Rečnik zaljubljenika u rokenrol: „Kinksi“
The Kinks

Photo: https://news.sky.com

Zabrana boravka u Sjedinjenim Američkim Državama

Dugo mi je trebalo da shvatim zašto „Kinksi“ nisu imali pravo da stupe nogom na tle Sjedinjenih Američkih Država tokom četiri godine, u kritičnom periodu ’65–’69, posle jedne američke turneje.

Pošto su imali zabranu boravka u trenutku kada je Amerika bila Eldorado engleskih grupa, njihovo najveće tržište i the place to be, bend braće Dejvis morao je da se zadovolji britanskim magluštinama, dok su njihovi drugari, ali ujedno i konkurencija, žarili i palili po pedeset država Unije. Očito sam priželjkivao neki pakleni, izlizani scenario: uništene hotelske sobe, gengbengovane grupi devojke, planine koksa i horsa na koje su se peli golim rukama, prangijanje iza scene i slično. Džon Ford je prvi dao jedan savet, i to vrlo mudar: „Kad je legenda lepša od stvarnosti, štampaj legendu.“ Stvarnost je pak u ovom slučaju toliko daleka od legende da bi jedino redovan odlazak u Francusku operu mogao još da stvori toliki jaz. Zapravo, postoje dve verzije.

Prema prvoj, zbog arogantnog, nadmenog i neprijateljskog stava članova grupe, pukao je film svim živim s kojima su imali posla, agentima, promoterima, novinarima, tehničarima, vozačima i hotelskom osoblju, tako da su ovi prećutno odbili da ponovo sarađuju sa njima zbog njihovog „neprofesionalnog ponašanja“, koje je ponekad uključivalo i skraćivanje koncerata na kojima bi pritom triput svirali „You Really Got Me“. Ako je ova verzija tačna, onda mora da su baš doterali cara do duvara, ako malo porazmislimo o ponašanju drugih rokera, od Čaka Berija do „Led cepa“, njihovim sočnim pričama i ispadima grupa po turnejama.

Druga verzija je manje glamurozna, ali znajući američki pragmatizam, verovatno mnogo bliža istini: „Kinksi“ su zapravo zgrešili tako što su nastupili na jednom non-union koncertu, što će reći van šou-biznis sindikata, zbog čega su im Ameri uveli zabranu boravka kod američkih promotera u navedenom periodu. Doduše, jesu bili galamdžije: dva brata su se čak redovno javno pesničila tokom koncerata – kao što će nešto kasnije i nešto stidljivije raditi braća Galager – ali Ameri su im, u stvari, mnogo više zamerili što se nisu vladali po propisima nego što su tu i tamo razmenjivali po koju ćušku. A onda su bacili fatvu, i to u trenutku ozloglašenog koncerta u Altamonu, onog gde su „Anđeli pakla“ toliko revnosno brinuli o bezbednosti „Stonsa“ da su bez opomene izboli jednog od fanova grupe koji je delovao opasno i naoružano; kako god bilo, bio je crnoput. Altamon je, tu se svi slažu, simbolički označio kraj šezdesetih i njihove čistote.

Da se vratimo na „Kinkse“: neugodna situacija, svakako, ali možda je na kraju ipak engleski rok dobio na standardima ono što su tračerske rubrike izgubile na sočnim anegdotama. Pošto je morao da stisne kočnicu, Rej Dejvis je izbegao primamljivo prekoračenje brzine i usmerio inspiraciju na svoju urođenu melanholiju, ljubav prema svemu što je englesko i na svoj satirični genij postavši tako jedan od najčistokrvnijih engleskih autora u nizu koji ide od Pola Velera do Dejmona Albarna, preko Tilbruka i Diforda, Partridža i Guldinga.

Ako mene pitate, tu njegova magija najbolje i funkcioniše, još bolje nego sa hitovima pre zabrane kao što su „You Really Got Me“, koju je sa naše strane Lamanša ovekovečio naš dobri stari Dik obradom „Jedina koja me drži“ („La seule qui me tient“), prilično dvosmislenog naslova (i blago prepotentnog pošto aludira na to da ih je bilo više koje su želele da /mu/ ga drže). „You Really Got Me“, za koju moram usput pomenuti da je sa svojim zasićenim rifom od dva akorda napravila revoluciju u duhu mladih Engleza budući da je tako lako ulazila u uši da se sticao utisak da ste je čuli već hiljadu puta, i da je tako originalna, jer niste. Ona je otvorila sasvim nove vidike mladim naraštajima.

Tokom te četiri godine zatočeništva na rodnom ostrvu, pero Reja Dejvisa razmahalo se punom parom ostavljajući za sobom opčinjavajuća čudesa kao što su „Sunny Afternoon“, „Waterloo Sunset“, „Autumn Almanac“ itd.

Ne znam da li je pametno i prigodno uspostavljati uzročno-posledičnu vezu između izostanka američke turneje tokom druge i prelomne polovine šezdesetih i umanjenog istorijskog značaja koji se danas pridaje „Kinksima“, ali činjenica je da su na pobedničkom postolju spali s trećeg mesta koje su nekada ponosno zauzimali, posle „Stonsa“ i „Bitlsa“. I mada su većim delom sedamdesetih ponovo blistali starim sjajem – naročito zahvaljujući brojnim turnejama... američkim – i dalje deluje kao da su propustili vezu i da je ta čuvena crna rupa bio njihov Vaterlo (sunset).

Oceni 5