Zapisi ludaka (2)
Bolnic 01 S

Photo: Izvor/Facebook

Zaljubljeni španski kralj

Izvanredno neujednačen stil. Odmah se vidi da to nije čovek pisao. Počne kako treba, a završi pseći. Da pogledamo još u jedno pisamce. Nešto je dugačko. Hm! Ni datum nije stavljen.

"Ah, draga, kako se oseća da dolazi proleće. Srce mi bije kao da stalno nešto očekuje. U ušima mi večito zuji. Stoga ja često, podignuvši nogu, stojim kraj vrata po nekoliko minuta i osluškujem. Priznaću ti da imam mnogo obožavalaca. Ja ih često posmatram stojeći na prozoru. Ah, kad bi znala kakvih nakaza ima među njima. Jedan je prenespretna džukela, strašno glup, na licu mu se ogleda glupost, ide ulicom praveći se važan i uobražava da je veoma značajna ličnost, misli da će svima zapasti za oko. Nikako. Ja nisam ni obratila pažnju na njega, kao da ga nisam ni videla. A kakva strašna doga zastaje pred mojim prozorom. Kad bi on stao na zadnje noge, što onaj grubijan, zacelo, i ne ume, onda bi za celu glavu bio viši od tate moje Sofi, koji je čak dosta visok i debeo. Taj je tikvan, mora biti, najgrozniji bestidnik. Ja sam malo zarežala na njega, a on - ni brige ga nije. Da se bar namrštio! Isplazio jezik, obesio ogromne uši i gleda u prozor - pravi geak. Ali, zar ti misliš, ma chère, da moje srce ni za kim ne žudi - ah, ne... Kad bi ti videla jednog kavaljera koji preskače preko ograde iz susedne kuće, a zove se Trezor. Ah, ma chère, kakvu njuškicu ima!"

Fuj, do đavola! Kakve budalaštine... I kako se mogu pisma ispunjavati takvim glupostima. Čoveka mi dajte! Čoveka hoću da vidim, tražim hranu koja bi me hranila i naslađivala moju dušu, a umesto toga ovakve tričarije... Da preskočimo stranicu, neće li biti šta bolje...

"Sofi je sedela za stolom i nešto šila. Ja sam gledala kroz prozor zato što volim da zagledam prolaznike. Kad najednom uđe lakej i reče: „Teplov!" - „Zamoli ga da uđe", viknu Sofi i stade me grliti. „Ah, Medži, Medži! Kad bi ti znala ko je to: smeđ, kamerjunker, a kakve oči ima! Crne, sjajne kao oganj!" I Sofi pobeže u svoju sobu. Minut kasnije uđe mladi kamerjunker s crnim zulufima, priđe ogledalu, popravi kosu i pogleda po sobi. Ja sam zarežala i sela na svoje mesto. Sofi je ubrzo ušla i veselo odgovorila poklonom na njegovo zveckanje mamuzama, a ja sam, kao da ništa ne primećujem, nastavila da gledam kroz prozor; ipak sam malo glavu nagnula na stranu i trudila se da čujem o čemu govore. Ah, ma chère, o kakvim su glupostima govorili! Govorili su o tome kako je jedna dama, u igri, umesto jedne figure izvela drugu, i da je nekakav Bobov u svom žabou ličio na rodu i kako zamalo nije pao, da nekakva Lidina uobražava da ima oči plave, dok ima zelene - i tome slično. Pomislih u sebi: kad bismo uporedili kamerjunkera s Trezorom! Nebesa! Kakva razlika! Pre svega, kamerjunker ima široko glatko lice, a oko njega zulufi, kao da se povezao crnom maramom. Trezor ima tanušnu njuškicu, a na samom čelu belu belegu. Stas Trezorov se ne sme ni porediti s kamerjunkerovim. A oči, ponašanje, maniri - neuporedivi. O, kakva razlika! Ne znam šta je ona našla u svome kamerjunkeru. Zašto se tako njime oduševljava?"

I meni samome se čini da ovde nešto nije kako treba. Ne može biti da ju je tako mogao opčiniti kamerjunker. Da vidimo dalje:

"Čini mi se, ako joj se taj kamerjunker dopada, dopašće joj se uskoro i onaj činovnik koji sedi kod tate u kabinetu. Ah, ma chère, kad bi ti znala kakva je to nakaza. Prava pravcata kornjača u vreći..."

Koji bi to činovnik...?

"Prezime mu je čudno, veoma čudno. Uvek sedi i oštri pera. Kosa na glavi mu silno liči na seno. Tata ga uvek nekuda šalje umesto sluge..."

Čini mi se da to odvratno psetance cilja na mene. Otkud je moja kosa kao seno?

"Sofi nikako ne može da obuzda smeh kad ga gleda."

Lažeš, ti, prokleto psetance! Kakav gadan jezik! Kao da ja ne znam da je to delo zavisti, kao da ne znam čiji su tu prsti umešani. To su prsti šefa odeljenja. Zakleo se čovek na nepomirljivu mržnju i stalno mi nanosi štetu - štetu na svakom koraku. Da vidimo ipak još jedno pismo. Tamo će se možda stvar sama od sebe razjasniti.

"Ma chère Fidela, izvini što ti tako dugo nisam pisala. Bila sam u potpunom zanosu od sreće. Doista je pravo rekao neki pisac da je ljubav drugi život. Pored toga, kod nas u kući su sad velike promene. Kamerjunker je svakoga dana kod nas, Sofi je u njega zaljubljena do ludila. Tata je vrlo veseo. Čak sam čula od našeg Grigorija, koji čisti podove i gotovo uvek sam sa sobom priča, da će ubrzo biti svadba, zato što tata neizostavno hoće da vidi Sofi udatu za generala ili za kamerjunkera ili za pukovnika..."

Dođavola! Više ne mogu da čitam. Stalno kamerjunker ili general. Sve što je najbolje na svetu pripadne ili kamerjunkeru ili generalu. Pronađeš maleno, jadno bogatstvo, misliš da ga uhvatiš rukom, uzbere ti ga kamerjunker ili general. Đavo neka ih nosi! Želeo bih da postanem general, ne zato da dobijem njenu ruku i ostalo. Ne, hteo bih da budem general samo da vidim kako bi se oni preda mnom uvijali i izvodili razne dvorske trikove i prenemaganja, a posle da im kažem da pljujem na njih oboje. Đavo neka ih nosi! Odvratno! Iscepao sam na komadiće pisma glupog psetanceta.

3. decembra

Nemoguće. Laž! Svadbe neće biti! Pa šta onda ako je on kamerjunker? To je samo zvanje, ništa više, nije nekakva vidljiva stvar koju bi mogao uzeti u ruke. Samo zbog toga što je kamerjunker neće mu se na čelu pojaviti treće oko. A ni nos mu nije od zlata, već isti kao u mene, kao u svakoga, pa on njime ne jede, nego samo miriše, ne kašlje, već samo kija. Nekoliko puta sam pokušavao da dokučim otkuda potiču sve te razlike. Otkud sam ja titularni savetnik i zašto sam titularni savetnik? Možda sam ja neki grof ili general, a samo izgleda da sam titularni savetnik? Možda ja ni sam ne znam ko sam. Koliko je samo primera iz istorije: nekakav prost čovek, nije ni plemić, već prosto neki malograđanin ili čak i seljak - i odjednom se otkriva da je on neki velikaš, a ponekad i sam car. Kad od seljaka može ispasti tako nešto, a šta li tek može od plemića biti? Odjednom, na primer, ulazim ja u generalskom mundiru, na desnom ramenu - epoleta, na levom ramenu - epoleta, preko ramena - plava traka. Šta? Kako će zapevati moja lepotica? Šta će reći i sam tata, direktor naš? O, što je to sujetan čovek! Mason je to, pravi pravcati mason, mada se pravi i ovakav i onakav, ali ja sam odmah primetio da je mason: ako nekome pruži ruku, ispruži samo dva prsta. A zar ja ne mogu ovog momenta biti postavljen za general gubernatora ili vojnog intendanta ili za nešto drugo. Hteo bih da znam zbog čega sam ja titularni savetnik? Zašto baš titularni savetnik?

5. decembra

Danas sam celog jutra čitao novine. Čudne se stvari dešavaju u Španiji. Nisam ih čak mogao dobro razumeti. Pišu da je presto upražnjen i da velikodostojnici imaju muke sa izborom naslednika i da stoga dolazi do pobuna. To mi izgleda izvanredno čudno. Kako može biti presto upražnjen? Vele da neka dona treba da se popne na presto. Dona se ne može popeti na presto. Nikako ne može. Na prestolu treba da bude kralj. A, kažu, kralja nema. Ne može biti da nema kralja. Država ne može biti bez kralja. Kralj postoji, ali se ne zna gde je. Može se desiti da je on tamo, ali ga nekakvi porodični razlozi ili strahovanja od susednih država, recimo, od Francuske i drugih zemalja, primoravaju da se skriva, ili postoje neki drugi razlozi.

8. decembra

Taman sam bio sasvim odlučio da idem u kancelariju, ali su me razni uzroci i razmišljanja zadržali. Nikako mi ne izlaze iz glave španske brige. Kako to može biti da dona postane kraljica? To neće dozvoliti. I, pre svega, Engleska to neće dozvoliti. Uz to, i politički poslovi čitave Evrope: austrijski imperator, pa naš car... Priznajem, ovi su me događaji tako ubili i potresli da se celog dana nisam mogao ničeg prihvatiti. Mavra mi je stavljala primedbe da sam za stolom neobično zanesen. I zbilja, čini mi se da sam dva tanjira iz rasejanosti bacio na pod i oni su se odmah razbili. Posle ručka išao sam pod brda. Ništa poučno nisam mogao iznaći. Većinom sam ležao u krevetu i razmišljao o tome šta se radi u Španiji.

Godine 2000, aprila 43.

Današnji dan je dan najvećeg slavlja! Španija ima kralja. Pronađen je. Ja sam taj kralj. Upravo sam tek danas za to saznao. Odjednom mi je sinulo kao munja. Ne razumem kako sam mogao misliti i uobražavati da sam ja titularni savetnik. Kako mi je mogla pasti na um takva luda misao. Dobro je što se niko nije dosetio da me tada strpa u ludnicu. Sad mi se sve otkrilo. Sad ja sve vidim kao na dlanu. A ranije, ne razumem, ranije je sve preda mnom bilo kao u nekakvoj magli. I sve to potiče otuda, mislim, što ljudi uobražavaju da se čovečji mozak tobože nalazi u glavi, uopšte ne, njega donosi vetar sa Kaspijskog mora. Najpre sam objavio Mavri ko sam. Kad je čula da je pred njom španski kralj, ona je zapljeskala rukama i zamalo nije umrla od straha. Ona, glupača, nikad još nije videla španskog kralja. Ja sam ipak nastojao da je umirim i blagim rečima se trudio da je uverim u svoju blagonaklonost i da se na nju uopšte ne ljutim zbog toga što mi je ponekad loše čistila čizme. Pa to je prost svet, njemu ne treba govoriti o uzvišenim stvarima. Ona se uplašila zato što živi u ubeđenju da svi španski kraljevi liče na Filipa II. Ali ja sam joj objasnio da između mene i Filipa nema nikakve sličnosti i da ja nemam nijednog kapucina. U ministarstvo nisam išao. Do vraga! Ne, prijatelji, sad me nećete namamiti, neću vam više prepisivati vaše odvratne spise!

Martobra 86; Između dana i noći

Danas je dolazio naš egzekutor s pozivom da dođem u ministarstvo, jer ima već tri nedelje kako ne idem na dužnost. Od šale sam otišao u kancelariju. Šef odeljenja je mislio da ću mu se pokloniti i da ću početi da se izvinjavam, ali ja sam ga ravnodušno pogledao, ni suviše gnevno ni suviše blagonaklono, i seo sam na svoje mesto kao da ništa ne primećujem. Gledao sam sav taj kancelarijski ološ i mislio: „Kad biste vi samo znali ko sedi među vama... Gospode Bože, kakvu bi tarapanu napravili, pa i sam šef bi mi se stao duboko klanjati kao što se sad direktoru klanja." Preda me su spustili nekakve spise da izvučem izvod od njih. Ali ja ih ni prstom nisam dotakao. Kroz nekoliko minuta sve se užurba. Rekoše da dolazi direktor. Mnogi činovnici potrčaše, prestižući jedan drugoga da se pred njim pokažu. Ali ja ni s mesta. Kad je prolazio kroz naše odeljenje, svi zakopčaše dugmad na svojim frakovima, ali ja ni makac! Kakav mi je on direktor! Da ja ustajem pred njim - nikada! Kakav direktor! On je zapušač, a ne direktor. Običan zapušač, prost zapušač i ništa više. Ono čime se zatvaraju boce. Najviše me je zabavljalo kad su mi podmetnuli akt da ga potpišem. Oni su mislili da ću se ja potpisati na krajičku lista: šef odseka taj i taj, kako da ne! A ja sam se potpisao na najvidnijem mestu, tamo gde se direktor potpisuje: „Ferdinand VIII". Trebalo je videti kakva je pobožna tišina zavladala, ali ja sam samo odmahnuo rukom i rekao: „Nisu potrebni nikakvi znaci podaničke odanosti!" i otišao pravo u direktorov stan. On nije bio kod kuće. Lakej nije hteo da me pusti, ali sam mu ja tako odbrusio da je on digao ruke. Prođoh pravo u sobu za oblačenje. Ona je sedela pred ogledalom, skočila i odmakla se od mene. Ipak joj nisam rekao da sam španski kralj. Rekoh joj samo da je očekuje velika sreća, sreća kakvu ona ni zamisliti ne može, i da ćemo mi biti zajedno bez obzira na spletke neprijatelja. Nisam hteo ništa više da kažem i izađoh.

O, to lukavo biće - žena. Tek sam sad dokučio šta je žena. Dosad niko još nije saznao u koga je ona zaljubljena: ja sam to prvi otkrio. Žena je zaljubljena u đavola. Da, bez šale. Naučnici pišu gluposti da je ona ovo, ono - a ona voli jedino đavola. Eno vidite, ona upravlja lornjon iz lože na prvoj galeriji. Vi mislite da gleda u onog debeljka sa zvezdom? Uopšte ne, ona gleda u đavola koji stoji za njegovim leđima. Gle, on se sakrio u njegovu zvezdu. Eno joj odonud maše prstom! I ona će poći za njega. Udaće se! A evo svi ovi, njihovi dostojanstveni očevi, svi ovi što se ulaguju na sve strane i lepe se za dvor i govore da su patrioti, i ovo i ono: profite, profite traže ti patrioti! Majku, oca, Boga će prodati za novac, slavoljupci, Jude! Sve je to sujeta, a sujeta dolazi otuda što se pod jezikom nalazi mali mehurić i u njemu mali crvić veličine čiodine glave, a to sve pravi neki berberin koji stanuje u Gorohovoj ulici. Imena mu se ne sećam, ali se pouzdano zna da on zajedno sa nekom babicom hoće da u celom svetu rasprostrani muhamedanstvo i otuda već kažu: u Francuskoj najveći deo naroda priznaje Muhamedovu veru.

Datum nikoji; Dan je bio bez datuma

Inkognito sam šetao Nevskim prospektom. Prolazio je car imperator. Čitav je grad skidao kape, i ja takođe; ipak ničim nisam pokazao da sam španski kralj. Smatrao sam da ne bi priličilo da se otkrijem pred svima, zato što bi moj veliki sabrat sigurno upitao zašto se španski kralj dosad još nije predstavio dvoru. Da, ja se, zaista, pre svega moram predstaviti dvoru. Sprečavalo me je samo to što dosad još nemam kraljevsko odelo. Da nabavim makar kakvu bilo carsku porfiru. Baš sam hteo da je naručim kod krojača, ali to su pravi pravcati magarci, uz to, oni sasvim zanemaruju svoj posao, odali su se špekulacijama i, najvećim delom, kaldrmišu ulice. Rešio sam da sašijem kraljevsku porfiru od novog vicmundira, koji sam samo dva puta oblačio. Ali da mi je ti nitkovi ne bi pokvarili, ja sam odlučio da šijem sam, zaključavši vrata da to niko ne vidi. Sveg sam ga isekao makazama, zato što ga je trebalo potpuno preraditi i čitavom suknu dati oblik hermelinovih repova.

Datuma se ne sećam. Meseca takođe nije bilo. Bilo je vrag bi ga znao šta.

Porfira je potpuno gotova i sašivena. Kad sam je obukao, Mavra kriknu. Ipak se još ne rešavam da se pojavim na dvoru. Dosad nema deputacije iz Španije. Bez izaslanika se ne pristoji. Moje dostojanstvo neće biti na visini. Očekujem ih svakog trenutka.

Datum 1.

Izvanredno me čudi sporost izaslanika. Šta je uzrok njihovog zadržavanja? Da nije Francuska? Da, to je najzlonamernija država. Išao sam da se raspitam na pošti da li su došli španski izaslanici. Ali upravnik pošte je izvanredno glup. Ne, kaže on, ovde nema nikakvih španskih izaslanika, a pisma, ako želite da napišete, primićemo uz određenu poštarinu. Do đavola! Šta je pismo? Pismo je besmislica. Pisma pišu apotekari...

Madrid februarij trideseti

Dakle, ja sam u Španiji, i to se odigralo tako brzo da sam jedva stigao da se osvestim.

Jutros su mi došli španski izaslanici i ja sam s njima seo u zatvorene kočije. Učinila mi se čudna, neobična brzina. Putovali smo tako brzo da smo za pola sata stigli na špansku granicu. Uostalom, sada po celoj Evropi železnice i parobrodi putuju izvanredno brzo. Čudna je zemlja Španija: kad smo ušli u prvu sobu, video sam bezbroj ljudi obrijane glave. Ipak sam se dosetio da mora biti da su to ili dominikanci ili kapucini, zato što briju glave. Učinilo mi se izvanredno neobičnim čudno ponašanje dvorskog kancelara, koji me je vodio za ruku, ćušnuo me u malu sobu i rekao: „Sedi tu, i ako budeš govorio da si kralj Ferdinand, izbiću ti te tvoje mušice iz glave." Ali ja, znajući da je to samo kušanje, odgovorio sam odrečno, a za to me je kancelar dva puta udario štapom po leđima i to me tako zabole da umalo nisam kriknuo, ali se uzdržah, setivši se da je to viteški običaj prilikom dobijanja velike titule, zato što se u Španiji čuvaju i dan-danas viteški običaji. Kad sam ostao sam, reših da se pozabavim državnim poslovima. Otkrio sam da su Španija i Kina jedna te ista zemlja i samo iz neznanja smatraju da su to različite države. Savetujem svima da namerno pišu na hartiji Španija, pa će ispisati Kina. Ali ipak sam bio najviše ogorčen zbog događaja koji će se sutra desiti. Sutra u sedam doći će do čudne pojave: Zemlja će se spustiti na Mesec. O tome piše i znameniti engleski hemičar Velington. Da pravo kažem, osetio sam kako mi se srce uznemirilo kad sam pomislio kako je Mesec nežan i nepostojan. Mesec obično prave u Hamburgu i to ga vrlo rđavo prave. Čudim se što Engleska na to ne obrati pažnju. Pravi ga hromi bačvar i vidi se da ta budala nema nikakve predstave o Mesecu. Stavio je usmoljeni konopac i nešto malo najgoreg maslinovog ulja i zato je svuda na Zemlji takav smrad da se mora zapušiti nos. I zato je Mesec tako nežna lopta da na njemu ljudi nikako ne mogu živeti, nego tamo borave samo nosevi. I upravo zbog toga mi ne možemo da vidimo svoje noseve, jer su oni svi na Mesecu. I kada sam u mislima sebi predstavio koliko je Zemlja teška stvar i kako ona može, kad pritisne Mesec, u brašno samleti sve naše noseve, tako sam se uznemirio da sam, navukavši čarape i cipele, požurio u salu državnog saveta, s tim da izdam policiji naredbu da ne dopusti Zemlji da se spusti na Mesec. Kapucini koje sam u velikom broju zatekao u sali državnog saveta behu vrlo pametni ljudi i kad ja rekoh: „Gospodo, spasimo Mesec, Zemlja hoće da se spusti na njega", istog momenta požuriše da ispune moju kraljevsku želju i mnogi se stadoše peti uza zid da dohvate Mesec, ali tada uđe veliki kancelar. Kad ga videše, svi se razbežaše. Ja kao kralj ostadoh sam. Ali me kancelar, na moje veliko čuđenje, udari štapom i otera u moju sobu. Takvu silu u Španiji imaju narodni običaji!

Januar iste te godine, koji je nastupio posle februara

Sve dosad ne mogu da shvatim kakva je zemlja Španija. Narodni običaji i dvorska etikecija su sasvim neobični. Ne razumem, ne razumem, apsolutno ništa ne razumem. Danas su mi obrijali glavu ne osvrćući se na to što sam ja iz sve snage vikao da ne želim da budem kaluđer. Ali više se ne mogu ni setiti šta je bilo sa mnom onda kada su mi počeli sipati kapi hladne vode na glavu. Takav pakao još nikada nisam doživeo. Bio sam gotov da pobesnim, tako da su me jedva mogli zadržati. Uopšte ne razumem šta znači ovaj čudni običaj. Običaj glup, besmislen! Za mene je neshvatljiva nerazboritost kraljeva koji ga dosada nisu uništili. Sudeći po svemu, naslućujem da sam pao u ruke inkvizicije i da je ovaj za koga sam mislio da je veliki kancelar - sam veliki inkvizitor. Samo nikako ne mogu da razumem kako je kralj mogao biti podvrgnut inkviziciji. Ono, doista, moglo je do toga doći preko Francuske, a naročito Polinjaka. O, to je hulja, taj Polinjak! Zakleo se da mi pakosti do smrti. I stalno me progoni, i progoni, ali ja znam, prijatelju, da tobom Englez upravlja. Englez je veliki političar. On se svuda mota. Već je poznato celome svetu da kad Engleska šmrče burmut, onda Francuska kija.

25. datum

Danas je veliki inkvizitor došao u moju sobu, ali sam se ja, čim sam još izdaleka čuo njegove korake, sakrio pod stolicu. Videći da me nema, on me je počeo zvati. Prvo je viknuo: „ Popriščine!" - Ja ni reči. Zatim: „Aksentije Ivanov! Titularni savetniče, plemiću." Ja samo ćutim. „Ferdinande VIII, kralju španski!" Taman sam hteo da promolim glavu, ali onda pomislih: „Ne, brate, nećeš me nasamariti! Znam te, opet ćeš mi sipati hladnu vodu na glavu." Ipak me on spazi i istera štapom ispod stolice. Mnogo jako udara prokleti štap. Ali naknada za sve to mi je bilo sadašnje veliko otkriće, saznao sam da svaki petao ima Španiju, ona mu se nalazi pod perjem. Ipak je veliki inkvizitor otišao od mene razjaren, preteći mi nekakvom kaznom. Ali ja nisam obratio pažnju na njegov nemoć ni bes, znajući da on radi kao mašina, kao Englezovo oruđe.

Datum 34 Godine; Februar 349.

Ne, nemam više snage da trpim! Bože! Šta oni čine od mene! Sipaju mi na glavu hladnu vodu! Oni me ne razumeju, ne vide me, ne slušaju me. Šta sam im učinio? Zbog čega me muče? Šta oni hoće od mene jadnoga? Šta im ja mogu dati? Ja ništa nemam. Nemam snage, ne mogu da podnesem sva njihova mučenja, glava mi gori i sve mi se vrti pred očima. Spasite me! Povedite me sa sobom, dajte mi trojku kao vihor brzih konja! Sedi, moj kočijašu. Zvonite, moji praporci! Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom, zvezdica sija u daljini, juri šuma s tamnim drvećem i mesecom, siva magla pada pod nogama, struna ječi u magli, s jedne strane more, s druge - Italija, eno i ruske kolibe se naziru. Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete!... A znate li da alžirski bej pod samim nosem ima čvorugu?

*Iz knjige Sabrana dela, knj. 3, „Šinjel i druge pripovetke“ (1991); preveo V. Stevanović

Oceni 5