O zabrani abortusa i pravu na izbor
Femi 03 S

Photo: fineartkingston.co.uk

Vreli dani u Alabami

Sećate se filma „Vreli dani u Alabami?“ To je film o ženskoj snazi, postavljen je kao priča o prijateljstvu, a ipak je u pozadini priča o najčistijoj lezbijskoj ljubavi. No to nije najvažnija tema filma, znate već da svaki film ima nekoliko niti, jedna od njih je da starica Nini, koja priča priču o Idži i Rut hormonima sluđenoj Evelin, toj istoj Evelin sasvim suptilno daje savete kako da kontroliše svoj život i preuzme ga u svoje ruke. Pokušavajući da oslobodi onu divlju, strasnu i radoznalu u sebi, Evelin pita Eda, svog muža:

Ed… Da sam ti otvorila vrata obučena samo u celofan, da li bi i dalje gledao bejzbol utakmicu?

Ed: Ne, dušo, zatvorio bih te u ludaru.

Koliko puta su vam rekli da ste lude ili spremei za ludnicu samo zato što ste izašle iz okvira pravila ponašanja? Ili zato što ste vi želele jedno a oni oko vas sasvim drugo?

Ovih dana je prilično vrelo u Alabami. I ne samo u Alabami, u mnogim američkim državama došlo je do talasa predloga za ekstremnu zabranu abortusa što, najprostije rečeno, predstavlja ukidanje reproduktivnih sloboda. U u Alabami je Senat usvojio jedan od najrestriktivnijih zakona protiv abortusa kojim je zabranjen u svim slučajevima, čak i kada je trudnoća posledica tako strašnih dela kao što su silovanje i incest. Ženi će eventualno biti urađen abortus samo ako trudnoća ozbiljno ugrožava njeno zdravlje.

Lekari će biti suočeni sa kaznom od deset godina zatvora ukoliko pokušaju da urade abortus, ovo mi baš nije jasno – ako je pokušao, mora ga privesti kraju – i kaznom zatvora od devedeset devet godina ako urade abortus.

Žene neće biti kažnjavane. Fala im.

Čeka se guvernerkin potpis koju već ironično nazivaju „belom ženom“ jer će ovaj zakon najviše pogoditi žene iz siromašnig slojeva, a one su uglavnom blago ili jako „obojene“, pa belu ženu optužuju da će bukvalno raditi o glavi obojenim ženama. Iako se čeka potpis bele žene, većina onih koji su glasali za ovako restriktivan zakon su, pa pretpostavljate – muškarci.

Prvo što će se desiti je obavljanje abortusa u nehigijenskim, ilegalnim i veoma opasnim „ordinacijama“. Tako je u svim zemljama u kojima je abortus ograničen ili potpuno zabranjen.

U predloženom zakonu se spominje da je više fetusa pobačeno, nego što je ubijeno ljudi u nemačkim logorima, Staljinovim gulazima i na poljima smrti u Kamboži. Za muškarce su žene gori zločinci od Hitlera, Staljina i Pola Pota zajedno.

Kad god se negde u svetu spomene zabrana abortusa, ja se uznemirim. Jer ne radi se samo o zabrani, to je jedan način ukidanja slobode i kontrolisanje žena. A posebno se uznemirim kad vidim komentare da tako isto treba u Srbiji. Komentare muškaraca, naravno. Istih onih koji ne vole kondom jer – „nije mi osećaj“, koji veruju da toliko kontrolišu svoje telo da im kondom nije ni potreban – „izvadiću ga na vreme“, koji očekuju da žena vodi računa o kontracepciji, njeno telo, njena stvar i koji, na kraju, kad im devojka saopšti da je trudna pitaju – „jesi li sigurna da je moje?“, „šta ćeš da uradiš?“ Istih onih koji, kad dođe do trudnoće, nemaju osećaj da su u tome učestvovali i umeju da pobegnu glavom bez obzira i ostave ženu da se sama pobrine o tome.

I sve to u zemlji u kojoj ženama još uvek broje muškarce i nekako se uvek prebroje, u kojoj žene nazivaju kurvama, radodajkama, bludnicama, majkama kopiladi. One koje su darovale život koji nazivaju neprikosnovenim.

I sve to u zemlji u kojoj trudnice dobijaju otkaz a na razgovorima za posao zadiru u privatnost žene pitajući je da li i kada planira da postane majka jer njeno majčinstvo može da sruši stabilnu ekonomiju Srbije i izbaci je iz privrednih tokova.

I sve to u zemlji u kojoj patrijarh ne propusti da u poslanicama spomene da su žene čedomorke.

Da bi žena bila čedomorka, mora da postoji čedo – dete. Medicina razlikuje fetus i bebu, ko je on da to izjednačava, nije mi jasno.

Žene u Americi, buneći se  protiv zabrane abortusa postavljaju pitanje imaju li muškarci pravo da odlučuju o pitanju koje se toliko intimno tiče žena.

Ja se pitam da li je ijedan muškarac, kad lupi šakom o sto i stavom na društvene mreže – i kod nas treba zabraniti abortus! – svestan kakav haos nastane u ženi kad posumnja da je u drugom stanju, a trudnoću nije planirala. Da li je svestan koliko ta ista žena suza prolije dok ne donese odluku da ode na abortus? Da godinama kasnije zamišlja šta bi bilo, dečak ili devojčica? Da ima neverovatnu grižu savesti? I da se, nimalo zanemarljivo, ako je devojka, previše plaši šta će joj reći roditelji, otac naročito, šta će drugi misliti ako se pročuje. I koliko je abortus najponižavajuća medicinska intervencija kojoj žena može da se podvrgne? Nemaju pojma. Oni koji imaju ne izjavljuju – tako je, i u Srbiji zabraniti abortus. Ja svaki put, majke mi, na ovako zadrt stav pomislim – mučeniče, ko tebi tako zatucanom da rađa decu?!

Dakle, imaju li muškarci pravo glasa u debati o zabrani abortusa?

Tamo u Amerikama, direktor komunikacija za najstariju organizaciju koja se bori protiv abortusa, Nacionalnog odbora za pravo na život, kaže da bi muškarci morali da budu uključeni u diskusiju, jer, obratite pažnju – „statistički govoreći, polovinu abortirane dece svake godine čine muškarci“. Molim vas, obatite pažnju na reči deca i muškarci, niti su deca niti su muškarci – fetusi su. Niko ne ubija decu i muškarce. :krsti se:

Jedna psihološkinja, borkinja za muška prava, rekla je da davanje jednostrane moći ženama da odlučuju o abortusu nije u skladu sa pojmom jednakosti među ljudima. Eto, pravo žene da ode na abortus ugrožava prava muškaraca. O jednakosti. :ponovo se krsti:

U životu, inače, kad dođe do trudnoće, kod većine normalnih i zdravih parova, bili oni bračni ili vanbračni, odluka o abortusu je zajednička. Retke su žene, ja nijednu ne poznajem, a znam mnogo žena koje su imale abortus, koje kažu – ma ko te šiša, moje telo, moja stvar, moja odluka.

Do neželjene trudnoće, nažalost, pored nemara i nebrige o svom reproduktivnom i opštem zdravlju, ali to je druga tema, dolazi ponekad i kad ste preduzeli sve mere kontracepcije. Ostaju žene trudne i pored kondoma, pored kontraceptivnih sredstava. Dešava se. I tada, pored te muke što je trudnoća neželjena imaju i muku da li bi, ako odluče da rode, s bebom bilo sve u redu.

Sve u svemu, da mene neko pita kao što me ne pita, pa  moram da blogujem, muškarci imaju prava da učestvuju u odluci, nemaju prava da donose odluku u ime žena.

Zato sve mi, širom sveta, kad donesu ovakav strašan zakon, bez obzira koliko nam se čini da je taj svet daleko od nas i da nas to ne dotiče, treba ozbiljno da se uplašimo. Kako se sve brzinom svetlosti preliva preko granica, planina i okeana, svet je jedna selendra, a najviše se prelivaju gluposti, pitanje je trenutka kad će i ovde nekome pasti na pamet da naše materice proglasi opštim dobrom, vlasništvom države.

Za kraj – lična priča koju sam pominjala, ali nije zgoreg da pomenem ponovo.

Ja sam se jednom, vođena strahom šta će mi reći otac, šta će reći svet, našla na ginekološkom stolu na kome je trebalo da mi urade abortus. I već sam pružila ruku da dobijem anesteziju kad sam u sekundi donela odluku da ipak poslušam sebe, povukla ruku, ustala sa stola i otišla kući da budem u drugom stanju i srećna.

Otac moje ćerke i ja nikada nismo živeli zajedno iako je on učestvovao u njenom životu, iako je uvek njen tata. Mi samo nismo živeli zajedno.

Pa bez obzira na to – ja sam za svet, većinu kućnih prijatelja koji su se došaptavali, bila – kurva! Verujte mi da su se sklanjali kad me sretnu. Kao da ću da ih ošugavim. Iako je otac moje ćerke u svoj svojoj veličini bio prisutan u njenom životu, govorili su da se ne zna ko je otac mom detetu. Govorili su da će ona biti ista ja. Kurva, valjda.

Muškarci su me zaskakali svuda i u svakoj prilici, jer većina muškaraca na ovim prostorima misli da žene iz koje je izašlo dete, a koja pri tom nema svog kontrolora, može, da se najbanalnije izrazim, da uđe bilo ko. Da više nema kriterijume jer nosi stigmu – rodila vanbračno.

U to vreme, kraj osamdesetih, roditi vanbračno značilo je – niko je nije hteo.

Ostala sam bez mnogih drugarica, bilo ih je sramota da se druže sa mnom zbog one narodne –  s kim si takav si. To uopšte nije tačno, vidite po meni, družila sam se sa njima a nisam bila glupa kao one.

Svet je na sve načine pokušavao da mi zagorča život, nazivali su me sirotom i jadnom. Nemam reči kojima bih mogla da opišem koliko je snage bilo potrebno da prolazim pored toga, da me to svakodnevno udara posred lica i ostanem normalna. Koliko su svi oko mene pokušavali da me ubede da nisam normalna ni vredna svih njih, zbog najbolje odluke koju sam donela u životu.

To vam je Srbija. I danas je većinski takva.

I sad, zamislite život jedne dvanaestogodišnje, ili petnaestogodišnje devojčice, to su još uvek devojčice na pragu devojaštva, koja je silovana, koju je, daleko bilo, silovao otac, kojoj bi neki zakon zabranio da joj bude urađen abortus jer je život koji se začeo u njoj neprikosnoven.

A njen život?

I setite se da u Hrvatskoj već alarmantno mnogo lekara odbija da uradi abortus pozivajući se na priziv savesti. A abotus  nije zabranjen.

Zato sve treba da se plašimo i sve najglasnije pričamo da je to nedopustivo.

Nije daleko Alabama, rekoh vam.

A kad sretnete muškarca koji se protivi abortusu, bežite od njega koliko vas noge nose.

*Prenosimo sa bloga Mahlat

Oceni 5