Dugo još treba čekati da se omrsimo
Done77

Photo: thequeerfrontier

Zakuska

(Prijatna uspomena)

Bilo je Badnje veče. Sat pre jutrenja moji prijatelji su svratili po mene. Bili su u frakovima i s belim kravatama.

— Stigli ste kao poručeni, gospodo! — rekao sam. — Pomoći ćete mi da spremim sto … Ja sam čovek neženja, pa ne priliči da držim ženskadiju, i zato … prijateljska pomoć. Plumbov, hajde da namestimo sto!

Prijatelji su prišli stolu i za nekih pet minuta moj sto je predstavljao sliku koja izaziva apetit. Šunka, kobasice, votke, vina, prase u umaku.

Kad smo namestili sto, latismo se cilindara: vreme je! Ali nije bilo suđeno … Neko je zazvonio.

— Je li kod kuće? — čuli smo nečiji promukli glas. — Uđi, Ilja, ne boj se!

Ušao je Prekrasnovkusov. Za njim bojažljivo mali, mršavi, kržljavi čovečuljak. Obojica su pod miškom imali kožne torbe . ..

— Pssst!… — rekoh prijateljima. — Jezik za zube!

— Preporučujem vam! — reče Prekrasnovkusov, pokazujući na kržljavog čovečuljka. — Ilja Drobiskulov! Ovih dana nam je pristupiv i uvrstio se u naš hor… Ma ne snebivaj se, Iljuša! Vreme je da se navikneš! A mi smo, znate, išli, išli, pa rešismo i svratismo. Daj, mislim, da svratimo, da nam daju bakšiš za praznik, da ih sutra ne uznemiravamo.

Ćušnuh im obojici po pet rubalja. Drobiskulov se postide.

— Tako, dakle — nastavi Prekrasnovkusov, zvirnuvši u svodu pesnicu — vi već odlazite? Da vam nije rano? Dajte da posedimo trenutak… da se odmorimo. Sedi, Ilja, ne boj se! Navikavaj se! Koliko je jela, đakonija! A? Đakonija! Šunka me je podsetila na jednu anegdotu …

I Prekrasnovkusov nam ispriča mastan vic, proždirući očima moje đakonije. Prođe četvrt sata i ja poslah svog Andrjušku napolje da vikne „upomoć”! Andrjuška je izašao napolje i vikao pet minuta, ali moji gosti ni abera… nisu ni obratili pažnju kao da ih se „upomoć” uopšte ne tiče …

— Dugo još treba čekati da se omrsimo! — reče Prekrasnovkusov. — Još je greh, inače bi mi, Iljuša… po jednu… A što, gospodo, da ne gucnemo po jednu? Pa votka je poena! A? Dajte!

Ideja se svidela mojim prijateljima. Priđoše stolu sipaše i ispiše. Mezetili su haringe, a na mrsna jela samo baciše pogled. Prekrasnovkusov pohvali votku i želeći da sazna ko je proizvođač, ispi drugu. Iljuša se postide i isto tako požele da sazna … Ispiše, ali ne otkriše.

— Divna votka! — reče Prekrasnovkusov. — Moj ujak je imao svoju fabriku alkoholnih pića. Tako je, eto, ujak imao, da kažem …

I gost nam je ispričao kako je sa ujakovom draganom u požarnoj kuli imao sastanak. Moji prijatelji ga okružiše i zamoliše ga da im još nešto ispriča… Ispili su još po jednu. Drobiskulov je vrlo vešto rukavom pokupio parče kobasice, smotao ga u maramicu i, čisteći nos, neprimetno strpao usta. Prekrasnovkusov je pojeo parče božićnog kolača od sira.

Zaboravio sam da je mrsan! — reče gutajući. — Treba ga zaliti.

Kažu da je u ponoć zvonilo za jutrenje, ali mi nismo čuli zvona. U ponoć smo išli oko stola i pitali se: šta bi još popili… onako? Drobiskulov je sedeo u uglu i gledao prasence. Prekrasnovkusov je pesnicom udarao po svojoj torbi i govorio:

— Vi me ne volite, a ja, eto, vas .. . volim! Časna reč, volim! Ja sam kokošar, vuk, jastreb, ptica grabljivica, ali ipak u meni ima toliko osećanja i pameti da shvatam kako mene ne treba voleti. Ja sam, na primer, eto, dobio bakšiš za praznik. Primio sam ga… A sutra ću doći i reći da ga nisam dobio . . . Zar me posle toga neko može voleti?

Pošto je završio sa prasetom, Drobiskulov je pobedno svoju bojažljivost i rekao:

— A ja? Mene je još moguće voleti… Ja sam kulturan čovek. . . Samo što sam počeo da se bavim poslom koji nije za mene! Nikakve sklonosti nemam za njega .. .Tek onako, pur manže! Ja sam … stihotvorac . . . Dabome … Pa da … U pijanom stanju sastavljam zapisnike u stihovima. Ja volim i štampu. Kod novina mi se ne sviđa samo to što u njima nema objektivnosti. Ne bih ja to razdvajao ko je konzervativac, ko liberal. Objektivnost pre svega! Konzervativac je napravio svinjariju, udari ga po gubici; liberal zabrljao, lupi ga po njušci. Udri po svima! San mi je da izdajem novine. Sedeo bih u svojoj redakciji, naduo njušku i otvarao koverte. A u koverticama svega ima . .. svega i svačega … Hehehe . . . Ja bih otvorio, pročitao i.. . daj ovamo saradnika! Zar nije interesantno.

U tri sata moji gosti uzeše svoje torbe i odoše u krčmu da traže gužvu. Od moje zakuske ostali su samo noževi, viljuške i dve kašike. Ostalih šest kašika je iščezlo.

Oceni 5