Za čigrama grudi koje su moje bile

Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,

kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Tuđi poljupci

Izlasti iz grča svih mrtvih u tebi
dan s likom što neće u pokrov da platni
dok iz krušnih peći opet ne ishlebi
novih poljubaca koral okovratni.

A ja? Grob što ljubav odvezuje grobom?
Grlitelj vremena? Otimač o presto
slobode kraj tebe, u tebi, s tobom?
Ne znam ko sam. Lik mi iz zrcala nešto.

Možda sam svom liku sam ubica bio?
Ja? Ništa. Klackam se. Čas svodovi kišni.
Čas udar o zemlju. Je l’ se tad razbio
lik sna, lice nade? Uzleti – izlišni?

Ne znam. Reka teče. Smrt licu lik skine
i kaplje niz javu svom Savom što davi,
pa mi, neplivači niz oluk sudbine,
ni voleći nismo roditelj ljubavi.

Prelastim. Iz krušne peći tek ishlebim
a lik mi laneni u pokrov već platni.
Ipak, i bez lica, drhteći ja tebim
ja, tuđeg poljupca, koral okovratni.