Barut iz srži prosutih kostiju
Koude 01 S

Photo: Josef Koudelka

Vreme

1

U grlo udara nož težak do struka.
Grozd mraka se ruši u jamu bez zvuka.

Hrast iz gustog čvora cvili plačem žena:
- Grla dečja, ko zglob, s dojke iščašena.

Sa klina krv visi bezdetna trbuha
a moja devojka - ova kruška suha.

 2

Dan je što ne soči suncu oči crne,
podne, što će na nas opet mrak da svrne,

nasrne škrgutom namrštenih veđa
i zarije zube svojih mrtvojeđa

i bol nov ubrizga, žar digne sa leje.
Plani, kućo vita. I bog nek se zgreje

barutom iz srži prosutih kostiju,
krvlju što rutavi sa staza gde gnjiju.

3

Do sutra će drugojače, zeno mene:
jame biće njinom smrću zašivene.

Od sutra će s krovova im perje dima
biti njinom nebu lenta s jaucima

preko grudi. A ja ću, go, s gorskih čuka
prtiti bos crnim snegom mrtvih muka.

Novi trag mi pokri, belih smreka majko.
Gorom- nežnost. Torom - vreme naopako.

*Iz zbirke „Nastanjene oči“

Oceni 5