Zabranjeno pušenje: Kad se papci predstavljaju kao raja

ZABRANJENO PUŠENJE - Ja nisam odavle (Komuna)

Impresivno dizajniran booklet (mini poster sa tekstovima) odaje tajnu tko su članovi (srpskog) Zabranjenog pušenja: u najnovijem vaskrsenju to su dr Nele Karajlić  alias  Nenad Janković (vokal), Drale (klavijature), Goran Teri (gitare), Glava Martovski (bas), Stribor (bubnjevi) i Dejo Sparavalo (violina). Ploču je producirao Voja Aralica. Omot uradio Bobo Caravaggio. Snimanju je prisustvovao Emir Kusturica, potpisan kao "supervizor i terorista". Urednik izdanja  je Kornelije Kovač.

A onda... 12 pesama (47:29) od kojih se bar pet šestina bavi bivšom, unitarnom, avnojevskom Bosnom & Hercegovinom u njenim dejtonskim granicama, na način već opisanim u dnevnicima dr Mire Marković i filmovima Emira Kusturice. Sve znamo - za rat su Podjednako Krive Sve Tri Strane; ne, Srbija nije bila u ratu; Predsednik Milošević nas je sačuvao od strahote ratnih dejstava; hvala Predsedniku Miloševiću što je izbeglice iz srpskog Sarajeva primio u Beograd.

Album Ja nisam odavle, pre svega, jeste politički pamflet; opsednut sopstvenom (izbegličkom) sudbinom, dr Karajlić  pokušava da od Beograda napravi srpsko Sarajevo u kojem će on i njegova raja (Kusta, Brega...) moći da zaborave da je pravo Sarajevo ikad postojalo. Zbog toga je "rat" na ovoj ploči postao točak-zamajac Tužne Sudbine Srpskog Naroda Iz Bivše Bosne & Hercegovine, neka vrsta virtuelnog fatuma koji Nele poteže kad god mu zafali argumenata. Baš zato, Karajlićeve pesme poseduju guslarsko-epski format, široke su i dovoljno dugačke da se sve do u detalje istorijski objasni, veruje Karajlić istoriji koja Ćosićevim rečima kaže da smo "dobitnici u ratu a gubitnici u miru".

Uronjen do guše u lična  bosanska sjećanja, Nenad Janković zvani dr Nele povremeno pokušava da politički balansira; u pesmi Ljubav udara tamo gdje ne treba, recimo, govori o ljubavi između Muslimanke i Srbina na način lošijih partizanskih filmova iz 1953. godine a po ondašnjoj partijskoj direktivi da treba ohrabrivati ljubavnu vezu između pripadnika različitih nacionalnosti ("Vojska tvrdi da tijela nisu nigde nađena/ Neke babe su ih vidjele da lebde poput duhova/ Primila ih je Amerika, javio je novinar Rojtera/Al' nije znao tačno ko je dobio azil/ Milan i Fazila ili Milana i Fazil.../ Ljubav udara često tamo gde ne treba/I kad joj se čovjek najmanje nada/ A gdje ljubav udari snažno tu stiže i nesreća/I u plamenu sve obično strada").

Numera Tri ratna havera svojim ključnim stihom ("Noć pred paljenje naoružanog naroda/ zadnji put sjedili smo Mufa, Kiki i ja/Tri jarana, a tri priče, tri strana jezika/ Nikli smo na istoj zemlji al' iz raznih korjena/ Mufa je srao o ljudskim pravima/ Kiki je kuko da mu slabi vid/ Ispred nas je stajao isti pakao/A između nas Kineski zid") potvrđuje svaku od naučnih teorija dr Karadžića: tri jezika, tri korena, tri Kineska zida, o naoružanom narodu koji čarape nosi na glavi da ne govorimo. Kad za trenutak odustanu od političkog pamfleta (što baš nije često), Karajlić & Comp. bave se srpskim natalitetom (Zoka, ja sam trudna), vazduhoplovnim saobraćajem (Letimo zajedno) ili železničkim redom vožnje (Odlazi voz): Karajlićevi tekstovi odavno su prestali da budu duhoviti i smisleni ("A ti si, ti si/Ti si stajala na balkonu/ umotana u zlatnom balonu"), a po snazi melodrame i tragedije opasno su se približili Kikiju iz Pilota, još jedne Komunine investicije.

Najgore tek dolazi: muzika koja ne ide dalje od zabavnomuzičkih standarda prošaranih čardaš-temama i besmislenim violinskim deonicama, čiji je levičarski ekstrem reprint zvuka a la Pišonja i Žuga, springsteenovsko valjanje bosanskim putevima pored folk-krčmi, sve uz zvuk koji je mlađahni Sead Lipovača patentirao još u dečijem metal-zabavištu 1969. godine. Ja nisam odavle (uzgred, naslovna pesma retko je odvratna) teško da zaslužuje da se nazove albumom; isprazan, dosadan, politički neprijatan a muzički staromodan, ovaj disk - objavljen u vrlo pogrešnom gradu koji se još ne zove srpsko Sarajevo - spektakularni je primer genetske mutacije kojom se papci predstavljaju kao raja...

*Tekst objavljen u XZ magazinu jula 1997. godine

(NASTAVIĆE SE)