Zablude i mitovi

Nedavno je u jednom intervjuu profesor Žarko Korać govoreći o odnosu građana Srbije prema svojoj nedavnoj prošlosti i njenim tragičnim posledicama po region i posebno prema masakru u Srebrenici rekao sledeće:

“Možda je najveća deformacija našeg društva nedostatak njegove empatije, njegovog saosećanja sa žrtvama. Srebrenica je prvorazredna prilika da vidite koliko je naše društvo postalo u suštini bezosećajno. Želim u tom kontekstu da kažem jednu stvar. Juna 1942. godine Nemci su, na osnovu inače pogrešne informacije da je pružalo podršku atentatorima na Hajnriha, gaulajtera Moravske, doneli odluku da unište češko selo Lidice. Došli su, izdvojili 173 muškarca iznad 15 godina i streljali ih tu na licu mesta, a žene i decu poslali u logore; oko 80 odsto dece ubijeno je u logorima i većina žena, selo je razoreno. Ne postoji Čeh koji ne zna šta šta se dogodilo u Lidicama. A vi ubijete 8.000 Bošnjaka – za četiri dana, leševi zakopani buldožerima, sekundarne, tercijerne grobnice… – i niste svesni da je to postalo deo kolektivnog pamćenja bošnjačkog naroda. Neće biti Bošnjaka koji neće znati šta se dogodilo. Vi imate priliku da pokažete da vam je žao zbog toga, da ste zgranuti time što je urađeno, da osuđujete ljude koji su to uradili. Umesto toga, ulazite u pseudoistorijske rasprave ko je vama kada učinio nesreću, kao da će ta nesreća za koju ste odgovorni biti manja ako je neko drugi u prošlosti učinio nesreću vama. Pretvarate to isključivo u političko pitanje. Konačno, imate vlast koja uopšte nije u stanju da otvoreno kaže da to osuđuje. To pokazuje da vi niste kritični prema devedesetim, da zapravo i ne odbacujete rezultate tih devedesetih”

U nastavku, profesor Korać ukazuje na to kako se Nemačka, za razliku od Srbije – što se inače često uzima za primer kada se govori o post-miloševićevskoj eri, uspešno suočila sa svojom nacističkom prošlošću i dodaje:

“Aleksandar Vučić je, i formalno i po mnogim svojim postupcima, okrenut Zapadu; videli ste fascinaciju posetom Angele Merkel. On zbilja kaže: možemo mnogo da učimo od Nemaca, ali istovremeno, sa druge strane, daje krajnje konfuzne i razočaravajuće, da ne kažem nešto teže, izjave o Srebrenici. Nemačka je postala demokratska država upravo zato što se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Nemate ozbiljnog političara, od Adenauera do danas, koji bi u Nemačkoj branio nacistički režim, niti ono što se tada dešavalo. Ne pravim nikakvu direktnu analogiju, ali želim da istaknem da samo društvo koje je kritično prema prošlosti može da se zove demokratsko. Dakle, Vučić od Nemačke uzima privredno čudo, ali ne uzima njen odnos prema prošlosti.

Činjenica je naime da i Vlada Republike Srbije kao i većina građana Srbije pokazuju malo saosećanja za žrtve bosanskih Muslimana kao i to da i jedni i drugi imaju poteškoće da se kritički odrede prema događajima iz 90-ih u celini.

Međutim, činjenica je takođe i to da stav aktuelne Vlade Srbije kada je u pitanju Srebrenica, iako i dalje razočaravajući, ipak predstavlja napredak u odnosu na stavove gotovo svih prethodnih vlada (ili se makar od njih ne razlikuje), a posebno vlade Zorana Đinđića.

Zoran Đinđić je taj događaj nažalost tretirao kao običan kriminalni akt pojedinaca i nešto sa čim Srbija i njegova vlada nemaju nikakve veze, pa ne samo da nije ponudio bilo kakvo izvinjenje, već ni reči kurtoaznog žaljenja uobičajenog za takve prilike.

Ipak, ono što je najviše privuklo moju pažnju je tako često ukazivanje na nemački model “suočavanja sa prošlošću” na koji nas ovaj put upućuje profesor Korać. Da li je primer Nemačke zaista model koji treba slediti i kakav je on zapravo bio?

Tačno je naime, ili se barem nadam da je tačno, da ne postoji Čeh koji nije čuo za masakr u Lidicama, kako kaže profesor Korać. Takođe je tačno i to da nema nijednog Italijana koji nije čuo za masakr u Ardeatinskim Pećinama kod Rima, u Srbiji za Šumarice, u Francuskoj za masakr kod Šatobriana (što nije eufemizam za neuspeli goveđi file, već odmazda nad 30-ak simpatizera francuskog pokreta otpora koji su streljani uz uzvik “vive la France!”).

Međutim, pravo pitanje nije koliko Francuza, Italijana, Srba i Čeha zna za ove događaje (mada, bojim se da je u pitanju puno manji broj nego što profesor Korać misli), već koliko je građana Nemačke saznalo za ove događaje kao i koliko njih je verovalo da su za njih odgovorni nemački vojnici, vlada i građani?

Kakav bi eventualan odgovor na ovo pitanje mogao biti, može se zaključiti na osnovu rezultata ispitivanja javnog mnjenja (Toni Džud, “Istorija Evrope od 1945”), prema kojima je stabilna većina Nemaca u periodu 1946-1949 smatrala da ideja nacional-socijalizma “principijalno dobra ali da je loše sprovedena”, kao i da je sud u Nirnbergu bio izraz “savezničke osvete” usmeren protiv nemačkog naroda.

Kakve rezultate je dao proces “suočavanja sa prošlošću” i koliko su Nemci za razliku od građana Srbije navodno saosećali sa patnjama svojih žrtava govori podatak da je recimo 1952 čak 37% Nemaca smatralo da bi “Nemačka bila bolja zemlja bez Jevreja”, kao i da se 25% njih izjasnilo pozitivno o Adolfu Hitleru. Poređenja radi, te iste 1952. godine svega 22% američkih građana je imalo pozitivno mišljenje o svom predsedniku Hariju Trumanu.

Kako objasniti ovako visoke procente? Možda odgovor na ovo pitanje treba potražiti u činjenici da se nikakvo suočavanje sa prošlošću ustvari nije ni dogodilo i da je u pitanju jedan običan mit.

Proces “suočavanja sa prošlošću” niti je započeo sa Adenauerom, kako kaže profesor Korać, niti ga je on uopšte želeo. Naprotiv. Adenauerova vlada je samo u prve dve godine svoje vladavine amnestirala na desetine hiljada učitelja (pethodno procesuiranih od pre svega američkih i britanskih savezničkih snaga) koji su decu učili rasističkim teorijama, profesore univerziteta koji su spaljivali nepodobne knjige i potkazivali svoje jevrejske kolege, službenike koji su revnosno evidentirali njihovu zaplenjenu imovinu, policajce što su ih ukrcavali u stočne vagone pa i same njihove ubice i mučitelje.

Notorna utočišta nacističkog šljama bila su neka od Adenauerovih ministarstava, kao što su ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo finansija, unutrašnjih poslova, obaveštajna služba i federalna kancelarija za kriminalna istraživanja čijih je čak 2/3 zaposlenih dolazilo iz redova SS Totenkof grupe, poznate po fanatičnoj odanosti Hitleru.

Ni sam Adenauer nije zaostajao, pa je kao svog glavnog savetnika zaposlio Hansa Globkea čija najbolja preporuka je bila to što je prethodno savetovao Adolfa Ajhmana po pitanju rasne čistote arijevske rase i veliki doprinos formulisanju Nirnberškog rasističkog zakona.

Nije Konrad Adenauer bio bolećiv prema nacistima i njihovim simpatizerima već je dobro znao dve stvari. Prvo, da je preveliki broj onih čije su ruke krvave i koji bi se morali sudski goniti, a da to ne ostavi posledice na elementarno funkcionisanje države, a drugo - da malo duvanja u nacionalne diple nikad ne može da škodi političkom marketingu.

Adenauer nije tragao za pravdom i istinom nego je svu odgovornost za zločine prebacio na Hitlera i njegove SS jednice (odatle inače i potiče mit da Vermaht nije činio zločine), diskurs usmerio na patnje nemačkog naroda a nezgodne detalje prosto ignorisao, pa se za period njegove vladavine koji je trajao punih 14 godina često sa pravom kaže da je period “zaborava”.

Zato se za konstantaciju da u Nemačkoj nakon rata nije bilo “ozbiljnog političara” koji bi branio nacizam može reći da je tačna samo ukoliko se aktivno učešće u nacističkom pokretu ne računa ili ako se jedan kancelar, jedan predsednik i nekoliko desetina ministara (od kojih je jednom zapalo da bude ministar pravde) ne računaju kao ozbiljni političari.

Nemačka, istina, započinje svoje iskreno suočavanje sa prošlošću ali tek dolaskom socijal-demokrata na vlast, početkom 70-ih godina, dakle punih 25 godina nakon završetka rata. Japanu, čiji zločini nad korejskim i kineskim civilima po svojoj brutalnosti ne zaostaju gotovo ni malo za nacističkim je trebalo čitavih 50 godina da izda zvanično izvinjenje.

Kada će se i da li će se to dogoditi u Srbiji još uvek je neizvesno. Mislim da se tome ne treba ni nadati, a ako nekada do toga i dođe biće ionako isuviše kasno i besmisleno.

Treba biti realan i reći da su zločini počinjeni za vreme Hitlerove Nemačke i Miloševićeve Srbije neuporedivi po svojim dometima i pažnjom sa kojom su planirani, izvršeni i dokumentovani.

Tako na primeru masakra u Lidicama koji je pomenuo professor Korać to izgleda ovako: zločin je počinjen na osnovu poznate ozloglašene opšte naredbe generala Kajtela o odmazdama nad civilnim stanovništvom. Deca iz sela, njih 82, su likvidirana u koncentracionom logoru Helmno po direktnom Ajhmanovom naređenju, o čemu takođe postoji pisani dokument, dok o samim događajima u Lidicama postoje ne samo pisani već i mnogobrojni fotografski zapisi. Zna se i to kako se zvao čovek koji je komandovao streljačkim vodom. A o tome kako se Nemačka obračunala sa ovim zločincem i sramnim elementom svoje prošlosti u “procesu suočavanja” govori podatak da je umro kao slobodan čovek u Bremenu 1986, nadživevši svoje žrtve za pune 44 godine.

*Tekst prenosimo s autorovog bloga