Čudesna sudbina Akakija Akakijeviča (2)
Nuk 01 S

Photo: Yegor Starodubtsev

Zadovoljština na drugome svetu

Akakija Akakijeviča nateraše da ispije dva pehara i on posle toga oseti da je u sobi postalo veselije, pa ipak nije mogao da zaboravi da je već dvanaest sati i da je odavno trebalo da krene kući. Da ga domaćin slučajno ne bi opet zadržao, iskrade se iz sobe, pronađe u predsoblju šinjel koji, na svoju veliku žalost, ugleda na podu, istrese ga, skide s njega sve do najmanje trunčice, navuče ga i krenu niz stepenice. Na ulici je sve još bilo osvetljeno. Neki manji dućani, ta stalna sastajališta slugu i svakojakih ljudi, bili su otvoreni, iz drugih, pak, koji su bili zatvoreni, kroz pukotine na vratima izbijali su zraci svetlosti, što je značilo da je u njima još živo i da sluge i sluškinje, verovatno, dovršavaju svoje priče i razgovore, dok se njihove gazde pitaju što ih još nema. Akakij Akakijevič bio je izvanredno raspoložen, iznenada je čak potrčao za jednom damom, koja je kao munja proletela kraj njega, njišući se čitavim telom, ali je brzo odustao i nastavio po starom, lagano, čudeći se i sam otkud mu odjednom tolika brzina. Uskoro pred njim počeše da se pružaju puste ulice, koje ni danju nisu mnogo vesele, a noću pogotovo. Sada su bile još gluvlje i bezljudnije, fenjeri su bili ređi, očigledno, tu su već štedeli na ulju. Počeše da promiču drvene kućice i plotovi, nigde žive duše, samo se na ulicama svetlucao sneg i tužno su se crneli usnuli niski kućerci sa spuštenim kapcima. Stigao je do mesta gde je ulicu presecao beskrajan trg, s jedva vidljivim kućicama na suprotnoj strani, koji je zjapio kao strašna pustinja.

Negde u daljini svetlucao je plamičak u nekoj stražari, koja kao da je bila na kraju sveta. Tu se veselost Akakija Akakijeviča osetno smanjila. Na trg je stupio s nekim nagonskim strahom, srce mu je predosećalo nešto loše. Pogledao je oko sebe: kao da je nasred mora. „Ne, bolje da ne gledam", pomisli i krenu zatvorenih očiju. A kada ih je otvorio da pogleda koliko mu je još ostalo do kraja trga, iznenada, takoreći, ispred samog nosa ugleda neke brkate ljude, ali kakve to nije mogao da razazna. Pred očima mu se smrče, a srce poče da mu skače u grudima. „To je moj šinjel!" reče jedan od njih gromoglasno, zgrabivši ga za okovratnik. Akakij Akakijevič htede da poviče „U pomoć!" kad mu drugi gurnu pod nos pesnicu koja nije bila manja od činovničke glave i pripreti: „Samo pisni!" Akakij Akakijevič osetio je kako su mu svukli šinjel i kako su ga udarili kolenom, a onda je pao i više ništa nije osećao. Posle nekoliko minuta došao je k sebi i ustao, ali u blizini nije bilo više nikoga. Osetio je da mu je hladno i da nema šinjela, počeo je da viče, ali glas mu je bio slab i kao da mu nije bilo ni na kraj pameti da dopre do kraja trga. Očajan, ne prestajući da viče, potrča preko trga pravo prema stražari kraj koje je, naslonjen na svoju halebardu, stajao stražar, radoznalo gledajući i pitajući se kog đavola čovek viče i trči prema njemu. Dotrčavši do stražara, Akakij Akakijevič, zadihan, poče da ga grdi što spava i ne pazi, pa ne vidi kako pljačkaju čoveka. Stražar mu odgovori da nije ništa primetio, da je video kad su ga nasred trga zaustavila dva čoveka, ali mislio je da su mu to prijatelji, a za njega bi bilo bolje da ne viče badava, nego da sutra svrati do nadzornika, on će pronaći ko mu je oteo šinjel. Akakij Akakijevič vratio se kući u neurednom stanju: kosa, koja mu se u malim količinama zadržala na slepoočnicama i potiljku, bila je raščupana, na slabinama, grudima i pantalonama beleo se sneg. Začuvši strašnu lupu na vratima, stara gazdarica skoči iz postelje i, s papučom na samo jednoj nozi, pohita da otvori vrata, iz skromnosti pridržavajući rukom košulju na grudima, ali kad vide u kakvom je stanju Akakij Akakijevič, naglo ustuknu. On joj ispriča šta mu se dogodilo, ona pljesnu rukama i reče mu da treba da ode direktno načelniku policije, da će ga policijski nadzornik slagati, obećaće, a zatim će otezati, da mu je najbolje da odmah ode načelniku, da ga ona čak poznaje, jer Ana, Čuhonka, koja je ranije kod nje bila kuvarica, sada radi kao dadilja kod načelnika, da ona često viđa i njega lično kako prolazi kraj njihove kuće, da se i on svake nedelje moli u crkvi i da je, po svoj prilici, neki dobar čovek. Saslušavši ovaj predlog, Akakij Akakijevič ode polako, tužan, u svoju sobu, a kako je proveo noć u njoj, to zna samo onaj ko može da se uživi u položaj drugih. Rano ujutru ode načelniku, ali mu rekoše da načelnik spava, on dođe u deset - opet mu rekoše da spava, on dođe u jedanaest - rekoše mu da načelnik nije kod kuće, on dođe u vreme za ručak, ali pisari u prijemnoj sobi ne htedoše da ga puste, zahtevajući da im prvo kaže kakvim poslom dolazi, kakva ga je nužda dovela i šta mu se dogodilo. Tako da, najzad, Akakij Akakijevič odluči da se jednom u životu i on pokaže, pa odlučno reče da mora da vidi načelnika lično, da oni ne smeju da ga sprečavaju, da je iz nadleštva izašao službeno i da će oni, kad se požali, videti svoga boga. Na ovo pisari ne smedoše ništa reći, pa jedan od njih ode po načelnika. Načelnik je priču o otmici šinjela primio nekako čudno. Umesto da obrati pažnju na najvažnije, počeo je da ispituje Akakija Akakijeviča: zašto se tako kasno vraćao kući, da nije svraćao u kuću srama i da se nije tamo zadržao, tako da se Akakij Akakijevič potpuno izgubio i izašao od njega ne znajući da li će istraga biti pokrenuta. Čitav taj dan bio je van sebe (jedini put u svom životu). Sutradan se pojavio izbledela lica i u svom starom kaputu koji je sad izgledao još bednije. Mada je bilo činovnika koji ni ovog puta nisu propustili priliku da mu se podsmehnu, priča o otmici šinjela ipak je mnoge dirnula. Odmah odlučiše da prikupe dobrovoljni prilog, ali prikupiše sve samu sitninu, jer su se pre toga pošteno istrošili, pretplativši se na direktorov portret i nekakvu knjigu, na predlog načelnika odeljenja, koji je bio piščev prijatelj - dakle, prikupljena suma bila je beznačajna. Jedan činovnik sažali se na Akakija Akakijeviča i odluči da mu pomogne bar dobrim savetom, pa ga nauči da ne ide policijskom nadzorniku, jer će i u slučaju da se ovaj potrudi i da ga slučajno nađe, kako bi zaslužio pohvalu pretpostavljenih, šinjel ipak ostati u policiji, ukoliko Akakij Akakijevič ne podnese zakonske dokaze da je njegov, nego da se obrati jednoj važnoj ličnosti, jer ona, povezavši se i porazgovaravši s nadležnima, može da učini da se stvar ubrza. Kako nije imao izbora, Akakij Akakijevič odluči da ode važnoj ličnosti.

Na kakvoj dužnosti je bila važna ličnost i kakve poslove je obavljala, nije poznato. Valja znati da je jedna važna ličnost tek nedavno postala važna, a do tada je bila nevažna. Uostalom, njen položaj se ni sada ne smatra važnim u poređenju sa drugim, važnijim, ali uvek će se naći krug ljudi za koje je nevažno u očima drugih veoma važno. Važna ličnost nastojala je da poveća svoju važnost i mnogim drugim sredstvima, kao, na primer: zavela je da je prilikom dolaska u nadleštvo niži činovnici dočekuju na stepeništu, da niko ne ulazi u kancelariju direktno, već da sve ide utvrđenim redom: koleški asesor referiše gubernijskom sekretaru, gubernijski sekretar - titularnom savetniku ili nekom drugom pretpostavljenom i tek onda stvar dolazi do nje. Tako je to u svetoj Rusiji, gde je sve zaraženo podražavanjem, gde svako oponaša i podražava svog načelnika. Priča se čak da je neki titularni savetnik kad su ga postavili za upravnika neke samostalne kancelarije odmah ogradio posebnu prostoriju za sebe, nazvavši je „uredom", a pored vrata je postavio nekakve razvodnike s crvenim okovratnicima i širitima, koji su otvarali vrata svakom posetiocu, mada se u sobi jedva mogao smestiti običan pisaći sto. Držanje i navike važne ličnosti bili su strogi, ali ne i previše složeni. Osnovu načelnikovog sistema činila je strogost. „Strogost, strogost i samo strogost!", govorio bi često i kod poslednje reči obično bi značajno pogledao onoga kome se obraćao, mada za to nije bilo nikakvih razloga, jer je desetak činovnika, koji su činili upravni mehanizam kancelarije, i onako živelo u strahu; čim bi ga opazili izdaleka, odmah bi ostavljali svoj posao i stojeći bi čekali da prođe kroz sobu. Njegove svakodnevne razgovore s potčinjenima karakterisala je strogost i oni su se svodili na tri rečenice: „Kako se usuđujete? Znate li vi s kim govorite? Shvatate li ko se nalazi pred vama?" Inače, u duši je bio dobar čovek, ljubazan i predusretljiv prema drugovima, ali generalski čin ga je potpuno izbacio iz ravnoteže, zbunio se, skrenuo je s puta i više nije znao kako da se ponaša. Kad bi se našao sa sebi ravnim ljudima, bio bi na svom mestu, pristojan i relativno pametan, ali čim bi se našao u društvu ljudi koji su bili makar za jedan čin niži od njega, ne bi bio ni za šta: ćutao bi i njegov položaj pobuđivao bi samilost, tim pre što je i sam bio svestan da bi to vreme mogao da provede neuporedivo lepše. U očima bi mu se povremeno pojavila silna želja da se pridruži nekoj zanimljivoj grupici ili razgovoru, ali bi se odmah upitao: da to ne bude previše s njegove strane, da ne ispadne familijarno i da zbog toga ne izgubi nešto od svog ugleda? Zahvaljujući takvom rezonovanju, uvek je ćutao i tek povremeno ispuštao bi neke jednosložne reči, pa su ga zbog toga proglasili za vrlo dosadnog čoveka. Tu važnu ličnost posetio je naš Akakij Akakijevič i to u najnezgodnije vreme za sebe, ali u pravi čas za važnu ličnost. Načelnik je bio u svom kabinetu i vrlo, vrlo veselo pričao je s poznanikom i drugom iz detinjstva s kojim se nije video više godina. U tom trenutku referisaše mu da je došao neki Bašmačkin i on oštro upita: „Ko je taj?" Odgovoriše mu: „Neki činovnik." „A! Neka pričeka, sad nije trenutak", zaključi. Ovde valja reći da je general slagao: Akakij Akakijevič došao je u pravi čas, on se odavno napričao s prijateljem i odavno su razgovor prekidali dugim ćutanjem, blago tapšući jedan drugog po kolenu i ponavljajući: „Tako, Ivane Abramoviču!" „Znači tako, Stepane Varlamoviču!" No i pored toga, načelnik je naredio činovniku da čeka, želeći time da prijatelju, čoveku koji odavno nije bio u službi i koji je živeo na selu, pokaže kako dugo čekaju ljudi na prijem kod njega. Najzad, napričavši se, bolje reći, naćutavši se do mile volje i popušivši cigaru u udobnoj fotelji s položenim naslonom, on se, tobože, odjednom priseti i reče sekretaru, koji je došao s predmetima da mu referiše: „Ah, da, tamo, čini mi se, čeka činovnik, kažite mu da može da uđe." Ugledavši skrušenog Akakija Akakijeviča i njegov otrcani vicmundir, odmah ga upita: „Šta želite?", odsečnim i tvrdim glasom, koji je pred ogledalom u svojoj sobi specijalno uvežbavao nedelju dana pre nego što je dobio svoje sadašnje mesto i generalski čin. Akakij Akakijevič se odmah uplaši i zbuni, pa kako je znao i umeo i koliko mu je jezik bio slobodan, dodajući čak češće nego obično česticu „ovaj", objasni da je imao potpuno nov šinjel, da je opljačkan na bezdušan način i da se obraća njemu, da se on zauzme, ovaj, poveže s gospodinom šefom policije ili s nekim drugim i da nađe njegov šinjel. Generalu se, ko zna zašto, ovakvo obraćanje učinilo familijarnim.

- Zar vi, milostivi gospodine - reče oštro - ne znate red? Zar ne znate gde se nalazite? Zar ne znate kako se vodi postupak? Treba najpre da podnesete molbu kancelariji, ona bi otišla šefu odseka, zatim načelniku odeljenja, pa bi bila predata sekretaru, a sekretar bi je dostavio meni...

- Vaša preuzvišenosti! - reče Akakij Akakijevič, trudeći se da prikupi ono malo hrabrosti što se moglo naći u njemu i istovremeno osećajući kako ga obliva znoj - vaša preuzvišenosti, ja vas ne bih uznemiravao, ali sekretari su, ovaj... nepouzdani ljudi...

- Šta, šta, šta? - upita važna ličnost. - Otkud vam takva smelost? Otkud vam takve misli? Ko to mlade ljude podbunjuje protiv načelnika i pretpostavljenih!

Važna ličnost, izgleda, nije primetila da je Akakij Akakijevič prevalio pedesetu. Dakle, čak i kad bi se moglo reći da je mlad, to bi bilo samo relativno, to jest, u odnosu na nekog ko već ima sedamdeset godina.

- Znate li vi kome govorite? Shvatate li vi ko se nalazi pred vama? Shvatate li vi to, shvatate li, pitam ja vas.

Pritom udari nogom o pod, pridajući svom glasu takvu jačinu da bi se svako uplašio. Jadni Akakij Akakijevič pretrnu od straha, posrnu i zatetura se, tako da više nije mogao da stoji: da odmah nisu pritrčali poslužitelji da ga pridrže, svalio bi se na pod. Izneli su ga jedva živog. A važna ličnost, zadovoljna što je efekat prevazišao sva očekivanja i opijena saznanjem da njena reč može i da onesvesti čoveka, pogleda iskosa prijatelja da vidi kako je on to primio i sa zadovoljstvom primeti da se ovaj nelagodno oseća i da se i sam pomalo plaši.

Akakij Akakijevič nije znao ni kako je sišao niz stepenice, ni kako se našao na ulici. Nije osećao ni ruke, ni noge. Prvi put u životu izgrdio ga je jedan general i to još nenadređen. Otvorenih usta, išao je kroz mećavu i stalno silazio s trotoara, vetar je, po petrogradskom običaju, duvao sa svih strana, iz svih uličica. Za tren je dobio anginu i kad se dovukao do kuće, nije bio u stanju da izgovori nijednu reč, sav je otekao i pao u postelju. Eto, kako pogubno ponekad deluju ukori pretpostavljenih! Sutradan je dobio jaku groznicu. Zahvaljujući velikodušnoj pomoći petrogradske klime, bolest se razvijala brže nego što se moglo očekivati i kada je došao doktor, nije mogao da učini ništa drugo, nego da, opipavši puls, prepiše vruće obloge i to samo zato da bolesnik ne bi ostao bez blagotvorne medicinske pomoći, inače je predviđao da će u roku od trideset šest časova sigurno umreti. Zatim se obratio gazdarici i rekao joj: „A vi, draga moja, ne gubite vreme, naručite mu odmah sanduk od borovine, jer hrastov bi za njega bio previše skup." Da li je Akakij Akakijevič čuo smrtnu presudu i ako je čuo, da li ga je potresla, da li je zažalio za svojim ubogim životom - to će ostati večita tajna, jer je bolesnik sve vreme bio u vatri i bunilu. Stalno su mu se priviđale razne scene, sve jedna od druge čudnija: čas bi od Petroviča zahtevao da mu napravi šinjel s nekakvim klopkama za lopove, koji su mu se neprestano priviđali pod krevetom, pa je često pozivao gazdaricu da ih izvuče, jednog je našao i ispod pokrivača; čas bi pitao zašto pred njim visi stari kaput kad on ima novi šinjel; čas bi uobražavao da stoji pred generalom, da sluša njegove prekore i da mu odgovara: „Kriv sam, vaša preuzvišenosti!"; čas bi hulio na Boga, upotrebljavajući najružnije psovke, tako da se gazdarica, koja od njega nikad nešto slično nije čula, krstila u čudu, tim pre što su psovke dolazile neposredno posle reči „vaša preuzvišenosti". Zatim bi pričao svakojake gluposti, koje se nisu mogle razabrati, samo se moglo zaključiti da se sve nepovezane reči i misli stalno vrte oko šinjela. Najzad, jadni Akakij Akakijevič ispusti dušu. Ni sobu, ni njegove stvari nisu zapečatili, prvo, zato što nije bilo naslednika, a drugo, zato što je nasledstvo bilo veoma skromno, sve u svemu: snop guščjih pera, dest belog službenog papira, tri para kratkih čarapa, dva-tri dugmeta, otpala s pantalona, i čitaocu već poznati kaput. Kome je sve to pripalo, samo Bog zna: priznajem, to pripovedača ove priče nije ni zanimalo. Akakija Akakijeviča odvezoše i sahraniše. I Petrograd osta bez Akakija Akakijeviča, kao da ga nikad nije ni bilo u njemu. Iščezlo je i nestalo biće koje niko nije štitio, koje niko nije voleo, koje nikog nije zanimalo i za koje se nije zainteresovao čak ni prirodnjak, koji ne propušta priliku da nabode na čiodu i običnu muvu, kako bi je ispitao pod mikroskopom, biće koje je pokorno podnosilo kancelarijska podsmevanja i koje je bez nekog posebnog razloga otišlo u grob, ali i biće koje je - doduše pred sam kraj života - ipak posetio dragi gost u vidu šinjela da mu za trenutak ulepša tužni život, i na koje se zatim nesreća okomila isto tako nemilosrdno kao i na careve i gospodare sveta... Nekoliko dana posle njegove smrti iz nadleštva poslaše poslužitelja s naređenjem da se Akakij Akakijevič odmah javi, naređenje je izdao načelnik, ali poslužitelj je morao da se vrati neobavljena posla, a kad su ga upitali „zašto?", izrazio se ovim rečima: „Prosto zato što je već umro, sahranjen je pre četiri dana." Tako su u nadleštvu saznali za smrt Akakija Akakijeviča i sutradan je na njegovom mestu već sedeo novi činovnik, koji je bio mnogo viši rastom i koji nije ispisivao slova uspravno, već položeno i koso.

No ko bi mogao pretpostaviti da to još nije kraj priče o Akakiju Akakijeviču, da mu je bilo suđeno da posle smrti proživi nekoliko dana, u nagradu za život koji niko nije primećivao. A upravo to se dogodilo i naša tužna priča neočekivano je dobila fantastičan kraj. Po Petrogradu se iznenada proneše glasine da se kod Kalinkina mosta i dalje od njega pojavljuje mrtvac u liku činovnika koji traži nekakav ukradeni šinjel i koji pod tim izgovorom s leđa svih prolaznika, bez obzira na čin i zvanje, skida šinjele, kako one od mačjeg i dabrovog krzna, vate, krtice i lisice, tako i medveđe bunde, ukratko, krzno i kožu svih vrsta kojima su se ljudi dosetili da zaštite svoju kožu. Jedan činovnik video je mrtvaca svojim očima i odmah je u njemu prepoznao Akakija Akakijeviča, ali pri tom se toliko uplašio da je pobegao glavom bez obzira, pa nije stigao da ga bolje pogleda, već je samo izdaleka video kad mu je ovaj pripretio prstom. Sa svih strana neprestano su stizale žalbe da su, usled noćnih krađa šinjela, leđa, ne samo titularnih, nego čak i tajnih savetnika izložena jakoj prehladi. Policija je izdala naređenje da se mrtvac uhvati po svaku cenu, živ ili mrtav, i da se za primer ostalima najstrože kazni i malo je nedostajalo pa da se u tome uspe. Naime, stražar jedne četvrti u Korjuškinovoj ulici čvrsto je zgrabio mrtvaca za vrat i to na mestu zločina, dok je pokušavao da skine šinjel s nekog penzionisanog muzičara, koji je svojevremeno svirao na flauti. Pošto ga je ščepao za vrat, on je pozvao svoja dva druga i naredio im da ga pridrže, a on se za trenutak sagao da iz čizme izvuče duvankesu s burmutom, da malo okrepi nos koji mu je već šest puta promrzao, ali to je, očigledno, bio neki tako jak burmut da ni mrtvac nije mogao da ga podnese. Začepivši prstom desnu nozdrvu, stražar nije stigao levom da ušmrkne ni pola šake, kad mrtvac kinu tako snažno da je odjednom zaslepeo sva tri stražara. Dok su oni pesnicama trljali oči, mrtvac se izgubio bez traga, tako da posle nisu bili sigurni ni da su ga imali u rukama. Od tog dana stražari su se toliko plašili mrtvaca da su izbegavali da hvataju i žive ljude, zadovoljavajući se time da im izdaleka viknu: „Hej, ti, produži svojim putem!", pa je mrtvac činovnik počeo da se pojavljuje i ispred Kalinkina mosta, uterujući strah u kosti svim plašljivcima. No mi smo potpuno zaboravili na važnu ličnost, koja je, zapravo, i zaslužna za neverovatan kraj ove potpuno istinite priče. Pre svega, dug prema istini zahteva da se kaže da je važna ličnost ubrzo po odlasku jadnog Akakija Akakijeviča, kojeg je izgrdila na pasja kola, osetila nešto nalik na sažaljenje. Samilost nije bila strana načelniku, njegovom srcu bila su bliska mnoga lepa osećanja, mada ih je čin sprečavao da se ispolje.

Čim mu je prijatelj izašao iz kabineta, on je počeo da razmišlja o jadnom Akakiju Akakijeviču. I od tada, bezmalo svakog dana, priviđao mu se jadni činovnik koji nije mogao da podnese grdnju starešine. Pomisao na njega toliko ga je proganjala da je nedelju dana kasnije odlučio da pošalje jednog činovnika da vidi kako je Akakij Akakijevič, šta radi i treba li mu kakva pomoć, a kada su ga obavestili da je titularni savetnik naprasno umro, u groznici, počela je da ga muči savest i čitav dan je bio neraspoložen. Želeći da se malo razonodi i oslobodi neprijatnih utisaka, otišao je jednom svom prijatelju kod kojeg je zatekao poveće društvance i u kome su, što je najvažnije, svi bili skoro jednaki po činu, tako da je mogao slobodno da se ponaša. To je izvanredno delovalo na njegovo duševno raspoloženje. Otvorio se, postao je ljubazan i prijatan u razgovoru, jednom rečju, proveo je neobično prijatno veče. Za vreme večere popio je dve čaše šampanjca - to je sredstvo koje, kao što je poznato, stvara dobro raspoloženje. Šampanjac ga je naveo na razne ekstremnosti, pa je odlučio da ne ide kući, nego da prvo svrati do jedne poznanice - Karoline Ivanovne, koja je, čini se, bila nemačkog porekla i s kojom je bio u prijateljskim odnosima. Valja reći da je načelnik bio čovek u godinama, dobar suprug i uvažena glava porodice. Dva sina, od kojih je jedan već radio u kancelariji, i ljupka šesnaestogodišnja kćerka, malo povijenog, ali lepog nosića, svakog dana su mu ljubili ruku, govoreći: „Bonjour, papa". Njegova supruga, još sveža i dopadljiva žena, najpre bi mu pružila svoju ruku da je poljubi, a zatim bi, okrenuvši je, poljubila njegovu. Mada je bio zadovoljan domaćim porodičnim nežnostima, on je smatrao da za intimne odnose treba da ima prijateljicu u drugom delu grada. Ta prijateljica nije bila ni mlađa, ni lepša od njegove žene, ali takvi su svetski običaji i nije naše da o njima sudimo. Dakle, načelnik siđe niz stepenice, sede u saonice i naredi kočijašu: „Karolini Ivanovnoj!", pa se onda dobro umota u topli šinjel i prepusti se prijatnom sanjarenju, najlepšem za koje Rus zna, onom kada čovek ne razmišlja ni o čemu, a misli same naviru, sve jedna do druge lepša, ne zahtevajući od njega da juri za njima i da ih traži. S uživanjem se prisećao svih veselih trenutaka te večeri, svih reči koje su izazvale smeh malog društvanceta, mnoge čak tiho ponovi i zaključi da su isto tako smešne kao i ranije i da nije čudo što im se i sam smejao od sveg srca. Na mahove mu je, ipak, smetao žestok vetar koji je, otrgnuvši se ko zna odakle i iz kojih razloga, ubacivao hrpe snega, stalno ga šibao po licu i napinjao okovratnik šinjela kao jedro, prebacujući mu ga preko glave i primoravajući ga da se stalno s mukom izvlači iz njega. Odjednom, načelnik oseti da ga je neko čvrsto zgrabio za okovratnik. Okrenuvši se, ugleda omalenog čoveka u starom otrcanom vicmundiru i, užasnut, prepozna u njemu Akakija Akakijeviča.

Činovnikovo lice bilo je belo kao sneg i podsećalo je na mrtvaca. Neopisiv užas obuze važnu ličnost kada se mrtvačeva usta iskriviše i, jezivo zaudarajući na raku, izgovoriše ove reči: „A, tu si! Najzad sam te, ovaj, uhvatio za okovratnik! Baš mi tvoj šinjel treba! Nisi hteo da se pobrineš o mom, nego si me još i izgrdio - sad ćeš mi dati svoj!" Jadni načelnik umalo nije premro od straha. Ma koliko da je u kancelariji, i uopšte pred potčinjenima, bio autoritativan i mada bi svako, kad bi video njegov muževni izgled i figuru, rekao: „U, kakav čovek!" - ovom prilikom on je, kao i mnogi drugi ljudi junačke spoljašnjosti, osetio takav strah da je s razlogom počeo da strepi od srčanog napada. On požuri da skine šinjel, pa nekim tuđim glasom doviknu kočijašu: „Teraj iz sve snage kući!" Kad ču glas koji se obično koristi u odlučnim trenucima i često propraća i nečim mnogo stvarnijim, kočijaš, za svaki slučaj, uvuče glavu u ramena, zamahnu bičem, i saonice strelovito poleteše. Za nešto više od šest minuta načelnik je već bio pred svojom kućom. Bled, uplašen i bez šinjela, umesto da svrati do Karoline Ivanovne, stigao je kući, nekako se dovukao do svoje sobe i proveo je veoma tešku noć, tako da mu je sutradan ujutru, dok su pili čaj, kćerka otvoreno rekla: „Ti si tata, danas, strašno bled." Međutim, tata je ćutao i nijednom rečju nije pomenuo ono što se desilo, ni gde je bio, ni kud je hteo da ode. Taj događaj ostavio je na njega snažan utisak. Mnogo ređe je govorio potčinjenima: „Kako se usuđujete, znate li ko se nalazi pred vama?" A, i kad bi nekom rekao, to bi bilo tek pošto bi saslušao u čemu je stvar. Međutim, još čudnije je što se od tog događaja činovnik mrtvac više nije pojavljivao, očigledno, generalov šinjel mu je odgovarao, u svakom slučaju, više se nigde nije čulo da je neko ostao bez šinjela. Pa ipak, mnogi ljudi, poslovni i bojažljivi, nisu mogli da se smire i govorili su da se na periferiji grada još pojavljuje činovnik mrtvac. I, zaista, jedan kolomenski stražar video je svojim očima kad se iza jedne kuće pojavilo priviđenje, ali kako je po prirodi bio slabačak, tako da ga je jednom obično prase, istrčavši iz neke kuće, oborilo s nogu, na veliko zadovoljstvo kočijaša koji su stajali u blizini i od kojih je on zbog tog podsmevanja uzeo po groš za burmut - dakle, pošto je bio slabačak, nije smeo da ga zaustavi, već ga je samo pratio po mraku sve dok se, najzad, priviđenje iznenada nije okrenulo i upitalo: „Šta hoćeš?" i pri tom je pokazalo takvu pesnicu kakvu je i kod živog čoveka teško videti. Stražar mu odgovori: „Ništa, ništa" i odmah okrete natrag. Priviđenje je sad već bilo mnogo višeg rasta, imalo je ogromne brkove i, pustivši korak, po svoj prilici prema Obuhovom mostu, izgubilo se u noćnoj tmini.

*Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo Zoran Božović

Oceni 5