Vratimo dugove

Ima jedan deo gradskog trga u Kikindi koji je posebno interesantan deci – onaj deo od fontane i ulaza u zgradu Muzeja, pa do dvorišta Osnovne škole „Vuk Karadžić”. Kada dođe proleće, najviše ih je upravo tamo; što osnovaca koji dolaze u školu i odlaze iz nje, što one manje dece koja, zabavljena trčkaranjem, vožnjom dečjih automobilčića ili skakanjem po trambulini i ne primećuju da se nalaze u senci figure ozbiljnog druga uzdignute na svedeno, ali monumentalno postolje. Zapravo, u Kikindi i nema upečatljivijeg spomenika, niti nekog koji se nalazi na istaknutijem mestu no što je ovaj o kom govorim, a koji već skoro sedamdeset godina podseća na Jovana Popovića, pesnika i proznog pisca, kritičara, urednika, pokretača i revolucionara. Levičara, pre svega. Iskonskog i istinskog, onog koji ni za sekund nije bio na pogrešnoj strani.

A pomenuti trg, danas vrlo verovatno najveća pešačka zona u srpskim gradskim jezgrima, jeste jedan od poslednjih grandioznih i opštekorisnih poduhvata ideološke grupacije kojoj je Popović do kraja svog kratkog života pripadao. I ima neke pravde u tome što se njegov spomenik nalazi baš tamo gde se nalazi, inače podignut decenijama pre preuređenja gradskog centra, jer iz njega kao da isijava ono Popovićevo kako „reda mora da bude”. I progresa, neprestanog. I jednakosti za sve.

A evo kako živimo četvrtu deceniju u sasvim drugačijim okolnostima u kojima je Jovan Popović uspešno zaboravljen. Onima koji su došli kasnije niko Popovićevog etičkog i borbenog kalibra nije bio potreban. Bilo je potrebno praviti se da on ne postoji. Da to nije jedan od najuspešnijih naših sugrađana u istoriji. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, prevodilac, osnivač NIN-a, narodni poslanik, upravnik Drame u Narodnom pozorištu u Beogradu, predsednik Udruženja književnika Srbije, moguće jedini Kikinđanin koji je sahranjen u Aleji velikana, ako je to nekakvo merilo, u civilizovanom svetu jeste. I jedna osnovna škola u Kikindi nosi njegovo ime, i još desetak takvih u Srbiji, i Narodna biblioteka u Kikindi, i jedna od gradskih ulica. Ali se čini da iza tog imena za prosečnog Kikinđanina danas ne stoji gotovo ništa.

„Politika me donela, politika me odnela”, cinična je opaska jednog takođe uspešnog Kikinđanina neposredno nakon što će izgubiti posao po jednoj od smena vlasti u Srbiji. Politika, Popovićeva strast koliko i literatura, učinila je da njegovo delo iz svih čitanki razorene Jugoslavije dopadne polica s istorijskim kuriozitetima, onih na koje niti jedan član biblioteke ne obraća pažnju. Onog trenutka kada je iz zvanične upotrebe izašao lik Josipa Broza Tita, s njim se nevoljno povlačio i onaj koji to inače nikada nije radio, Jovan Popović, vazda na prvoj liniji fronta. Prolazilo je vreme heroja, odnosno nadirali su neki novi, oni kojima niko i nigde neće podizati spomenik.

A Jovan Popović nije spomenik i ne bi smeo to da bude, osim kao manje ili više uspela metafora. Jovan Popović je naša istorija, i to njen bolji deo, nemamo nikakvog razloga da ga se stidimo, ni u gradu, niti u državi. I ako deo njegovog pripovednog opusa deluje relativno anahrono, tako deluje zbog nebrige i izbegavanja novih čitanja u novim kontekstima nakon kojih mora da ostane ono što je esencijalno vredno i uspelo. U pogledu književne istorije njegov značaj kao neoromantičara, pa ekspresioniste, sve do jednog od najagilnijih predstavnika socijalističkog realizma nije upitan, a nova, poštena i pažljiva čitanja doneće novi sud o estetskoj vrednosti jednog ozbiljnog opusa. I svako takvo čitanje moraće da prizna Popovićev talenat za vivisekciju palanke (Reda mora da bude), ispravno registrovanje i zapisivanje nadolazeće globalne katastrofe, uz radikalnu smenu političko-ideoloških dominanti (Lica u prolazu), kao i moć da se u istu ravan stave akti nepojmljivog stvarnosnog herojstva i njihova dalja mitologizacija, potrebna izvesnim rezervoarima političke propagande, ali ne i činjenicama koje na nekim mestima nadilaze mit (Istinite legende). Možda je za današnje Beočince Stevan Petrović Brile samo spomenik, kod Popovića on nije manje od poslednjeg akcionog heroja, onog koji deluje u opštem interesu i kod koga ništa intimno i egoistično nikada nije izbilo u prvi plan.

Popovićeva proza nije prestala da bude poezija. Na svojim počecima pesnik, on je u sve tri knjige priča uspeo da sačuva nešto od vlastitog lirskog temperamenta, bez obzira na to da li se ovaj iskazuje prema Banatu, odnosno Vojvodini, ili zadire u domen introspekcije, kako umetnika u mladosti, tako i onog koji je svojim iskustvom neuporedivo stariji od većine svojih vršnjaka. Jovan Popović to i jeste, naše strašno i lepo iskustvo, njegov spomenik je spomenik naše nekadašnje pobede, odluke da ne odustanemo. I trebalo bi da neko priča o tome svoj onoj deci koja danas mirno odrastaju pod senkom njegovog spomenika. A koje bi priče u tu svrhu bile bolje od njegovih?

Smrt fašizmu, druže Popoviću. Malo kasnimo, ali smo ipak stigli.