Žan Nemožan

Kakvih novih muka i kakvih užasa

Spremila mi sudba, lišivši me časa

Kad sam svu noć mogo provesti u slasti

S onom što izgara od prirodne strasti!

Bok uz bok, s jezikom izmeđ belokosti

Usta joj balzamnih, sočnih od mladosti,

Gledajuć prolećno procvalo obilje

Iznad njenih grudi: ruže i kovilje,

Jedre sise s vrškom ko jagode zrele,

I kovrdže zlatne iznad kože bele,

Brežuljak obrasto mahovinom mekom,

Presečen grimiznim končićem ko rekom

Ispod obla, ljupka trbuščića njena;

Pa nožica slatka, divno salivena,

Listovi, kolena i butine čvrste,

Ljubavne miline od najslađe vrste;

Njenih dugih ruku stisci sred uzdaha,

Tisuć poljubaca prekinuta daha —

A moj kuro pade, mlakonja se prepa,

Pa posta ko crevo koze koja krepa!

Prosto se oduze, natmuren, bez žara,

Ko zastava mokra il cipela stara,

Namočen, namučen, ko da su pošasti

Htele da likuju, da me liše časti.

Osetiv zlu slutnju, skamenih se pritom,

Ukočen, nemoćan, izbezumljen, pitom.

Gde čeličnovrhi taj kuro sad nesta?

Kuro rujnorumen ko grimizna kresta

Što kacigu petla bujnošću dariva;

Što se ko raonik zariva, i skriva,

U zemlju-crnicu, tvrd i nabubreo,

Sve do muda? Kur taj što bejaše smeo,

Zapenjen od besa i revnostan vazda,

Kur taj nalik keru što je tragom bazda

Jurio za mindžom; ta kurčina vrla

Drčna od ponosa i puna do grla,

Koja u galopu bejaše uporna,

Sad je, jaoj Bože! strašljiva, umorna.

Da bi poskočio, kurče, pokraj pice

Zar bi hteo babu koja se Device

Orleanske seća, čije međunožje,

Bez dlaka, sleđeno i mlohave kože,

Od retkih poseta još sa vrata bije

Crvotočnim bazdom; a koža već nije

Koža nego trula razjapljena raka,

Užegla, prašnjava, u predvorju mraka,

Gde visi ko trofej, značka ili bauk,

Neki stari veo što ga satka pauk;

Neku šugavicu, slinavicu ružnu,

Namrštenu picu, šankravu i kužnu?

E, takva bi mindža baš za tebe bila,

Tu bi zaronila ta crknuta žila

Što neće da skoči, no poput ribice

Vrti se i zeva okolo udice,

Al' neće udicu da dograbi sa dna;

Škembe, kožurica i kondura gadna,

Začepljena, šuta i svinuta kara

Koja bi olovom čelik da razara.

Hrabar na bedemu, strašljiv pri proboju,

Ti si top rasturen, bez hica u boju,

Drška bez čekića i avan bez tučka,

Lađa bez katarke, kopča bez priključka,

Luk uvek povijen i nikada zapet,

Živac uvek labav i nikada napet;

Za ta kur je neka crvotočna pica,

Neka provali ja i proždrljivica,

Da glavić i jajca baciš joj ko mamac,

Pica koja bazdi kao stari šanac;

Takvu zaslužuješ, jer lepša ne može

Da išta učini od te mrčne kože;

Sad zbogom, i nemoj da se praviš važan,

Da mi se junačiš i drčiš, sav vlažan.

Zadovoljan budi, jad će se stišati,

A tim će se crevom još moći pišati.

* S francuskog preveo Danilo Kiš