Kako se društvena uloga poezije promenila od Šelija do danas
Stare knjige

Photo: vintage-wallpaper-books

Zakonodavci nemogućeg sveta

Možemo li govoriti o „nepriznatom zakonodavcu“? Šeli je očigledno verovao da možemo: u poslednjoj rečenici svog eseja Odbrana poezije ustvrdio je da je moć poezije, iako nevidljiva, veoma stvarna. Međutim, nije li zakonodavac čiju vlast niko ne priznaje kontradikcija sam po sebi – ili još gore, komični apsurd, kao prorok sudnjeg dana koji viče „Pokajte se!“ a svet nimalo ne mari za njegove reči. Šelijeva čuvena fraza čini se da učitava ogromno poverenje u snagu i mudrost pesnika i može odista da izazove nostalgiju za vremenom kada je poezija bila u mogućnosti da izaziva takva uverenja. Ipak, ako je pravilno pročitamo ona je istovremeno skrivena ispovest o beznačajnosti pesnika, gubitku publike i glavne uloge na kulturnoj sceni.

Možda je Šeli morao tako snažno da insistira na mudrosti pesnika jer je shvatio da ga, u stvari, niko ne sluša. Možda je mislio da su pesnici njegovog vremena koje danas nazivamo romantičarima: Vordsvort, Kolridž, Kits i on sam – bili nešto najbolje što je Engleska dala. Istorija književnosti u mnogome deli njegov sud. Ipak, u trenutku kada je pisao, upravo ove pesnike je britanski kritički establišment smatrao ekscentričnim i budalastim, ako ne i istinski izopačenim i subverzivnim. Zaista, Šelijev esej izvorno je napisan kao odgovor prijatelju Tomasu Lov Pikoku koji je u svom eseju „Četiri doba poezije“ tvrdio da je napredni devetnaesti vek vreme inherentno neprijateljski raspoloženo prema pesništvu. Pesnici poput romantičara, pisao je Pikok, samo se „valjaju u pomijama prošlog neznanja i grabuljaju po pepelu mrtvih divljaka da bi pronašli trice i zvečke za odraslu nedonoščad svog vremena.“

Bila bi greška, stoga, misliti da se društvena uloga poezije zaista značajno promenila u poslednjih dvesta godina. Pesnici su od strane velikog dela populacije bili nepriznati tada, a danas su samo malo nepriznatiji. Niko ko je imao moć 1814. godine nije pitao Šelija za mišljenje o Bečkom kongresu, isto kao što niko 2014. godine ne pita Džona Ešberija za mišljenje o klimatskim promenama.

Postoje, ipak, dve značajne razlike između našeg i Šelijevog vremena, a obe služe tome da iskažu nezavidniji položaj dvadesetprvovekovnih pesnika. Prva se tiče opšte kulturne pismenosti – onih stvari koje su tadašnji obrazovani ljudi, koji su bili u vrhu vladajuće klase i biznisa, morali da znaju. U viktorijansko doba, kada se kritičar poput Metjua Arnolda obraćao javnosti, on je mogao da očekuje da ona poznaje klasike engleske poezije i da joj je stalo do njih. Stoga je pisanje o književnosti, za Arnolda, moglo da posluži kao način za iskazivanje stavova o društvu, čak i politici. Danas, takvo znanje se ne može uzeti zdravo za gotovo: niti u vezi sa poezijom iz prošlosti, a još manje što se tiče savremenog pesništva. Ni na jedno od njih se ne može referirati u javnoj raspravi jer su danas samo stručnjaci upućeni u njih.

Ovaj obrt može da objasni i drugu razliku između ondašnjeg i sadašnjeg vremena: uverenost pesnika u moć imaginacije. Šeli je grešio kada je mislio da će pisanje pesama poput „Kraljica Mab“ ili „Oslobođeni Prometej“ proizvesti revolucionarnu promenu u Engleskoj, ali njegovo uverenje je upravo ono što mu je i omogućilo da takve pesme napiše. Danas, pesnici koji shvataju stvarnost oko sebe, polaze od premise da ništa što napišu neće biti bog zna koliko čitano niti da će imati mnogo uticaja na javni diskurs. Poezija napisana pod takvim uslovima ima svojih prednosti, ali to neće biti vrline romatičara – konceptualna hrabrost, metafizički opseg, poriv da uvedu religiju i politiku u carstvo umetnosti. Kao da u prepoznavanju te činjenice pesnici našeg doba više vole sebe da zamišljaju ne kao zakonodavce već kao svedoke – one koji posmatraju, nemoćni da promene svet, ali obavezni da u najmanju ruku kažu istinu o njemu.

*Tekst objavljen u „The New York Times-u“, s engleskog preveo Vladimir Arsenić

Oceni 5