Zagrljajni idiotizam

Neće na dobro, Politika je sve glasnija, širi se tamo gde se oseća najkomotnije, raspojasano, svoja na svome - u ogoljenoj laži, uz odsustvo razuma, u mitologiji, odurnoj propagandi, uzdižući kretenoidne stereotipe, slaveći skupo plaćenu, suicidnu umišljenost, propagirajući glupost i nasilje i ruganje civilizacijskim vrednostima. Politika je tamo odakle nije odlazila, izuzev na kratke, atonalne, sporadične i kamuflirane, bolne izlete u normalu. Budžetska programska dijagnoza istinskog hegemonističkog stuba srpstva - reč je o najstrašnijem dnevniku na Balkanu - i ovoga puta je u službi otvaranja prostora autoviktimizaciji, prozirnom kič licemerstvu koje je u poslednjem desetleću devedesetih, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu obojeno krvlju suseda.

Pod isflekanim nacionalnim barjakom, memorandumsko-deklaracijski zabrinuta za budućnost i superiornost nacije, Politika uzleće ka vrhu liste najotrovnijih emitera, brišući tek iždžikljalu konkurenciju, nemaštovite i neiskusne bolesnike sa opskurnih portala.

Naizgled, najmanje košta, konta finansijer opasne rotacije, dati razoružanim nacionalistima  materijal za samozadovoljavanje umišljenom veličinom; ponovo su svi protiv Srba, nedovoljno svesnih vlastite kolektivne izmišljene dobrote, tolerancije, uopšte svih vrlina i smernosti, svega na šta nasrću holivudski producenti i domaći izdajnici.

Luzerska maštovitost

Tako će značajni komad nacionalističkog biračkog tela, bez senfa i rena, lakše progutati servirano, lekovito, olakšavajuće priznanje susedne države Kosovo. Da, one države u čiju se odbranu pevalo i lomilo po kafanama, dizala Antibirokratska revolucija, sve sa Politikom u džepu. Priznajmo, mašta i faktografija nisu baš usklađene, ali, Srbi i te kako imaju manevarski prostor - za sanjarenje. Sanjariće sa Politikom, Srbija će ponovo, u snovima, kao u uličnoj koračnici s kraja osamdesetih godina prošloga veka, biti cela,  šta god to značilo.

Na stolu je, dakle, priznanje činjenice da je godinama unazad Kosovo suverena država, možda još od stvaranja paralelnih institucija. Lakše je to prihvatiti uz svest o tome da mir nema alternativu, eno, piše i u Politici. I lakše je kada se "zna" da Srbi trpe vekovnu nepravdu zbog toga što su, jednostavno - dobri.

Nisu Odjeci i reagovanja (jul 1988 - mart 1991), tonalitet je, razumljivo, unekoliko izmenjen, tada je Srbija imala mnogo tenkova i aviona i više se govorilo o junaštvu, nego o tolerantnosti. Bilo nekad, ali tenkovi i teška artiljerija ostadoše kod pobunjenika, nešto zarobiše protivnici, avioni zarđali, ostali "kalašnjikovi" i postraumatski stresni sindrom. Mržnja u većim količinama, dakako. I luzerska maštovitost bandoglavih tikvana.  

U čitavoj ovoj avanturi valjda je najzanimljivije to što - neka svako prognozira - priznanje Kosova ne bi izazvalo mnogo vidljivih frustracija; ovoga puta i džamije bi bile bezbedne, a ne bi se značajnije poremetili ni rejtinzi stranaka. Što, naravno, ne znači da budžetsko glasilo ne treba da piše o dobroti i trpeljivosti Srba (objaviti i na dečjoj strani).

Holivud i NVO kleveću Srbe, upoznaje nas već u naslovu sa nepravdama i neistinama o Srbima Gvozden Otašević, dopisnik Politike iz Čačka (naslovnica, ponedeljak 7. avgust).

"Po trpeljivosti Srbi nisu najgori već prvi među narodima (podvukao B.T.). To je dokumentovano pošto je Neprofitna međunarodna organizacija 'Prodžekt implicit', u saradnji sa čuvenim i najstarijim američkim univerzitetom Harvard iz savezne države Masačusets između 2002. i 2015. godine sprovela istraživanje o rasizmu u Evropi, anketirajući čak 288.076 belaca sa Starog kontinenta. I, ovih dana saopštila: 'Rezultatima se ponajviše mogu pohvaliti Island i Srbija'. Vest je, zbog svoje dobrote, prošla nekako mimo velikih zvona, a da je rđava digla bi se, jamačno, opšta galama sa jadikovkama u zaključku", pišu Otašević i v.d. zapovednika Žarko Rakić.

Dobrota i ruženje naroda

Kad naiđete na deo snažno utemeljenog obrazloženja srpske dobrote, svakako i u toj vesti vidite dobrotu, poput autora i urednika, to mora na naslovnicu, pa nek' crknu dušmani. Politika o trošku poreskih obveznika stvara još jedan autentični pojavni oblik novinarstva, dobrotu vesti. Izvor je, dakako, van svake sumnje, poput nezaboravnih stražara sa Kromolja.

Da, zašto se ne podsetiti legendarne Rade Đokić i slične autoviktimizacije u koju niko nije imao razloga da sumnja, jer se sve jasno videlo i na televizijskom snimku (panorama Sarajeva, ponegde dim): 

"Muslimanski ekstremisti dosjetili su se valjda najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći, srpsku nejač, žive su bacali u kaveze lavovima, u zoološkom vrtu Pionirska dolina, tvrdi srpska straža sa Kromolja." 

Odakle se, naravno, belodano vidi ritualno žrtvovanje tolerantnih Srba. I tako četiri godine Opsade.

Ko nije poverovao novinarki, ministru, valjda, jeste: "To je, na žalost tačno. Ja to mogu apsolutno da garantujem. I stravična je ta slika da u zoološkom vrtu, dječijem parkiću gdje su generacije i generacije Sarajlija svih nacija izvodile svoju djecu da gledaju lavove i ostale dotične životinje, dakle, na tom mjestu, fanatici i krvoloci lavove hrane srpskom djecom", izustio je Velibor Ostojić, ministar za informisanje "Srpske Republike Bosne i Hercegovine".

Opet Politika, u sadejstvu sa dr Vladimirom Dimitrijevićem, koji je, ne bez razloga, videćemo, predstavljen i kao "pravoslavni mislilac", isti napis, isti autor.

"Za popustljivost i trpeljivost našeg naroda, što se danas naziva tolerancijom, znalo se i pre istraživanja. Ali, da bi ostvarila svoje ciljeve, NATO imperija je Srbe proglasila šovinističkim ludacima, spremnim da pobiju sve oko sebe. Toliki holivudski filmovi su tobož dokaz za ovu tezu imperije koja se, na Balkanu, oslanja na kobajagi tolerantne Hrvate i Albance. Imperiji su, u ruženju Srba, najviše pomagali domaći NVO jurišnici i jurišnice. Ali, Srbi su u vrhu tolerantnih naroda Evrope. Važno je da tu istinu čuvamo, i da narod nastavi putem Svetog Save, putem hrišćanskog rodoljublja, koje je uvek i istinsko čovekoljublje.".

I jeste mu ovo za zapisati, tako podseća na slične misli velikog mislitelja u Srba Jovana Dučića. Mala digresija, koju stranicu dalje, kolumnista Politike Goran Kozić citiraće Dučića: "Hrvati su najhrabrijii narod ne zato što se ničega ne boje nego zato što se ničega ne stide". Isijavanje dobrote.

Koljimo ih dok ne dođe NATO

Među Srbima je uvek bilo onih koji su se stideli, baš kao i među Hrvatima i drugim narodima. Vratimo se srpskoj toleranciji i zlikovačkoj Alijansi koja je Srbe proglašavala šovinističkim ludacima, spremnim da pobiju sve oko sebe.

"Čim se osetilo nemirnije kretanje među Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim žiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi živ zamrkao, nije bio siguran da će živ osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište", svedočio je Dimitrije Tucović o Prvom balkanskom ratu.

Stideo se: "Plotuni su poobarali žene koje su držale odojčad u naručju; pokraj mrtvih matera drala su se njihova dečica koja su slučajno bila pošteđena kuršuma: tela, kao jela vitka, lepih gorštakinja rila su se kao crvi po ledini; žene su se porađale od straha. Za dva sata potamanjeno je na 500 duša."

Mislio je na budućnost sa teretom zločina: "Mi smo izvršili pokušaj ubistva s predumišljanjem nad čitavom jednog nacijom. Na tom zločinačkom delu uhvaćeni smo i sprečeni. Sad imamo da ispaštamo kaznu. Ona je strašna: to je nepoverenje, pa čak i mržnja čitavog jednog naroda." (D. Tucović, Srbija i Arbanija, Izabrani spisi, knjiga II, Prosveta, Beograd, 1950.)

Ali, i Rakić, Otašević i Dimitrijević imaju svoje citate. Recimo, Nikolaja Velimirovića, sveca Srpske pravoslavne crkve koji je diskretno izbegavao sapun:

"U svom čuvenom predavanju 'Nacionalizam Svetoga Save', vladika 1935. godine ističe da Rastko Nemanjić nikad nije dozvolio da ga dohvati šovinizam, te je pomagao druge narode gde je i kad je mogao: 'Taj neisključivi i široki duh pošte i ljubavi prema svima drugima nasledio je srpski narod od svog svetitelja, i održao ga je na visini i u časti kroz duge svetosavske vekove. Mi često čitamo u narodnim pesmama kako naši prvi junaci nazivaju braćom ljude druge krvi, jezika i vere. Tako, na primer, Marko Kraljević govori Ciganinu: ’Bogom brate, Suljo Ciganine!’ A Strahinić-ban, opet derviša turskog oslovljava bratom: ’Bogom brate, starišu dervišu’.'"

Tako Dimitrijević, saznajemo od Otaševića, "potkrepljuje" vlastite stavove, ali koji centimetar niže pravoslavni filozof  u pravoslavnoj štampanoj stvari ređa, predivnog li arhaizma, "pamćenice".

"Veliki, a prećutani srpski pravnik i istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji 'Tolerantnost srpskog pravoslavlja', istakao je ono što su stranci govorili o srpskoj verskoj toleranciji. Tako je slovački pravnik i etnograf luteranin Jan Čaplovič, koji je od 1809. do 1812. bio savetnik srpske pravoslavne konzistorije u Pakracu, za slavonske Srbe i njihovu veru rekao: 'Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!'"

Ne, ovo nije za zapisivanje, ovo je za tetoviranje.

Hegemonija i rovovske blagdanske bahanalije

Razmahaše se Gvozden, te on prizva Kanca Feliksa i Vasića Dragišu. "Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan ukoliko se radi o crkvenim zapovedima" (F. Kanic).

A Vasić - na braniku srpstva od kleveta i laži Dimitrija Tucovića, podseća na misao vodilju čovekolikih pojava, po kojoj Srbi, budući da su pravoslavci, ne mogu biti ratni zločinci. 

"U svojoj knjizi 'Karakter i mentalitet jednog pokolenja', Dragiša Vasić je odgovorio na tvrdnje francuskog sociologa Gistava le Bona da su Srbi, kao i ostali Balkanci, 'divljaci i zločinci koji umeju samo da mrze i ubijaju'. Vasić opisuje iskustvo Prvog balkanskog rata tokom kojeg su Bugari počinili mnogo zverstava nad Srbima i njihovom nejači, ali ovi ni njih nisu mrzili. Svedoči: 'Mrzeti, to je, imati urođenu, neobuzdanu, nepomirljivu i smrtnu odvratnost prema nekome; a u jesen 1916. prilikom srpske ofanzive, zemljaci g. Le Bona zgranjivahu se gledajući. kako njihovi saveznici zarobljenim bugarskim vojnicima dele svoj hleb, često nedovoljan i za same njih, i kako ove blago i drugarski raspituju o mestima kroz koja prolažahu i o tamošnjim prilikama; mrzeti, to je: sa izrazom divljačkog besa gledati omrznutog, a istom prilikom, zemljaci g. Le Bona behu očevici, kako se bugarski ranjenici nose na mazgama, pažljivo vođeni od bolničara, dok pored njih malaksalo koračahu srpski ranjenici, nimalo lakše ranjeni od neprijateljskih; mrzeti, to znači: imati odvratan užas od nekoga, a na Božić 1916, i docnije, o velikim praznicima, srpski vojnici primahu, u svojim rovovima, posete svojih neprijatelja, koje gostiše po srpskom običaju", tumači dr Dimitrijević.

Normalno, ključni dokaz "trpeljivosti" autor Otašević nalazi u srpsko - jevrejskom prijateljstvu; ne priziva Ljubomira Tadića, ni Klaru Mandić, ali, bez Enrika Josifa se ne može. Njegova sintagma "nebeski narod" ovoga puta neopravdano izostaje, ali, Politika podseća na jednu istog ranga: zagrljajni narod.

Evo šta je poznati kompozitor, u interpretaciji dr Dimitrijevića,  poručio američkim Jevrejima: "Molim vas, zato, nemojte se više uključivati u proganjanje, barem verbalno, Srba, jer Srbi su naša eshatološka, duhovna braća. A drugo, živeti u jednoj Srbiji i ne osetiti da ste Jevrejin, to nigde u Evropi ni pre Hitlera nije bilo. To je po prirodnom zakonu tako. Srbi su jedan neverovatan narod, ja ga zovem zagrljajni narod, koji čak tuđina još više prigrljuje nego samoga sebe. Ima jedno osećanje za tuđina da bude prema njemu pošten, krajnje bratoljubiv, i to je razlog što je ova Srbija sada ovako rasparčana i podeljena".

Tako je govorio Enriko Josif. Govorili su i Politika, topovi, bacači, Akademija, kame. U ime naroda. Srpska trpeljivost. Tačno, podići joj treba spomenik. U Vukovaru, Prijedoru, Omarskoj, Keratermu, Sarajevu, Suvoj Reci, Podujevu, Izbici, Pustom Selu...

Za početak u Batajnici. Nije daleko od Politike.