Woody Allen: Genijalac i(li) predator?

„Koji vam je omiljeni film Woodyja Allena? Pre nego što odgovorite, treba da znate da me je Woody Allen kad sam imala sedam godina uzeo za ruku i odveo na mračni tavan. Rekao mi je da legnem na stomak i igram se s bratovim električnim vozićem. Zatim me je seksualno zlostavljao. Otkad znam za sebe, otac mi je radio stvari koje mi se nisu dopadale. Nije mi se sviđalo kad bi stavio svoj palac u moja usta, niti kad bi mi gurnuo glavu u golo krilo i disao... Krila bih se ispod kreveta ili zaključavala u kupatilo da bih izbegla te susrete, ali on bi me uvek našao. Mislila sam da je tako očevi pokazuju ljubav prema ćerkama, ali ono što se desilo na tavanu bilo je drugačije. Nisam više mogla da čuvam tajnu. Drugi se i dalje boje i nemaju hrabrosti da kažu istinu. Važna im je poruka koju Hollywood šalje. Zamislite da ste sedmogodišnja ćerka koju Woody Allen vodi na tavan. Zamislite da je njoj celog života muka na pomen njegovog imena. Zamislite svet koji slavi njenog mučitelja. Koji vam je sad omiljeni film Woodyja Allena?“

To su reči Dylan Farrow koje se mogu čuti u novoj dokumentarnoj seriji HBO-a „Allen V. Farrow“. I to je samo deo eseja koji je Dylan objavila 2014. godine. Bilo je to pre ere Me Too i Time's Up pokreta i njene reči nisu naišle gotovo ni na kakvo razumevanje i podršku. Woody Allen je tada napravio još jedan uspešan medijski spin, kao što je to učinio i početkom '90-ih, kada ga je njegova žena i glumica Mia Farrow optužila da je zlostavljao Dylan. Kad saznamo da je do njenog usvajanja došlo tako što je Allen želeo da usvoje žensku, plavokosu bebu svetle puti, priča postaje još teža i odvratnija, ali ovoga puta ne bi trebalo da okrećemo glavu.

Čitav slučaj ostao je obeležen kao neuspelo maslo prezrene, histerične i nenormalne žene – Mie – nespremne da se pomiri sa tim da se njen voljeni muškarac smrtno zaljubio u mlađu, gle čuda, opet slučajno – njenu usvojenu ćerku Soon-Yi. Nesrećna Soon-Yi tako je postala paravan za zlostavljanje, a njihova, prema Allenovim rečima, čisto seksualna, kratkotrajna afera preko noći se pretvorila u ljubav za sva vremena. O uspehu tog spina govori i to što za tu stranu priče gotovo svi znamo i prećutno je, zajedno sa čitavom filmskom industrijom, podržavamo i slavimo. Šta će, desilo se, vole se, ljubav je to. Međutim, pogledamo li kontekst samo te veze i činjenicu da je Soon-Yi usvojena kao starije dete trajno obeleženo traumama i sećanjem na biološku majku koja joj nikad nije pokazala ljubav, postaje jasno kako je i zašto postala lak plen za Allena. No, ipak, to ostaje u domenu spekulacija i usputne konstatacije da u Hollywoodu ionako niko nije normalan. Šta će, desilo se, vole se, ljubav je to.

Ipak, ono što je Dylan preživela, čime joj je bilo obeleženo odrastanje, što je pretilo da zauvek ostane zakopano pod Oskarima, Globusima, aplauzima, odama, jakim PR službama i advokatskim timovima, posebna je i mučna priča koja zaslužuje svu pažnju. Danas, skoro 30 godina nakon zlostavljanja, svetska javnost je spremna da čuje priču Dylan Farrow i ne odbaci je odmah kao fabrikaciju histeričnih žena. Neki će reći da je posredi lov na veštice, no on nikad nije ni prestao. Veštice su u ovom slučaju Mia i Dylan. Veštica je i Soon-Yi. A Woody je genije. A šta ćemo mi bez genijalaca?!

Pored konkretne, precizne, do detalja opisane i dokazane predatorske matrice, ova dokumentarna serija bavi se jednim važnim pitanjem koje se poteže otkad je sveta i veka – treba li i možemo li odvojiti ličnost autora od njegovog dela. U svetlu tako omražene političke korektnosti i tzv. kulture otkazivanja (cancel culture), to pitanje postaje naročito važno i dobija dodatnu dimenziju, uz posebno isticanje generacijskog jaza između boomera,  generacije milenijalaca (Y), te najnovije generacije Z. Dok boomeri optužuju YZ mlađariju da je zatupljena političkom korektnošću i lovom na veštice, omladina im jasno stavlja do znanja da je njihovo vreme prošlo, što uključuje i to da za svoje postupke treba da snose posledice. Istina je verovatno negde između, a ovo poslednje je krucijalno. Između krajnosti „otkazivanja“ i po svaku cenu aplaudiranja eliti „genijalaca“ i „legendi“, stoji ta fina, suptilna odgovornost za sopstvena dela i reči, kredibilitet koji se ne održava na staroj slavi i PR mašinerijama.

„Elita može da radi sve što želi i što joj padne na pamet i da ne snosi nikakve posledice za to“, kaže jedna socijalna radnica, sagovornica u seriji. Toj eliti tron nije srušen, tek se zadrmao, a oni osim privilegija, zloupotrebe svega i svakoga i nešto ishlapelog talenta i velikih dela nemaju za šta da se uhvate. Zato se toliko i plaše ispovesti onih slabijih i ranjivijih, zato se boje tuđih narativa, istina i vrednosti. A tron se tek blago zadrmao, još nisu pali.

Woody Allen je jednom prilikom Mii Farrow rekao: „Nije važno šta je istina, važno je u šta ljudi veruju“, ubeđen da će doveka verovati njemu samo zato što ima odlične društvene kontakte sa onima koji mu pomažu da svoju javnu personu brbljivog, neurotičnog, a bezazlenog intelektualca očuva. Ta persona poznata nam je iz njegovih filmova, upravo se kroz nju prepliću fikcija i stvarnost, stvaralaštvo i privatnost. Zašto onda mi kao publika nemamo pravo da kritikujemo i jedno i drugo, posmatramo jedno u odnosu na drugo i ni po koju cenu ih ne razdvajamo? Razdvojiti ih bi u Allenovom slučaju bilo sasvim pogrešno.

On je mnogo više od te persone, i pritom ne mislim samo na to da je - da parafraziram slavne glumce i glumice, a među njima i istaknute feministkinje – genijalac i prijatelj koji je stvorio neke od najboljih ženskih likova. On je i ono što Dylan Farrow kaže da jeste – što je rekla sa sedam, deset, 20, 35 godina. Ona je kao maloletna žrtva nebrojeno puta ispitivana, procenjivana, ocenjivana, o njenim sposobnostima sudili su svi – od socijalnih radnika, tužilaca, advokata, lekara do novinara i svekolike javnosti. Allenom se nisu ni približno toliko i na taj način bavili.

No, došlo je vreme i da se njime bavimo izvan okvira simpatičnog neurotičara. Treba li zbog toga zaista da kukamo na „lov na veštice“ ili da osećamo satisfakciju zbog lova na predatore? Treba li da a priori otkažemo otkazivanje da neko ne bi pomislio da smo politički korektni puritanci, dok pred nama stoji žrtva sa svojom ispovešću? Da li je talenat zaista superiorniji od bazičnih ljudskih prava i vrednosti? Ima li rečenica „ako budeš mirna, ići ćemo u Pariz“, koja prethodi zlostavljanju, manju težinu od filma „Ponoć u Parizu“, recimo?

Bez obzira na to koliko će još filmova snimiti (a snimiće, bez brige) i autobiografija napisati, vreme Woodyja Allena je prošlo. Zalud mu svi njegovi botovi koji ovoj seriji daju jedinice na IMDb-u. I s njima i bez njih je bolja od njegovog poslednjeg filma „A Rainy Day in New York“, što najbolje dokazuje da je vrhunac njegovog stvaralaštva davno prošao i da tu ne pomažu ni najpoznatija mlada glumačka imena. Kažu da delo živi zauvek, ali i ta večnost ima svoj rok. Ko zna da li će Allenovi filmovi za par vekova biti zanimljivi još nekome pored studenata režije ili dramaturgije, ako i njih uopšte bude?! Sva ova dela što su izdržala takozvani test vremena treba tek da izdrže test nekoliko vekova, umesto decenija. A dotad – možda će se zaista pokazati da je važnije kakav si čovek i kako tretiraš druge tokom svog kratkog boravka na planeti.

S obzirom na to da Woody Allen i mnogi njemu slični nikad neće dobiti adekvatnu kaznu, javno prokazivanje i otkazivanje nekad je najmanje što možemo da uradimo. Više sreće u idućem životu. A za delo ne brinite, možda će vas nadživeti, ali večno biti neće.