Zajednica aplaudira mačo domaćinima

Burazerski mentalitet nije ništa novo – davi nas otkad smo smislili da su jedni bolji od drugih. Braća po koristi žive u krdima, jaka su i kad su mala. Čuvaju leđa, čine usluge, očekuju isto. Oni koji tom čoporu ne pripadaju su radna snaga, ili plen – pojedinci/ke koji rade za minimalac, te služe za zabavu i podsmeh.

Kad mladi tužilac Emre (Selahattin Paşali) stigne u turski gradić Yaniklar, ne zna da ga čekaju muškarci koji po ulicama vijaju divlje svinje. Pucnjava je tu uobičajena stvar, zabava za građanstvo koje živi usred nestašice vode i svakojakih skandala. Silovanja i pokušaji ubistva su način života, a osumnjičene čuvaju drugi burazeri i burazerke, i sami/e ogrezli u pohlepi i besu.

U ruralnom gradiću ga čeka još nešto – velike provalije, vrtače koje zjape kao gladna usta pakla. Gutaju zemlju i vodu – leto je, vruće je. S temperaturom raste i napetost, koja počinje onog trenutka kada nam se prvi put ukaže na to da je Emre drugačiji. Ne samo da je stigao iz grada, s jakim osećajem za pravdu, već mu „fali“ još nešto – partnerka ženskog pola. Neoženjen burazerima ne vredi ništa.

Reditelj Emin Alper (A Tale of Three Sisters) je sve ove elemente vešto upleo u prašnjavu vrelinu patrijarhalne varošice. Iz tih pletenica raste ozbiljan triler, i upliće se oko vrtača koje se otvaraju uz veliku buku. Tenzija se gradu približava zajedno s provalijama, a glavni junak polako saznaje da oko prašnjavih kuća lutaju korumpirane duše. Prvo dolaze lovci koji su lovište pronašli usred grada, potom pacovi, pa mladić koji ih truje, na kraju priča o tome da je prethodni tužilac otišao pod velom misterioznih okolnosti.

U početku se čini da se svi raduju što je novi tužilac stigao u grad. Poje ga rakijom i hrane pečenjem, sviraju mu na uvo i siluju pevačice dok on pijan drema. Čudni su domaćinski običaji, galama s puno nasilja. Emre brzo shvata da se gostoprimstvo ne isplati, a u tome mu pomaže i Murat (Ekin Koç), vlasnik opozicionih novina, kvir muškarac kojeg je selo odavno uzelo na zub.

Nije Murat otvoreno gej, kao što uostalom nije ni Emre. Sve je skriveno u pogledima – muškarac koji se zanima za kupaći kostim drugog muškarca obično je potencijalni ljubavnik. Čestica koja se pred našim očima stvara čim Murat prvi put ugleda mladog došljaka, čista je strast. Nećemo o njoj saznati mnogo – osim polovične scene pod tušem, cela je priča u ustima seljana, curi niz bradu kao besna bala.

O kvir muškarcima u ruralnim predelima niko nikada nije imao lepu reč. Oni se ignorišu ili se na njih besni, pa služe kao vreće za udaranje. Murat ipak stoji uspravno, lep i – neoženjen. Ostali pričaju svašta – na primer da kad popije svašta radi, jednako i s ženama i s muškarcima. Onaj koji je s njim, isti je kao on, pa će Emre tokom filma dobiti nekoliko upozorenja, a sva zvuče isto – ne možeš ovde tako da se ponašaš, naše su vrednosti drugačije.

Sve se prašta heteroseksualnim sinovima, a u maniru „bolje sin lopov, nego sin peder“. Oni drugi trpe. Tako će se i do kraja filma Kurak Günler – Burning Days ljuta rulja okupiti uz homofobične povike. Homoseksualnost se i danas doživljava kao nešto što diskvalifikuje, kao mračni trač o tome šta neko radi u svoja četiri zida. Zadihani, Emre i Murat trče. Za njima jure baterijske lampe, kao neke moderne baklje. Film će se završiti isto kao što je i počeo – provalijom. Doduše, kraj je pomalo natprirodan – ogromna vrtača se između mladića i pobesnele grupe stvara kao čarobni trik, kao da zemlja kaže „urazumite se, ili ću vas sve progutati“.