Zajednički dom i građenje partnerskih odnosa

Među sagovornicima je bilo parova, onih koji žive zajedno, ali i onih koji tek planiraju zajednički život, mada većina njih još uvek živi sa roditeljima, a nekolicina i sami, u iznajmljenom ili sopstvenom stanu. Bilo da govore iz konkretnog iskustva kohabitacije ili samo imaginiraju o budućem zajedničkom životu, svi se slažu da proces uređenja zajedničkog prostora približava partnere, ali ih istovremeno suočava i sa izazovima usaglašavanja različitih estetika, životnih ritmova, navika i načina korišćenja prostora. Pozitivno je vrednovana mogućnost da se unutar zajedničkog prostora obezbede delovi koji su posvećeni ličnim interesovanjima i gde se nalaze posebno važni predmeti za svakoga od njih.

Gej par koji odnedavno živi zajedno sve odluke o uređenju prostora donosi zajedno, s tim da je jedan od njih, arhitekta po profesiji, zadužen za veće radove, dok se drugi, fotograf, brine o sitnicama:

O: Mi se uglavnom slažemo oko estetike. Kada smo preuređivali ovaj stan, najviše pažnje smo posvetili dnevnoj sobi. Bila nam je bitna boja zidova, jer smo želeli da iskoristimo neku jaku boju, tako da su nam sada zidovi u crvenoj i boji bele kafe. Ipak, vuče nas ta spavaća soba, kao mesto gde smo sami, gde se odmaramo i gde smo izolovani od svih. U prvih šest meseci zajedničkog življenja morali smo da pravimo mnogo kompromisa, ali smo sada naučili da prihvatamo navike jedan drugog. (M, 26, arhitekta)

O: Većinu odluka o uređenju prostora prepustio bih svom partneru, jer je unutrašnje uređenje nešto o čemu uopšte nisam razmišljao. Verujem da proces zajedničkog stvaranja i uređenja doma može da zbliži par, ali je osetljivo pitanje različitih ukusa. Sa svojim partnerom, recimo, delim politička uverenja i ukus za filmove, ali ne i ukus za oblačenje. Mislim da bi, ukoliko je moguće, bilo dobro zadržati neki svoj kutak u zajedničkom prostoru, koji bi dekorisali po svom ukusu, i gde bi se mogla izraziti lična razlika. (M, 25, inženjer računarstva)

O: Kada bih živeo s partnerom, i kada bismo imali dovoljno prostora, voleo bih da imam svoju sobu za čitanje i osamljivanje, jer mislim da je to postojanje ličnog prostora veoma bitno. Ukoliko bi stan bio manji, dovoljan bi bio samo kutak za čitanje, pošto mi je to strast i omiljena aktivnost. (M, 38, novinar)

(NASTAVIĆE SE)

*Delovi teksta preuzeti iz knjige "Među nama"