1. Home
  2. Dosije XXZ
  3. Specijal
  4. YU grupa: Najgora zabavna muzika i tragedija u 18 činova
Dosije XXZ - Specijal
Dosije: Lukovićeve ex-yu muzičke recenzije, najbolje od najgoreg (8)
Aatit 01 S

Photo: TV Revija

YU grupa: Najgora zabavna muzika i tragedija u 18 činova

Pisao: Petar Luković
Postojala je ideja da se pojavi knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Ali, kako to obično biva, nije se imalo vremena, nije bilo para, stigla su e-suđenja i sve se završilo sa rukopisom koji ćemo, u inat svima, objavljivati u XXZ-formatu, kao feljton/dokument o istoriji jugoslovenske muzike

YU GRUPA - Yu zlato (Hi-Fi Centar)/ Yu grupa (Hi-Fi Centar)

Jednom, vrlo (ali vrlo) davno, zarekao sam se sebi da više nikad neću pisati o Yu grupi; razlog je bio sasvim mentalne prirode - sve što bih o braći Jelić napisao izgledalo bi strašnije nego što jeste, naročito u ono Zlo Doba kad je gomila ljudi sa svih strana ozbiljno verovala da je Yu grupa - Nešto. Objasniti toj gomili ljudi da je Yu grupa uvek bila - Ništa, u početku je bilo izazov, ali više nije.

Sve do pojave ova dva diska koji pretenciozno pokušavaju da sa (ukupno) 18 pesama pokažu kako su Brothers Jelić & Raša Đelmaš bili neka vrsta „srpskog Bijelog dugmeta", tj. da smo i mi Konje za trku imali. Što se konja tiče, oni su u celom slučaju sasvim nevini; konji, koliko je poznato, nisu snimali pesme Nona, Kosovski božur, Sama, Čudna šuma, Bio jednom jedan pas, Šta će meni vatra ili Crni leptir (numere s ploče Yu Zlato), niti su imali veze s melodijama koje se zovu Trka, Noć je moja, Čudna šuma (opet), Crni leptir (ponovo), More, Trenutak sna ili Čovek i marsovac (ploča Yu grupa).

Živa istina je da su sve pomenuto uradili Jelići & Đelmaš, što govori o doslednosti ideologije čija  je, dvadeset pet godina docnije, žrtva Goran Milošević. Jeftini etno-populizam, profesionalni amaterizam, neuko pevanje slavnog Dragana Jelića (koji reči kotrlja kao da je boćanje u pitanju), aranžersko-producentska tragedija u svih 18 činova (tako šupalj zvuk čak ni Tunel nisu u stanju da stvore!), nisu nikakva nostalgija (kako to izdavači misle), već najniže dno koje smo dotakli sedamdesetih godina.

Antologijska stereotipnost Jelićevih tekstova (Tatica, Crni leptir, Čovek i marsovac) povremeno dostiže avangardu Ežena Joneska („Tvoj tata ima puno para/ Kola kao san/ A ti o krznu, haljinama sanjaš po čitav dan/ A život teče pored tebe, to ne vidiš ti/I misliš da ćeš jednog dana sreću kupiti..."; „Ulična svetiljka baca svetlost u krug/ Dok prvi leptiri lete pravo na nju/ Ali ne znaju da tu je kraj/ Da ih ubija njene svetlosti kraj..."), pretvarajući oba kompakt-diska u raspravu o socijalnom statusu omladinaca iz sredine sedamdesetih, kad su Jelići & Đelmaš posedovali gitare, bubanj i dugu kosu, verujući da je to rock'n'roll. Ovi diskovi, nažalost, nisu rock'n'roll. Nikad nisu ni bili, niti će biti, bez obzira na kompilacije, nove generacije, rock-asocijacije... Ovo je uvek bila najgora zabavna muzika, a to je i ostala. Amin. 

*Tekst objavljen jula 1997. godine u magazinu XZ

(NASTAVIĆE SE)

Tagovi

Oceni 4.5
Komentara (3 poslato)