Odlomak
Aagro 04 S

Photo: Braca Stefanović/XXZ

Zamenice smrti

da si lišaj na grudima žilave ptice, zaražen strah, pametna trava, ugrožen razlog-udavljen plamen skitanja

da si stisnuo ruke oko polipa groznice, oko panike krvi, u jednjacima sumnje

da si palio crna grla čekanja, zgazio boje svakog hodanja, hiljadostrukim odjekom pam­ćenja sumanute nakovanje vetra

da si izbalavio tarabe razuma, pršljenove slomljene kičme noći, da si lagao, da si ležao na varnicama izderanih korena mobe

da si usijanim gvožđem uzdržanosti krojio komad mirnog platna da njime pokriješ seksove smrti

da njime pokriješ ožiljke mesečine, palac volje, sprženu paprat strasti, litice milovanja,

vitice žeđi, pupak pogleda da njime pokriješ bestidnu gubicu sveta, da njime pokriješ te tvoje ruke na nepoznatom

poslu, uvek na čaršavu vatre, da njime skupljaš koprive nepomičnih dana, sve gladne tihe vode svesti, bršljan navika,

iskidan biser drača ugljarskog šegrta, da njime zbrišeš sa čela katanac smeha, turpiju zluradog smeha, četku strpljenja, žutu

mrlju savesti,

da njime izglačaš prsten egzibicije, buba Švabu života, kočnice perja, sede krme konačnosti, da njime izglačaš parket svakog umora, stanice dosade, šalupu sebičnosti niz smućenu

beskrajnu reku njenog trbuha da si zalupio opore kapije vremena, bacio šah samopoznanja, ufitiljio riđe brkove gordosti

pred prvim ogledalom devojke da si zarazio nokte svog pogleda zaparajuće, potkožno tkivo očajanja, i ako si pametan

i savršen kao baštenska kugla da si obnevideo odela, rane, kresao palidrvca mudrosti na vetru, palio plastove plesnive

zore, lomio zglobove uzaludnih opita bdenja da si sejao pesak po svirepim uglovima trenutaka, po trudnom snegu smirenja, da su ti sva deca bila šlepa, kidala krvave igračke vena, zapaljen obruč snevanja, čkiljave oči oluja,

da su ti sva deca radoznala i nejednaka kao kokainsko lišće sumraka, kao statua kikota i zaborava

da si crnio veđe prespavanim podnevcima svakojakog boga, zgrušanim suštinama noći,

rezanim u mravinjaku plača da si dvokrilna vrata mesa, da si hitac u noći zrikavaca, ružičastih izopačenih sunđera, da su ti navukli luđačku košulju trajanja, maticu bez sna, koju ne razlikuješ više kao

oko sebe od sebe

da si spustio ruku desnu pored grcajuće, izgubljene obale njene, spustio ruku levu na šarenu kutiju trepavica njenih gde te uzalud vreba

da si zaspao na pustarama sunca, na lešinama otsustva, u rudnicima pažnje, u kotli­nama blagosti,

da si na tocilima besa oštrio rođene senke koje su evo sad čvršće od klatna tvog mesa da si to mrtvilo mastila odakle niču jablani, takozvane šamije stida, seksovi slepići,

kovrdže smisla da si zelenooki otkos odmaranja u cepanoj svili vazduha

da si pepeo i perje vazduha, zamišljena osovina večnih ležaja tajanstven žagor prstiju da si fijuk svakog opštenja, da si to još u poljupcima žara i žara, leda i leda ko bi to znao

da si ta povijena ruka iskonske lenjosti, koja te izmišlja za svoja somnambulska trvenja,

za samost jeda, za trnje puke svetlosti bez izlaza da si stepenice zla, na kojima su posedale kapi savesne kiše, sklupčana kopna samoubistva da si taj nežni džin presečen satarom slabosti, koja tek tu može mirno da nastavi svoju

igru kamena s ramena da si okrenuo vetar, tražio gnoj, našao sumnjivu kost, alke, lokve mastila samrtni roj da si znao naći trule jabuke za svaku večeru, bokal akcije umesto golfske struje, na-foru zmaja

da si okrenuo ogledala, tražio vetar, našao vatru, prsnuo u staklo, prsnuo u bakar, na­grizao telo ogledala

da nosiš ključ, pljuj, pljuj, pljuj, za jedini stroj, za zgađeni bršljan, za poslednji sjaj, da si najzad ta slomljena pruga sveže tuge koja se krije iza svakog zamaha bilja, u svakom kvarcu daha, u svakoj opreci neba 

da si otvorena knjiga na kolenima artičkoga mira u čijim su očima prošle sve oluje i

pali svi snegovi vekova da si u noći ruke što lome munje I munje zaleđene stoje, da si u noći munje što lože

ruke i ruke povijene gore da si zaborav sveta, da nikad nisi počeo žaokom da si izmamio život dubljih trdva, ko

treba ovu slabost

da si u samom jezeru smrti, na tim džinovskim grudima oblaka, razllstan svaki damar da si svakim danom sve više u snu koji se ne vrača, da si kao kost samo peva tajni plamen

da si talas koji se ne okreće više u ovoj žutoj srdžbi svih proleća i kad otvaraš po-slednje oči u sebi

da si točak taj što ne prestaje u krvi, da si nikad drugi do drob ovaj satrven mrak od usta do usta

da si glava što počiva iza vremena, gde nokti raka paraju zlato i crva, da si večno tekao kroz ovu prašinu godišnjih doba

da si glečer sve tiše i tiše, slepilo gde se rađa ceo jedan svet bez straha

da si na ćelu oblik ljut i suv znamen, benzinski mir, iverje korena, da se kao zadah nosiš, da u zadahu zvezda još se uvek čekaš

da si lajao, skidao šešir, boleo, zavlačio glavu u sva ugnuća zemlje, u sve šupljine mi­sli, palio srmu, baratao po sačmi po srči bola

da si ta guma ljutnje, tamno vodena zver misli iza svih dostojnih zavesa petroleuma i neba, usidrena stopa padanja

da si ta ukovana čađ razuma na poprsju obezglavljene toplote, na crnoj tabli življenja ispisani zadatak

da si ukovana toplota na poprsju obezglavljene čađi razuma, na crnoj tabli zadatka ispisano življenje

Decembar 1930                                      

Oceni 5