Rečnik zaljubljenika u rokenrol: U2
Juut 03 S

Photo: BrooklynVegan

Za sve što je protiv, protiv svega što je za

Bilo je to tačno 5. novembra 2009. godine. Svet, koji ništa ne voli toliko kao proslavu godišnjica, nadmašio je samog sebe dvadeset godina posle pada Berlinskog zida. Mediji su potpuno poludeli – magazini, dodaci, vanredna izdanja, višenedeljne debate – nikad se nije više govorilo o ponovno osvojenoj slobodi u trenutku kad smo vraćali avganistanske izbeglice nazad u zemlju iz koje su pobegli.

Godišnjice podrazumevaju trube, konfete, spektakl i, naravno, muziku. I ko će održati solo nastup pred Branderbuškom kapijom (koja će, pošto je preživela i naciste i Ruse, verovatno izdržati i rok koncert, kao što je dvadeset godina ranije pregrmela i grozomorni nastup Dejvida Haselhofa)? Hajde, skoncentrišite se. „Skorpions“? Nina Hagen? Bouvi ili Igi, dvojica posvojenih Berlinaca? „Kraftverk“, robotičke dedice tehno muzike? „Tokio hotel“? Ne, hladno, hladno. Nikada nećete pogoditi: „U2“.

Pa da, naravno.

Ko bi drugi?

I eto, tog dana sam odlučio da istupim i iznesem svoje mišljenje o Bonovoj grupi. Odavno me svrbelo, ali nisam imao naročitog razloga da se neosnovano izduvam ili sam bio zauzet hitnijim stvarima, te sam to uvek nekako odlagao za sutra.

Pa ipak, priča je prilično dobro krenula početkom osamdesetih, kad smo se prvi put sreli u jednom londonskom studiju dok su miksovali treći album pod nazivom War, tačnije, jedan od singlova, „Sunday Bloody Sunday“. Naišao sam na grupu moćnog i živog zvuka (herojsku, kako se tada govorilo) koja samo što je bila otkrila osećanje građanstva (i to jasno irskog budući da su bili Irci,
a da je u Irskoj u to vreme situacija bila nategnuta).

A onda i potrebu za angažovanjem, za reagovanjem na svetske katastrofe, kao što je radio „Kleš“ na oštriji i radikalniji način, kao protivteža opšteprisutnom cinizmu londonskih pozera. Bilo je tu žara, naivnosti u pozitivnom smislu, već izmešanih sa izvesnim preterivanjem i izraženim smislom za misiju.

Dokaz? Kad sam ga, na primer, pitao otkud to ime „U2“, sa čime se rimuje, odgovorio mi je blistavih očiju: „To su samo jedno slovo i jedan broj, dovoljno intrigantni da se ljudi zapitaju (kao ja u tom trenutku) šta se iza tog slova i tog broja krije, ko su ti ljudi... To je bitno, da postoji jaka dvosmislenost koja ljude nagoni da se pitaju. Nismo hteli da se zovemo ’Bitlsi’, to je već bilo zauzeto (sarkastično).“ Primetio sam da je zato naziv albuma War mnogo manje dvosmislen. O kom ratu govore? O onom koji besni u njihovoj rodnoj Irskoj? O ratu uopšte?

„Reč je o ratu, ali ne tako očiglednom. Govorimo o osećanju, o stanju duha, sukobima, borbi na svim nivoima. Na primer, o ratu među ljubavnicima, u domovima, na ulicama, o građanskim tenzijama, i naravno, jedna pesma, ’Sunday Bloody Sunday’, govori o onom što se dešava kod nas. Reč je o pesmi koju smo dugo ostavljali po strani iako smo čvrsto verovali u nju. Pitali smo se koliko dugo ćemo je pevati. To je pesma o gađenju. Iako se album zove War, tema je predaja. Na sceni širimo velike bele zastave. Ima reči i o konfliktima ega. O ambiciji, onima koji mrve one druge. ’Surrender’, poslednja pesma, kaže da, na neki način, ako želimo da živimo, moramo prvo da umremo u sebi, da eliminišemo iz sebe ono što je mrtvo. Tema ove pesme je vrlo važna: povlačenje. Toliko su nam govorili da treba da se podignemo u ime onoga u šta verujemo, da ne dopuštamo drugima da nam govore drugačije... E pa, ja verujem u neangažovanost u ime onoga što želiš da odbraniš... ponekad.“ Morao sam da primetim kako njihova moralna načela ne dele baš svi iz sveta rokenrola. Da li im to smeta? Bono me je pogledao sa osmehom pomalo umornog misionara koji posmatra divljačiće kako se igraju bumeranga sa raspećem koje im je dao.

„Odbijanje igranja je ono što ja nazivam igrom rokenrola, što će reći skrivanje iza raznih stvari, iza pravila igre rokenrola, ako baš hoćeš. Na primer, ja bih mogao da odbijem da pričam s tobom, ili da prvo pričam s tobom pa da te onda ignorišem kad mi se ponovo obratiš. Mogao bih da pričam sa Larijem (i stvarno, Lari je stvarno bio tu u ćošku, nem). To je igra rokenrola.“ I stvarno, to se upravo dogodilo nešto ranije sa „Klešom“, koji je vrlo, vrlo burno reagovao na jednoj konferenciji za štampu. Naveo sam mu primer. „Ja verujem da oni na to igraju. Volim ’Kleš’, ali to je sve mitologija, treba prekinuti s tim. Ja volim istinu, kao Lenon kad peva ’Mother’. To je razlog zbog kog se bavim muzikom. Želim da moj život bude u prvom planu, a ako postoji i neka moralna pouka, ima istinu kao polaznu tačku.“

Danas se ovome podsmevam. Ali budimo pošteni: moram priznati da su, iako mi se sve ovo trtljanje činilo pomalo neiskrenim i prilično dosadnim, ova četiri momka prenosila nekakvu zaraznu groznicu. Radili su to ubedljivo, što je, složićemo se, najmanje što su mogli, ali i sa tom nepoljuljanom verom kojoj bi i najgori nevernik oklevao da se naruga.

Ono što je takođe bolo oči, osim Bonove problematične frizure (ali osamdesetih ćemo stvarno doživeti par blagih srčanih udara što se kose tiče), jeste već tada zadivljujući nedostatak humora kod harizmatičnog vođe grupe (za ostalu trojicu ne bih znao, pošto im nisam čuo glasa). Iskreno, iznenadilo me je to sviramo-rok-sa-pesmama-koje-sadrže-stvarne-poruke, ili pre frontalni način na koji je već tada istupao povodom tadašnjih, kako se to kaže, vrućih dosijea. Sve do tada, uz retke izuzetke, rokeri su nastupali prikriveni, obmotani manje ili više zapaljivim metaforama, u pokušajima da bar u naznakama predstave beskonačne pobune protiv eksploatacije, segregacije, diskriminacije, deforestacije, mondijalizacije i degradacije, ukratko, svih onih pojava na „cija“ koje ne služe na čast ljudskoj vrsti.

Kako je to lepo sročio Brus prilikom jednog od naših susreta: „Dok sam bio mlad, bio sam pomalo naivan što se tih stvari tiče. Mislio sam: dovoljna bi bila jedna pesma – i to bi baš mogla biti ’Louie Louie’ – da se u svetu uspostavi mir. Ko bi joj mogao odoleti? Pa to je neizbežno! Kad bi je čuli, ljudi bi položili oružje, prestali da se svađaju i biju (smeh). Verujem da u jednom trenutku rok ima takav efekat, da poveruješ da je svemoćan, i istina je da muzika može biti od pomoći. S godinama shvataš da ima izvestan uticaj. Inspiriše ljude, navodi ih na razmišljanje. Verujem čak i da može promeniti način razmišljanja kod ljudi, bar malo, ako je priča dovoljno dobro ispričana. Muzika je vrsta vrlo moćne nežne sile, kao što je to uostalom i kultura uopšte. Ljudi iste kulture imaju i iste ideje, a kad imaju iste ideje, otkrivaju neočekivana polja međusobne sloge.“

Sa Bonom je očito bilo mnogo manje metafore: s neba pa u rebra. I, kako ćemo vrlo brzo otkriti, u sva rebarca redom, samo ako je preliv bivao u humanitarne svrhe u najširem smislu reči. Aparthejd, glad u svetu, rat, sida, zlostavljanje, dečji rad, ugrožene vrste, osobe sa posebnim potrebama, rano otkrivanje raka debelog creva, dug zemalja trećeg sveta, protivpešadijske mine, bebe foke, lov na tunu, reciklaža teških metala, obrezivanje, mreže pedofila, sloboda štampe, tibetanski monasi, špekulativni mehur, korida, diktati iz Brisela, održivi razvoj, globalno zagrevanje, Barak Obama, iračko nuklearno naoružanje... Jednom rečju, da parafraziram čuvenu maksimu Pjera Daka: „Za sve što je protiv, protiv svega što je za.“ Njegovo bogatstvo i slava omogućuju mu da se sastaje sa svim donosiocima odluka, od pape Jovana Pavla II do Dalaj Lame, preko Nelsona Mandele, Nikole Sarkozija, Dezmonda Tutua i Žosea Manuela Baroza, da ne nabrajam ostale medijski propraćene susrete i ostale stanice u Bonovom neumornom krstaškom pohodu u ime boljeg sveta. Priznajmo da stvarno treba biti namćor da bi mu se bilo šta zamerilo povodom tako uzorne putanje i našlo bilo kakvog materijala za porugu. Rugamo se boboima – buržujima boemima – iako i sami činimo deo plemena, a postoji i paradoks u vezi sa onim koji bi trebalo da nam posluži kao uzor, kao superbobo. Kao Bobono.

Pa ipak. Predosećam nešto izuzetno protivprirodno u ovom braku između Roka – ili onog što je od njega ostalo – i Dobrog. Roka i pravovernog. Roka i Jevanđelja po Bonu. Sve te blagoglagoljivosti u službi hipotetičkog iskupljenja čovečanstva. Da ne zaboravimo na stalne objave, urbi et orbi, pevača za kog nam deluje da sve vreme radi na sopstvenoj beatifikaciji.

U stvari, ideja da rok treba da postoji da bi rešavao probleme, umesto da i sam bude jedan od problema, čini mi se vrlo neprikladnom, neumesnom. To što se establišment folira, sa licemerjem velikog zlog vuka, da preuzima na sebe brigu da svet učini boljim, i pretvara sve to u spektakl jednog sasvim novog nivoa, narušava mi i ono malo iluzija što mi je preostalo. Ne očekujem od jednog rok pevača da bude nominovan za Nobelovu nagradu za mir, već naprotiv, da seje haos, da potpaljuje vatru i da oni koji izlaze sa njegovih koncerata gore od želje za borbom. Od Džerija Li Luisa do „Rejdioheda“, preko Igija, „Kleša“, Zape, čak i prvobitnih „Stonsa“, da se zadržim na ovim dežurnim krivcima, rok je uvek demonstrirao neprijateljsko raspoloženje, loš ukus, suštinsku neprilagođenost, ponekad i pošto bi se dokopao izvesne moći ili nečeg približnog tome. Da i ne pominjem njegovu prirodnu naklonost ka trešu, koji se u slučaju naših Iraca svodi na zatamnjene bulgari naočari njihovog portparola.

Ova pojava nije od juče. Još dok je ’71. Džordž Harison, začetnik ovog žanra, organizovao (odličan) koncert za Bangladeš (za koji se kasnije saznalo da su prikupljena sredstva varalice preusmerile na drugu stranu), ili kad se Lenon podigao u ime mira u svetu – i tada je sve to nerviralo. Bolje da ćutim da mi se ne bi razvezao jezik, što bi se moglo ispostaviti kao pogubno, povodom „We are the World“ (we are the children) i „Do They Know it’s Christmas“, na kojima je prodefilovala plejada rok zvezda kojima je trebalo malo podići moral (znam, među njima su bili i neki od mojih miljenika). I svih onih „Live Aid“, „Band Aid“, „Farm Aid“, „No Nukes“... da i ne pominjem Koncert za Dajanu, koji su organizovali Elton Džon i dva princa naslednika, Vilijam i Hari (onaj što se prerušava u oberšturmfirera subotom uveče). Naravno, svaki poduhvat u osnovi zaslužuje poštovanje. Sva sredstva su dobra za borbu protiv inercije zemalja i javnih vlasti itd., ali verujem da postoji razlika između uzgrednog učestvovanja u prikupljanju sredstava povodom nekog gorućeg pitanja i kada se od toga napravi osnova za poslovanje, pravo malo preduzeće.

Dobro, u redu za Bona, reći ćete pomirljivo, ali šta je sa „U2“? Oni su tako divna grupa! Kakva sposobnost za ponovno osmišljavanje, za preživljavanje bez po muke, za okupljanje na stotine hiljada gledalaca na moćnim spektaklima sa zadivljujućom scenografijom! I zvuk i rasveta!

E tu već moram da se ogradim subjektivnošću, kakva god ona bila, ali koju dovoljno cenim da bih se upustio u rizični poduhvat pisanja ovog rečnika: „U2“ mi toliko idu na živce da to nije normalno. Reći ću, ilustracije radi, da mi je fizički nemoguće da odslušam makar jednu njihovu pesmu – bar ne jasno, pošto meni sve one uvek isto zvuče – a da me trenutno ne obuzme napad ukočenosti sličan katalepsiji; njihovi spotovi mi deluju nadmeno i razmetljivo, i da rezimiram: njihov planetarni uspeh, sveprisutnost, reagovanje na prve naznake odronjavanja zemljišta, njihov najbolji pevač, njihova nedodirljivost, način na koji roku dodeljuju (mirnu) savest – sve to ih čini savršenim prototipom daveža koji vape za dobrim šamaranjem. Ali koje i pored svega nećemo išamarati, jer bi, kao dobri hrišćani, ovi kreteni verovatno odmah okrenuli i drugi obraz.

Tako sam, dakle, tog 5. novembra 2009. odlučio da dodam jednu ne tako zaljubljeničku nijansu ovom rečniku. Što bi se moglo okvalifikovati, ako baš želimo, kao ljubavno razočaranje. Ali zapravo i ne bi. Nikad nisam dovoljno voleo „U2“ da bih to posle dužeg vremena opravdavao kao tamo neko zahlađenje emocija. Jednostavno me strašno smaraju. I pripisaću im samo jednu jedinu zaslugu: zahvaljujući njima, nedavno sam se neverovatno dobro zabavio kad mi je moj dragi Šalimo ispričao anegdotu koja sledi.

Bilo je to u Škotskoj, na jednom stadionu. Između dve pesme, Bono je po običaju započeo jednu od svojih propovedi, onako kako samo on to ume. Ovog puta se nije ticala ni mira, ni ratova zvezda, ni side, ni sečenja tropskih šuma, već gladi u Africi. Nakon dugog, sumornog govora u kom je podsetio na uzroke i posledice ove pošasti, nabrojao žrtve i naveo krivce, rešio je da na upečatljiv način navede fanove da shvate hitnu potrebu za reagovanjem. Ne izgovarajući ni reč (jednom kô nijednom), počeo je da tapše rukama, sporo, na svake tri sekunde, kao da aplaudira na usporenom snimku, u mukloj tišini i onda, nakon izvesnog vremena, svečano objavio: „Vidite: svaki put kad pljesnem rukama, jedno dete u Africi umre od gladi.“ Onda je nastavio, sve dok se iz gomile nije konačno začuo glas koji mu je predložio: „Stop fuckin doing it, then!“ („Onda prestani to da radiš, kretenčino!“)

Eto: prestani sa svim, dragi moj Bono. A što se mira tiče, možeš slobodno da ga ostaviš tu u ćošku kad budeš izlazio. Znaćemo mi već šta ćemo s njim.

Oceni 5