Serija "Midnight Mass“ (2021)
Mass 01 S

Photo: IMDb

Vreme je za ponoćnu misu

Spisateljica Maira Kalman je još pre nekog vremena napisala da je dvojnost osnova ljudskog stanja. „Nadamo se. Očajavamo. Nadamo se. Očajavamo“, piše ona i tako pojednostavljuje procese koji nam ponekad izgledaju previše komplikovano. Jedna stvar bi mogla da prekine taj začarani krug – večni život.

Ali kako stići do beskonačnog postojanja? Jedni smatraju da je religija odlična prečica, ali uprkos tome bi na kraju sve dali za još nekoliko minuta na Zemlji. Drugi pak veruju da bi večni život bio ravan prokletstvu – zamislite postojanje u kojem sve odlažete za sutra, a nikuda vam se ne žuri. I jednima i drugima večnost izmiče, ljubitelji horora bi rekli da je tako zbog toga što nisu naišli na pravo čudovište.

Nakon detinjstva sve manje verujemo u čudovišta koja se kriju ispod kreveta. Niko nas ne vreba, nema užarenih očiju koje nas posmatraju iz mraka. Ipak, u nervoznim noćima, nakon stresnog dana na poslu, vrati se delić stare jeze. Proleti neka senka, čuje se pucketanje u ostavi u koju nikad ne ulazimo, proganja nas jauk iz nekog mačjeg grla, a u prozoru opet zasvetle one dve jabučice na koje smo skoro zaboravili. Baš na takve strahove računa serija Midnight Mass.

Da se razumemo, ako imate više od dvanaest godina teško da će vas uplašiti bilo šta na ponoćnoj misi. Svežina zapleta bi, s druge strane, mogla da vam privuče pažnju. Prve dve epizode se raspliću toliko sporo da svaka scena boli, ali se ta patnja već u trećoj isplati. Do pete epizode ste već potpuno navučeni, a uprkos sitnim trapavostima kojih u hororu nikad ne manjka.

Kreator serije Mike Flanagan je nakon serija The Haunting of Hill House i The Haunting of Bly Manor stekao popriličnu slavu, te okupio raznovrsnu grupu obožavalaca. Trik je u tome što njegovo pisanje mogu lako da zavole i oni kojima horor nije blizak, a zbog toga što u priču upliće dramu. Junaci koje stvara su ponekad na samoj ivici ponora, a iz provalije zjape večito gladna usta TV sapunice. Ipak uspešno balansira na toj granici, pa nikada ne ode do kraja. Zahvaljujući tome njegovo preterivanje ne boli previše, a drama doprinosi tome da junake brže zavolimo.

Midnight Mass počinje brutalno – pijani vozač Riley (Zach Gilford) nakon sudara s drugim vozilom posmatra devojku koja umire. Dok tinejdžerka leži na asfaltu, a život joj izmiče, Riley se moli svom bogu – da sačuva devojku, ali i njega. U temelju svake molitve je apsolutna sebičnost, jer i kad se traži nešto za druge, zapravo se misli na sopstveni imidž u očima onoga koji se naziva bogom. Gospod mu ne odgovara, pa u Rileyevoj glavi postaje jednako odgovoran za devojčinu smrt. Na toj dvostrukoj okrutnosti se zasniva i čitava priča, koja se ubrzo seli na izolovano ostrvo.

Mnogi ističu da Flanagan horor narative koristi za duboka putovanja u središte čoveka. I to je tačno. S takvim putešestvijima gledalac mora da bude vrlo oprezan, jer tanka je linija između tananih osećanja i patetike. Junaci se u Midnight Mass  često zanesu, pa urone u sebe toliko duboko, da zaborave da i ostali glumci imaju sopstvene monologe. To priču ne narušava ukoliko gledalac nije alergičan na slow burn – ako se u životu ima strpljenja za poznanike koji puno pričaju, onda su monolozi savršena zanimacija da se prekrati vreme dok se čeka glavno čudovište.

Sporost ovde dobro igra ulogu koja joj je dodeljena – misterija se gradi na laganom odmotavanju priče. Moderni kreatori horora su na to donekle zaboravili, jer savremeni gledalac nema vremena – želi da bude prestravljen već nakon prve scene. Zbog toga Midnight Mass pomalo podseća na stare horor filmove, kad se na vrisak čekalo i po dobrih sat vremena.

Veoma je važno da se gledalac sačuva od spojlera, budući da je tajnovitost ključan začin za uživanje u ponoćnoj misi. Zbog toga je skoro nemoguće da se govori o natprirodnim elementima, a da se ne otkrije previše. Od prve scene koja signalizira da se u mraku dešava nešto jezivo, „normalan“ čovek želi da zna šta je to. Važno je da to sazna u pravom trenutku, a ne u nekakvom tekstu. Zbog toga ovde neće biti reči o mačkama i anđelima.

Ostrvo Crockett je samo po sebi horor – jeza koja izbija iz izolovanih zajednica na koje je civilizacija zaboravila. Istina je da su oronule kuće i zapuštena dvorišta druga vrsta straha, koji proističe iz egzistencijalnog užasa. Tu je i briga za planetu – priča o izlivanju nafte je horor koji se često dešava u stvarnom životu. Jer šta je strašnije od morskog življa koje skapava u najgorim mukama. Taj stvarni teror se dobro uklapa u onaj natprirodni, što doprinosi tome da priča na momente izgleda skoro uverljivo.

Strašna je i Biblija, tačnije način na koji je junaci interpretiraju. Baš kao i vernici koje srećemo u svom okruženju, likovi u Midnight Mass delove iz „dobre knjige“ tumače kako im volja. I nije to stvar mašte – mnogi su ratovi i mnoga krvoprolića svoja opravdanja pronašli baš u ovoj knjizi. I junaci iz serije recituju stihove tako da im idu u prilog – i takozvani bog proliva krv kako mu volja, pa zašto ne bi i oni.

Flanagan je poznat po još nečemu – filmu Gerald's Game, u kojem bračni par pokušava da oživi ugašenu ljubavnu iskru. Seks igre tu istina pomažu, ali mogu da budu i pogubne, posebno kad se tokom puhanja u ljubavnu, u jednom od partnera ugasi iskra života. Nakon smrti dolazi strah. A klica noćnog demona iz ovog filma se oseća i u seriji Midnight Mass – sve je strašnije ako je umotano u tamu. Tu su i detalji iz drugih kultnih horor sadržaja, pa se naslućuje i ponešto od filma 30 Days of Night, ali i od Salem's Lot. To ne znači da serija nije sveža, naprotiv.

Midnight Mass drži pažnju, ali zahteva i strpljenje. Dok horor ispit prolazi skoro bez greške, pada na nekim drugim stvarima – na primer dok pokušava da ponudi raznovrsne junake. Tako prikaz lezbejske ljubavi koji traje tek par minuta nije dovoljan, jer se jedna od partnerki do kraja uopšte ne pojavljuje. To ćemo im oprostiti, najpre zbog dobrog zapleta.

Oceni 5