Zabranjeno za okupacione trupe

Obedi u ulici Presoar pokreću i mnoge druge probleme. Tu se susreće previše raznolikog sveta. Istorija tog vremena bila je puna eksploziva? Kao onog dana kada Roden gleda Sezana kako se u vrtu baca na kolena pred njim, da bi zahvalio što mu je stegao ruku. On, čovek obeležen „mnogim stvarima koje valja izbegavati, kao što su njegove zamršene a ipak javno poznate spletke“.

Roden ponovo šalje u Živerni jednu od najlepših igračica, Isidoru Dankan, koja očarava momke iz porodice. Za Monea Isidora pleše kao što je Nižinski plesao za Rodena, a Margerit Namara iz Čikaške opere svira klavir u velikom ateljeu s „Lokvanjima“. Klemanso ostaje blizak prijatelj, te, i kad ga Panamska afera dovodi u više nego delikatan položaj, on gaji strasnu pasiju prema seriji slika Stogovi.

To je i trenutak u kojem Klemanso trenira sa braćom Dode i Lokroaom, zetom Viktora Igoa, kod „Gastine Renet“ (1) i kada ga njegov dvoboj protiv Deruleda izvrgava podsmehu: „Nisam ubio Klemansoa, ubio sam njegov pištolj...“ Ništa nije vrednije od slikarstva, Moneovog prijateljstva i raskošnog krema iz Živernija.

Nema rizika da će razgovori prestati. Zabavna je poslednja šala Tristana Bernara koju je ispričao Tade Natanson, koji ga je nedavno zamolio da napiše jednu kratku priču za La Revue Blanche: „Dobro, dobro. Kada ćete doći da je probate?“ Mirbo počinje da očajava zbog cveća opustošenog vetrom i kišom, Saša Gitri namerava da filmuje lokvanje, najavljuje se Edmon de Polinjak sa suprugom, kao i vojvoda od Treviza, koji želi da objavi jedan članak.

Živeti u Živerniju znači čitati Pola Valerija, ukloniti cvet uvelog irisa, ugostiti čitav svet ili najmanje trećinu njega, a posle brbljanja s Delfinom, koja je upravo otpremila veš, otići u London, prigovarati pred Parlamentom koji je nemoguće slikati i pušiti do poslednjih dana te proklete cigare.

U istoriji ručkova u Živerniju zapažen je krupan izostanak: recimo da je susretima nedostajao Elstir. Prust, koji je voleo Moneovo delo i govorio o njemu, nikad nije došao. Međutim, možemo ga zamisliti kako sedi, toplo obučen, kako ne jede ništa, te kako pokazuje orhideje kroz prozore staklenika... Uvek bi došao, bez obzira na to koje je vreme, pogotovo noću, da se divi cveću kroz prozore automobila, kao kod vojvotkinje od Klermon-Tonera, gde su se farovi automobila morali uperiti na staze s ružama...

Ubistvo Franca Ferdinanda uvuklo je čitavi svet u rat. U Živerniju, kao i drugde, stvari su tužne, komplikuju se, menjaju. Podsećajući se nakratko na ručak akademika [braće] Gonkur u velikom ateljeu, na ručak s Klemansoom 14. novembra 1918, tri dana posle primirja, u čast Moneovog rođendana, ili na poslednje velike ručkove posleratnog doba s Kurokijevima, treba znati da ništa nije urušilo potpuno ustaljene običaje. Mone je umro 1926. godine, a Blanš, koja je od 1911. zamenila svoju majku kao gazdarica kuće, nastavlja protiv vetrova i plima: istina je da jedan Ošede-Mone nije ni blizu toga da se bavi kulturom jednog jela i pripremljenim pireom...

Jednostavno, mnogo kasnije, kada jedna osoba bude nasilna s one strane Rajne, ponovo remeteći tok stvari, Blanš, u septembru 1940, piše knezu Meternihu kako bi ga zamolila da zaštiti kuću. Okačen je zvaničan veliki natpis koji upozorava: „Ovde je kuća Monea. Zabranjeno za okupacione trupe.“ Blanš može prestati da se brine. Kuća, koja će biti zaštićena, ipak nije opustela.

Bezmalo sama, Blanš zna da su prijateljski ručkovi u Živerniju stvarno prestali onog dana juna 1940. godine, kada u crveni kamionet putujućeg trgovca ulazi poslednja posluga.

GOTOVO JE, MARGERITA JE VRATILA SVOJU KECELJU.

(1) Firma za proizvodnju i trgovinu oružjem.