Za volanom ševroleta na drumu za Sintru

Za volanom ševroleta na drumu za Sintru,

Po mesečini, kroz san, na pustom drumu,

Vozim sam, vozim sporo, kao da milim, i donekle mi se čini,

Ili se pomalo naprežem da bi mi se učinilo

Kako vozim drugim drumom, kroz drugi san, kroz drugi svet,

Da vozim a da uopšte ne postoje ni Lisabon, koji sam napustio,

Ni Sintra, kuda sam pošao,

Da vozim i da ničeg više u ovoj vožnji nema

Osim neminovnosti da se produži dalje, bez zaustavljanja.

Provešću noć u Sintri, jer je ne mogu provesti u Lisabonu,

Ali, kad stignem u Sintru, zažaliću što nisam ostao u Lisabonu.

I stalno taj nemir, bez povoda, bez svrhe, bez smisla,

Stalno, stalno, stalno,

Ta preterana zebnja duha ni zbog čega,

Na drumu za Sintru, ili na drumu sna, ili na drumu života...

Poslušno prateći moje podsvesne pokrete za volanom,

Kaska poda mnom automobil koji su mi pozajmili.

Smeškam se zbog te simbolike dok skrećem nadesno i mislim:

Koliko je samo pozajmljenih stvari koje me po svetu vode!

Koliko je samo pozajmljenih stvari kojima baratam kao da su moje!

I ja sam, nažalost, samo jedna od njih!

S leve strane straćara - da, straćara - pored druma.

Sa desne - otvoreno polje, i mesec u daljini.

Automobil koji mi je do malopre pružao privid slobode

Sada je samo stvar u kojoj sam zatvoren,

Koju mogu da vozim samo ako sam u njoj zatvoren,

Kojom mogu da vladam samo dok sam unutra, zatvoren.

Levo iza mene, straćara, uboga i trošna,

Život u njoj mora biti srećan, samo zato što nije moj.

Ako me je neko od ukućana ugledao sa prozora verovatno je pomislio:

Ovaj čovek je sigurno srećan.

Možda će dete priljubljeno uz prozorsko okno zapamtiti

mene (u pozajmljenom automobilu) kao neki san, kao neku stvarnu vilu.

Možda ću se devojci koja je na zvuk motora provirila kroz kuhinjski prozor

Ukazati kao princ iz bajke o kome svako devojačko srce sniva.

I ona će me gledati, krišom, sve dok ne zamaknem iza krivine.

Hoću li ostaviti za sobom snove, ja, vozač pozajmljenog automobila,

Ili pozajmljeni automobil koji vozim?

Ko će to za sobom ostaviti snove?

Na putu za Sintru, po mesečini, kraj polja, kroz noć i tugu,

Dok vozim očajnički pozajmljeni ševrolet,

Nestajem na pustom drumu, gubim se na pređenom rastojanju,

I gonjen nekom stravičnom željom, ćudljivom, silnom, nepojamnom,

Dodajem gas...

Al’ moje srce je ostalo na gomili kamenja koju sam, ne gledajući, spazio i izbegao,

Na pragu onog ubogog doma,

Moje prazno srce,

Moje srce neutešno,

Moje srce plemenitije od mene, stvarnije od života.

Na drumu za Sintru oko ponoći, po mesečini, za volanom,

Na drumu za Sintru, premoren od sopstvene mašte,

Na drumu za Sintru, sve bliži Sintri,

Na drumu za Sintru, sve dalji od samoga sebe...

*Prevela s portugalskog Jasmina Nešković