Rečnik zaljubljenika u Indiju: Delhi (5)
Delhi Indija

Photo: www.tripsavvy.com

Zapanjujući grad, šteta što ne postoji

Jednoga dana rekao sam jednom indijskom prijatelju da se u Delhiju uvek osećam pomalo izgubljenim, čak i dezorijentisanim, gotovo nesposobnim da odredim gde je sever ili istok. Odgovorio mi je da je to normalno, imajući u vidu to da Delhi ne postoji.

Tako, ako je verovati ovom čoveku, slično drevnoj prestonici univerzuma, Amaravatiju, koji se neprestano premeštao kroz prostor, pa čak mogao i da uranja pod vodu, sadašnji glavni grad Republike Indije ne postoji stvarno. Njegove četvrti noću se krišom premeštaju. Delhi je urbana iluzija, neka vrsta fantomske aglomeracije na kojoj počiva – čvrsto – jedinstvo naroda.

Ipak, kažu knjige, reč je o najstarijem indijskom velikom gradu. Nasuprot Bombaju i Kalkuti, on se može pohvaliti spomenicima koji izgleda svedoče o dugoj slavnoj prošlosti. I eto: ima nečeg nedoslednog u svemu ovome, nečeg što nam izmiče i gubi se.

Najpre činjenica da postoje Delhi i Nju Delhi, dva grada jedan pored drugog, i da nikada ne znam u kojem se od ta dva nalazim. Ako se potrudim da bolje osmotrim, da razmislim, ako pogledam plan grada, shvatim vrlo brzo da ne postoje dva, već sedam Delhija. Centar grada se selio tamo ili ovamo prema nahođenju domaćina mesta. A grad ga je pratio.

Idući malo dalje, u razgovoru, na primer, s arheolozima, shvatili smo da se izređalo šesnaest, a ne sedam gradova na čije pouzdane tragove nailazimo. Na tih šesnaest gradova treba dodati i Indraprasthu, prestonicu Pandava u Mahabharati, mitski grad koji se upravo ovde uzdizao, savršen grad, čiji je istoricitet u toj meri potvrđen da su vlasti razmišljale da prekrste Delhi i da mu ponovo nadenu nekadašnje ime koje možda nikada nije ni nosio.

Evo zbog čega, nesumnjivo, imam utisak da grad ne postoji. Ima previše gradova u gradu. Ne znam gde da ga tražim. Nalazimo se u Indiji, gde je većina stanovništva hinduistička, a mi smo ovde u muslimanskom gradu. Crvena tvrđava i džamija Džama Masdžid njegove su glavne tačke. Humajunov grob njegov je arhitektonski biser, a najposećenija znamenitost bez sumnje je najviši minaret na svetu, Kutb Minar, čija me je osnova uvek podsećala na ruski svemirski brod, sa svih strana okružen motorima. (Nadvisio ga je minaret Velike džamije u Kazablanki.)

Neprestano sam očekivao da odbrojavanje bude završeno, da ugledam izduvne gasove i da se minaret vine ka raju. Nalazi se u parku punom razvalina, možda najprijatnijem mestu u gradu, s papagajima svuda naokolo i onim čuvenim gvozdenim stubom visokim sedam metara, nesumnjivo podignutim u IV stoleću naše ere da nosi barjak boga Višnua: metalni ostatak – te veličine i tog kvaliteta – najstariji na svetu.

Konačno, ako mi je potrebno malo muzike i spektakla, neizostavno me vode u Nizam el Din. Kroz mračan lavirint, klizav u vreme kiša, stižemo u seosko dvorište gde se nalaze dva groba jedan do drugog, takođe muslimanska. Tu počiva jedan sveti derviš pored pesnika Hosrova, Persijanca koji je živeo u XIV stoleću. Posetioci vezuju vrpce za ogradu oko groba, bacaju cvetne latice i na trenutak se klanjaju do zemlje. Naokolo sede ili leže nepokretni prosjaci. Ponekad grupe muzičara i pevača, posebno pred kraj dana („vreme preporučeno za posetu“) sedaju na zemlju i sviraju i pevaju pesme s naglascima starim osam do deset vekova. Deca se pridružuju starijima. Svoj će život provesti pevajući tu, u toj vlažnoj i mlakoj hladovini.

Ako tražim indijsku Indiju u Delhiju, odmah odlazim u Sivil Lajns, stari administrativni kvart, ili pak u senovite i gotovo puste avenije u kojima su poređane ambasade i dolazim do poslednjeg mesta, engleskog grada, Trga Konot, gde Radž pat vodi do Indija gejta i gde se, još jednom, stiče predstava o veličini nekadašnjeg britanskog sna. Za nekoliko minuta prešao sam iz mračne i skrivene muslimanske prošlosti u ružičastu veličinu jedne Engleske, koja je poverovala da se tu smestila zadugo, možda čak i zauvek.

Ali gde je Indija? I dalje je ne vidim. Prolazim pored luksuznih hotela, kašljem među skuterima, kao i svugde, i dolazim na ručak u bašte hotela „Imperijal“. Da li je to sećanje na moje prve boravke? Povratak mirisa? Osećam se kao kod kuće. Hotel je nekada odavao onaj šarm (da li treba da kažem diskretni?) kolonijalizma, ventilatora koji se vrte, ljudi zavaljenih u fotelje od tamnog drveta, prostranih soba sumnjive čistoće: jednoga dana, ulazeći u svoju sobu, zatekao sam posred nje ogromnog pacova koji me je gledao okom konsijerža. Rekao sam mu da sam stigao, da je to moja soba, pokazao sam mu svoj ključ i dodao da bih malo da se odmorim i da bi bilo lepo da mi ustupi mesto; on to i učini bez žurbe, podignutog repa, lagano odlazeći do jedne zidne lajsne iza koje je nestao.

Hotel je obnovljen i danas je udoban, čak i otmen, ali u barovima i baštama čuva ponešto od učmalosti nekadašnjih navika.

Na izlasku, odmah upadam među hiljade trgovaca bezbroj stvari, prispelih odasvud, sa Hindukuša, iz Radžastana, sa Tibeta. Od neke od žena uvek kupim neku vezenu tkaninu.

Volim tu besciljnu šetnju po Delhiju, taj lutalački identitet, to mnoštvo stožernih tačaka. Grad je ogroman, ali se u njemu može disati. Vreva je manja nego drugde, a siromaštvo manje vidljivo. Jedan bogat muzej, zanati svih država, nezaobilazni Kraft muzej, mladi ultrašik modni dizajneri, predstave na svakom koraku, jedan filmski festival, posetioci koji pristižu iz tri sveta. Kompletan grad. Zapanjujući grad. Šteta što ne postoji.

Oceni 5