Zovi me svojim imenom
Call 01 S

Photo: www.tabletmag.com

Zagrliću ga. Neću. Zagrliću ga.

„Uđi“, rekao je i zatvorio balkonska vrata za nama. Mora da sam samo stajao tamo, beživotan i skamenjen.

Obojica smo šaputali. Dobar znak.

„Nisam znao da pušiš.“

„Ponekad.“ Otišao je do kreveta i seo tačno na sredinu.

Ne znajući šta da uradim, ni šta da kažem, promrmljao sam: „Nervozan sam.“

„I ja sam.“

„Ja sam nervozniji od tebe.“

Pokušao je osmehom da razveje nelagodnost i dodao mi džoint.

Barem sam imao čime da se zanimam.

Setio sam se kako sam ga umalo zagrlio na balkonu, ali da sam se na vreme zaustavio pomislivši da je zagrljaj neprikladan posle tako hladnih trenutaka između nas. Ne znači da odmah treba da ga zagrliš samo zato što je rekao da će se naći s tobom u ponoć, a cele nedelje se praktično niste ni rukovali. Kroz glavu mi je prošlo ono o čemu sam razmišljao pre nego što sam pokucao: Zagrliću ga. Neću. Zagrliću ga.

Sad sam bio u sobi.

On je sedeo na krevetu prekrštenih nogu. Delovao je sitnije, mlađe. Ja sam stajao pored kreveta, zbunjen, nisam znao gde ću s rukama. Sigurno je primetio koliko se mučim, te ih stavljam na bokove, te u džepove, pa ih vraćam na bokove.

Izgledam kao kreten, pomislio sam, kad se sabere ovo i to što sam se suzdržao da ga ne zagrlim dok sam se sve vreme nadao da ništa nije primetio.

Osećao sam se kao dete koje su prvi put ostavili samo s privatnim učiteljem. Dođi, sedi.“

Je li mislio da sednem na stolicu ili na krevet?

Iz "Zovi me svojim imenom", izdavač: Štrik

Oceni 5