zapadnim pravcem, tetive moje mlitave su,
miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova brazda.

To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one starice,
sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim čarape mog unuka.

I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje u ponoć zimsku
vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj zemlji.

Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo jedno i ležim u kovčegu,
mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola tu je praznina, ne slučajno.

(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno mu je dano.)

3

Vidim lepog džinovskog plivača kako pliva go kroz vrtloge morske,
smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuje se nogama,
vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.

Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu njegovog doba muževnog?

Uporno i dugo, on se bori,

zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,
vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga odnose, vitlaju, okreću,
lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano udaraju njime o stene,
brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.

4

Okrećem se, ali ne oslobađam se,
smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi brodoloma,
stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave, sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more ne naplavljuje a da živ je;
izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u redovima u jednom ambaru.

5

Sada nešto o davnijim danima ratnim, o porazu kod Bruklina;
Vašington stoji usred položaja,

stoji na ušančenin brežuljcima sred gomile oficira,
lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši suze,
stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa njegovih obraza,
vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji njihovi poverili.

Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni vojnici,
oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
on spušta lak poljubac na te vlažne obraze,

na jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.

6

A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada smo zajedno sedeli za ručkom;
iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a živela je kod kuće sa roditeljima,

na starom imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na staro imanje;
na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje stolica,
njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je obavijala njeno lice,
njen korak beše nesputan i gibak,

a kad je govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu tuđinku,
gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih i gipkih udova,
što ju je više gledala, sve više ju je volela,
nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i čistotu.

Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz ognjišta, skuvala je za nju hrane.

nije imala zu nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.

Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko sredine popodneva otišla je;
o, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci motrila neće li doći,
sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj ikada više čulo.

7

Prizor blagosti leta – dodir nečeg neviđenog – ljubav svetlosti i vazduha,
ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i vazduhom.

O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.

Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u snovima,
brodar brodi, izgnanik se vrada kući,begunac se vraća nepovređen,

useljenik je kod kuće posle meseci i godina,
siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog detinjstva,

mežu dobro mu znanim susedima i licima,
oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
u svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide svojim putem,

Mađar svojim putem i Poljak svojim putem,
vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer, glumac i glumica,

oni koji su prošli svoje uloge i oni koji čekaju da započnu, odani dečak,

muž i žena, glasač, kandidat koji je izabran i kandidat koji je propao,

velikan koji je već poznat i velikan koji će to postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba, ružna osoba,
zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je osudio,

rešiti advokati, porota, publika, onaj koji se smeje i onaj koji plaše,

plesač, ponoćna udovica, žena Indijanka,
sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj kome je nanesena nepravda,
antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
kunem se, sada su svi izjednačeni – nijedan nije bolji od drugoga,
noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj svetlosti lepa,
najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
mit neba ukazuje na mir i noć.

Mit neba ukazuje na dušu,
duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje manje, dolazi ili zaostaje,
dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i okružava svet,
savršene su i čiste genitalije što su prethodno mlaz izbacile,

i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome mestu,
ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka biće na svome mestu,
nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
dete proždrljivca ili veneričnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanac dugo čeka,
odmakli su, nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
šta različito je, neće biti manje različito, no svi će

oni strujati i sjediniti se – evo sad se sjedinjuju.

8

Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni, oni struje, za ruke se držeći,

povrh čitave zemlje od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i Amerikanac drže se za ruke,
učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drže se za ruke,
gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog ljubavnika,

oni se pripijaju bez požude, njegove usne pripijaju se uz njen vrat,
otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju s bezmernom ljubavlju,

a sin drži oca svog u naručju s bezmernom ljubavlju,
seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj prijatelja grli,
učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena nepravda je ispravljena,
zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara, i gospodar pozdravlja roba,
zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine patnja bolesnika,
prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje zdravo,

sušičava pluća oporavljaju se, uboga nevoljna glava oslobođena je,
zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i lakše nego ikada,
dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale krvi bude se u dobrom stanju,
oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju noći, pa se bude.

I ja izlazim iz noći,
otsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet vraćam i volim te.
Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u kojoj sam tako dugo ležao,
ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću poći s tobom,

ali znam, dobro sam došao i dobro ću poći.

Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na vreme,
provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na vreme,
provešću dan kako treba, o majko moja, i kako treba

vratiću se tebi.

*Preveo sa engleskog Ivan Lalić