Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Prevazilaženje samoočevidnosti (3)
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Photo: pikabu.ru

“Zapisi iz podzemlja”, prava kritika čistog uma

V

U »Zapisima iz mrtvog doma« Dostojevski dosta govori o robijašima osuđenim na doživotnu kaznu i o očajničkim pokušajima bekstva. Čovek zna šta rizikuje i sve stavlja na kocku.

I kako je samo malo izgleda na uspeh! Još u tamnici Dostojevskog su privlačili odlučni ljudi, oni koji se ni pred čim ne zaustavljaju. On se trudio na svaki način da odgonetne njihovu psihologiju — ali to mu nije pošlo za rukom. To mu nije uspelo ne zbog pomanjkanja pronicljivosti i dara zapažanja ili zbog toga što je njegova misao bila spora, nego jednostavno zbog toga što u takvim stvarima odgonetke i nema. »Odlučnost« ničim ne možeš »objasniti«. Dostojevski je mogao samo da konstatuje da je svuda malo odlučnih ljudi, malo ih je i u tamnici. Još pravilnije bi bilo reći da odlučnih Ijudi uopšte i nema, nego postoje samo velike »odluke« koje se ne mogu »shvatiti«, jer su one zasnovane na nečem što se ne može shvatiti, pa čak, one u suštini isključuju i svaku osnovanost. One ne spađaju ni u kakvo pravilo, zbog toga su »odluke« i zbog toga »velike« što idu mimo i izvan pravila, pa, prema tome, i mimo svih mogućih objašnjenja. Za vreme boravka na robiji, Dostojevski još uvek nije bio svestan toga. On je verovao kao i svi da postoje granice ljudskog iskustva i da su te granice određene večnim i nenarušivim zakonima.

Dostojevski dobro zna šta misle svi. On zna, takođe, iako nije poznavao učenja filozofa, da se od najstarijih vremena nepoštovanje pravila smatralo za veliki prestup. Ali, evo, strašna sumnja se uvukla u njegovu dušu: nije li baš to ono u čemu su se ljudi varali?

Ali, u »Zapisima iz podzemlja« njemu se otkrila nova i nečuvena istina: takvih večnih principa — nema. I zakon verovatnoće na kome počivaju ti principi samo je zavaravanje ograničenosti zaljubljene u sebe i obogotvorene. — »... pred zidom takva gospoda, naime iskreni ljudi i javni radnici, zaista uzmaknu. Za njih zid nije prepreka, kao, na primer, za nas koji mislimo, a to znači koji ništa ne radimo; to nije razlog za vraćanje s puta, razlog u koji mi što mislimo obično ne verujemo, ali kome se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni uzmaknu baš iskreno. Zid deluje na njih kao nešto sasvim umirujuće što konačno oslobađa; možda i kao nešto mistično. Ali o zidu kasnije. A takvog iskrenog čoveka ja smatram za pravog, normalnog čoveka, kakvog je želela da vidi i sama nežna mati-priroda kad ga je već začela na zemlji. Takvom čoveku ja do bola zavidim. On je glup, nema spora, ali, ko zna, možda normalan čovek i mora biti glup? Možda je to čak i vrlo lepo«.

Zamislite se nad ovim rečima, one zaslužuju da se čovek nad njima zamisli. To nije slučajni, drski paradoks — to je veliko filozofsko otkrovenje koje se javilo Dostojevskom. Razume se, ono je izraženo kao i sve »nove« misli podzemnog čoveka — ne u obliku odgovora nego u obliku pitanja. Tu je ono neizbežno »može biti«, reklo bi se, smišljeno stavljeno ovde, kako bi se odgovor eventualni mogao izbeći i nametnuti pitanje koje nema odgovora. Može biti, normalan čovek i treba da bude glup! Možda je to čak i lepo! I dalje — sve u tom smislu: svuda ono »možda« koje oslabljuje i diskredituje misao — »možda« kao treperava polusvetlost koju razum teško pođnosi, polusvetlost pri kojoj se gubi svaka određena crta, a granice se do te mere gube da čovek ne može da zna gde prestaje jedno a počinje drugo. Gubi se samouverenost i kretanje u određenom pravcu postaje nemoguće. I što je još važnije — odjednom to neznanje nije prokletstvo nego dar milosti.

Kod Dostojevskog ne sude egzaktne nauke metafizici nego metafizika sudi egzaktnim naukama

- »O, recite mi, ko je to prvi kazao, ko je prvi objavio da čovek samo zato čini gadosti drugome što ne poznaje svoje prave interese, a kad bi ga prosvetili, otvorili mu oči da vidi svoje prave, normalne interese, čovek bi odmah prestao da čini gadosti, odmah bi postao dobar i plemenit, zato što bi kao prosvećen čovek, shvatajući svoju pravu korist, upravo u dobru video svoju pravu korist — a poznato je da nema čoveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa — prema tome, počeo bi tako reći nužno da čini dobro.

O, nevinašce! O, čisto, bezazleno dete! Pre svega, kad je to bilo, u toku proteklih milenija, da čovek radi samo iz lične koristi? A šta da radimo s milionima činjenica koje svedoče da su ljudi svesno, to jest potpuno shvatajući svoju pravu korist, potiskivali tu korist u drugi plan, i srljali drugim putem, na rizik, »na sreću«, iako ih niko nije terao tuda, već kao da su upravo hteli da izbegnu ukazani put, pa su zato tvrdoglavo i svojevoljno krčili drugi put, težak i besmislen, pipajući u tami. Znači da im je svojeglavost i svojevoljnost bila draža od svake koristi...

Korist! Šta je to korist? Možete li se poduhvatiti da sasvim tačno ođredite u čemu je upravo čovekova korist? A šta ćemo ako se đesi da ljudska korist, ponekad, ne samo što može već i mora da se sastoji u tome da čovek nekad poželi zlo, a ne korisno? A ako je tako, ako je takav slučaj moguć, onda celo pravilo ide do vraga«.

Šta privlači Dostojevskog? Možda baš, iznenadnost, tmine, samovolja — upravo sve ono što nauka i zdrav razum odbacuju ili smatraju negativnim, pa i nepostojećim. Dostojevski dobro zna šta misle svi. On zna, takođe, iako nije poznavao učenja filozofa, da se od najstarijih vremena nepoštovanje pravila smatralo za veliki prestup. Ali, evo, strašna sumnja se uvukla u njegovu dušu: nije li baš to ono u čemu su se ljudi varali?

Iznenađujuće je da je on, bez ikakve naučno-filozofske pripreme, tako tačno uočio u čemu je osnovni, večni problem filozofije. Njegovi Zapisi iz podzemlja se ne analiziraju ni u jednom filozofskom priručniku, niti se pominju po nazivu čak. Nema stranih reči, školske terminologije niti akademskog načina izlaganja — dakle, to nije filozofija. U stvari, ako je ikada bila napisana Kritika čistoga uma onda je treba tražiti kod Dostojevskog — u njegovim Zapisima iz podzemlja, i u njegovim velikim romanima koji su u celini proizašli iz ovih Zapisa. To što nam je dao Kant pod ovim naslovom nije kritika nego apologija čistoga uma. Kant se nije usudio da kritikuje um bez obzira što se bio kako mu se činilo, zahvaljujući Hjumu, probudio iz dogmatskog dremeža. Kako je on postavljao pitanje? Postoji matematika kao nauka, postoje prirodne nauke — da li je moguća nauka metafizike čija bi logička konstrukcija bila ista onakva kakva je logička konstrukcija već đokazanih egzaktnih nauka. I to je za njega bila kritika! I još, buđenje! Ako je već hteo da kritikuje i da se doista probudi, potrebno je bilo da postavi pre svega pitanje o tome da li su zaista sebe opravdale »egzaktne« nauke i da li imaju pravo da svoja saznanja nazivaju znanjem? Nije li sve ono čemu nas nauke uče obmana i iluzija? Takvo pitanje on ne postavlja — nije se još bio probudio iz svog učenog sna. On je uveren da su egzaktne nauke opravdale sebe »uspesima«, dakle, onim »koristima« koje su donele ljudima — pa, prema tome, one ne podležu sudu — one imaju pravo da suđe. I ako metafizika hoće da postoji, ona mora prethodno da izmoli odobrenje i blagoslov od matematike i prirodnih nauka.

Dalje je sve jasno: opravdavši sebe »uspehom«, nauke su postale nauke samo zahvaljujući tome što se u njihovoj nadležnosti našao niz »principa«, »pravila« — sintetičkih sudova a priori. Ova su pravila nesumnjiva, opšta i nužna, i od njih se smrtnik, po Kantovom mišljenju, ne može oslobođiti nikakvim buđenjem. A pošto su ta pravila primenjiva u »granicama mogućeg iskustva« a neprimenjiva izvan njih, onda je metafizika, koja po Kantovom mišljenju, stremi izvan granica, nemoguća. Tako je prosuđivao Kant koji je izražavao svojim stavovima praktiku naučnog mišljenja istorijskog čovečanstva. Dostojevski je, iako o Kantu nije imao nikakve predstave, postavio isto pitanje — ali njegovo je viđenje bilo mnogo dublje. Kant je gledao svet zajedničkim, ljudskim očima — Dostojevski je pak imao, kao što znamo, »svoje« oči.

Kod Dostojevskog ne sude egzaktne nauke metafizici nego metafizika sudi egzaktnim naukama. Kant pita — da li je moguća metafizika? Ako je mogućna — nastavimo pokušaje naših prethodnika, ako je nemogućna — bacimo sve, zavolimo još i više našu ograničenost i poklonimo joj se. Mogućnost — to je prirodna granica — ima u njoj nešto umirujuće, nešto čak mistično. To je večna istina — veritas aeterna. I katolicizam, koji se temelji na otkrovenju čak, uči: Deus impossibilia non jubet! — Bog ne zahteva nemoguće.

Bog ne zahteva nemoguće. Ali, upravo tu dolazi do izražaja »drugo gledanje«. Podzemni čovek, onaj podzemni čovek koji je s onom strašnom iskrenošću izjavio da je on sam najgori od svih ljudi na svetu, odjednom, ne znajući ni sam s kojim pravom, skače sa svoga mesta i kreštavim, divljim, odvratnim glasom (sve je kod njega odvratno), koji kao da nije njegov glas (on nema svoj glas kao što nema svoje oči), viče: to je laž, obmana! Bog zahteva nemoguće. Bog zahteva samo nemoguće. To »svi vi« uzmičete pred zidom i vidite u zidu nešto umirujuće, konačno čak, kao katolici, nešto mistično. A ja vam kažem da su vaši zidovi, vaše »nemoguče«, samo razlog i izgovor i da je vaš Bog koji ne traži nemoguće ne Bog, nego gnusni idol — jedna od onih velikih ili malih »koristi« dalje, od kojih vi ne idete niti ćete kada poći. Metafizika je nemoguća! Ja pak ni o čemu drugom osim metafizike niti ću razmišljati, niti ću govoriti. — »Imam, na primer, jednog prijatelja. Eh, gospodo, pa on je i vaš prijatelj — uostalom, kome on nije prijatelj! Kada se sprema da uradi nešto, taj gospodin će vam odmah krasnorečivo i jasno izložiti kako mora postupiti po zakonima razuma i istine. I ne samo to, govoriće vam uzbuđeno i strasno o pravim, normalnim ljudskim interesima, s podsmehom će prekoreti kratkovide glupake koji ne shvataju ni svoju korist ni pravi značaj vrline, i — tačno posle četvrt sata, bez ikakvog naročitog povoda sa strane, već upravo po nekom unutrašnjem impulsu koji je jači od svih njegovih interesa — postupiće sasvim suprotno, to jest otvoreno će ustati protiv onoga o čemu je govorio: i protiv zakona razuma, i protiv lične koristi — jednom rečju, protiv svega«.

Dostojevski smišljeno stavlja u usta Dimitrija Karamazova, neukog i neobrazovanog čoveka, svoja filozofska razmišljanja. Obrazovani ljudi - čak i Ivan Karamazov - svi su na strani Kloda Bernara i njegove "efike" sa "zakonima prirode"

Protiv kakvog to »svega«? I šta je to nešto »unutrašnje« što je jače od svih »interesa«? »Sve« — to je, rečeno školskim jezikom, zakon rasuđivanja i sveukupnost »očevidnosti«. »Unutrašnje« — to je »iracionalni ostatak« koji se nalazi izvan granica mogućeg iskustva. Jer, to iskustvo od kojega po Kantu (Kant je ovde zajednička imenica ono, »svi mi«) započinje svako znanje i iz koga je ponikla i sva naša nauka, ne podrazumeva i neće da uzme u obzir ono »unutrašnje« o kome govori Dostojevski. Kantovo »iskustvo« je kolektivno iskustvo čovečanstva, i samo jedno populamo i brzopleto tumačenje može da ga pomeša sa faktima materijalnog ili duhovnog bića. Dmgačije rečeno, to iskustvo već pretpostavlja gotovu teoriju, to jest sistem pravila, zakona o kojima je Kant rekao istinu — ono da ne diktira priroda ljuđima nego ljudi prirodi, zakone. Ali, ovde već započinje korenito razmimoilaženje i uzajamno nerazumevanje između školske filozofije, s jedne strane, i nastojanjima Dostojevskog, s dmge strane. Čim Kant začuje reč »zakon« — on skida kapu i saginje glavu: on ne sme i ne želi da spori. Tamo gde se zakoni diktiraju — tamo je vlast, a ako je vlast tu treba se pokoravati, jer najveća vrlina je u pokoravanju. No, naravno, ne diktira zakone prirodi »živi« čovek. Takav čovek je i sam priroda, dakle, mora da se pokorava. Najviša, poslednja i konačna vlast pripada »čoveku uopšte«, dakle, principu koji je idealan i koji je podjednako đaleko i od živog i od neživog tela. Drugačije rečeno: nad svim što postoji stoje princip, pravilo, zakon.

Najadekvatnija i ne mnogo istina, privlačna formulacija kantovske misli bila bi: ne diktiraju čovek i priroda zakone, nego prirodi i čoveku zakoni diktiraju zakone. Još drugačije rečeno: u početku bejaše zakon! Da je Kant tako formulisao osnovne stavove bio bi bliži i naučnom pogledu na svet koji je nastojao da opravda, i zajedno s tim, i zdravom razumu iz kojeg je naučni pogled na svet i ponikao. Tada bi se izgubila razlika između teorijskog i praktičnog uma, to jest, bio bi dostignut filozofski ideal: »Ponašaj se tako da princip tvog ponašanja postane opšti zakon«. Dakle, »pravilo« je ono čime se opravdava postupak, kao što se u pravilu izražava i istina. I priroda i moral su potekli iz pravila, iz autonomnih principa koji su sebi dovoljni i koji jedini imaju nadempirijsko vanvremeno postojanje. Još jednom ponavljam: Kant nije to sam izmislio — on je samo jasno formulisao ono do čega je ljude dovela naučna misao. Umesto skupa slobodnih — nevidljivih, individualnih i ćudljivih duhova kojima je mitologija bila naselila svet, nauka je stvorila novi svet priviđenja — priviđenja sebi ravnih i nepromenljivih i u tome je videla prevlađavanje drev nog sujeverja. U tome je suština idealizma, u tome današnji ljudi vide najviše i konačno dostignuće.

Dostojevski je, iako bez profesionalne pripremljenosti, s maksimalnom pronicljivošću naslutio kako treba da bude po stavljeno pitanje, osnovno pitanje filozofije: da li je moguća metafizika kao nauka?

No, prvo, zbog čega metafizika treba da bude nauka? A drugo, kakav smisao treba da ima za nas reč »mogućan«? Nauka pretpostavlja kao nužan uslov ono što je Dostojevski zvao »svi mi«, dakle, sudove priznate od svih. Postoje takvi sudovi koje svi priznaju i oni imaju natprirodna preimućstva nad suđovima koje svi ne priznaju — samo se oni prvi priznaju za istinite. Dostojevskom je bilo jasno to zbog čega nauka i zdrav razum toliko teže opštim i nužnim sudovima. »Fakta« sama po sebi nas ne obogaćuju, ne đonose nam neku posebnu korist. Šta imamo od toga što zapažamo kako se kamen zgrejao na suncu, kako komadić drveta pliva na vodi ili što nekoliko gutljaja vode može da utoli žeđ. Nauka se ne zanima za posebne činjenice, one joj nisu najpotrebnije — ona traži ono što te činjenice na neki čudesni način pretvara u »iskustvo«. Kada mogu da kažem: sunce uvek zagreva kamen, drvo ne tone na vodi, i slično, imamo pred sobom naučno znanje. Drugačije rečeno — znanje postaje znanje samo utoliko ukoliko u »činjenici« otkrivamo čisti princip, ono »uvek« nevidljivo oku, onu svemoćnu opsesiju koja je nasledila vlast onoga što je izgnano iz sveta bogova i demona. To što zapažamo u fizičkom svetu zapažamo i u moralnom. I tamo su mesto bogova zauzeli principi: uništite te principe — i sve će se izmešati, neće biti dobra i zla, kao što u spoljašnjem svetu čim nestane zakona, sve može da nastane iz čega god hoćete. Sama predstava o istini i laži, o dobru i zlu, pretpostavlja večni i nepromenljivi poredak. Stvarajući teoriju, nauka upravo to hoće da pokaže. Ako mi znamo da sunce ne može da ne zagreva kamen, da drvo ne moie da potone, dakle, ako uočenu činjenicu pretvorimo u teoriju i stavimo je pod zaštitu večnog i nepromenljivog zakona koji ne može da ne postoji kao zakon, onda je to — nauka. To se isto može reći i o moralu. I on počiva na zakonu: svi su dužni da postupaju tako da se u njihovim postupcima najbolje izrazi samo potčinjavanje zakonu i pravilu. Samo pod tim uslovima je moguće čovekovo društveno postojanje.

Sve to je Dostojevski znao odlično, iako je u filozofiji bio neveliki znalac — čovek koji je verovao da je ideja »čistoga uma« kao vladaoca i jedinstvenog gospodara sveta bila nešto pronađeno tek nedavno i da je, štaviše, tvorac te ideje bio Klod Bernar. I još, on je verovao i to da je tek u novije vreme neko — po svemu sudeći onaj isti Klod Bernar — pronašao novu nauku efiku koja je konačno objasnila da i nad ljudima vlada zakon koji je svemoćan i koji je konačno potisnuo Boga. Dostojevski smišljeno stavlja u usta Dimitrija Karamazova, neukog i neobrazovanog čoveka, svoja filozofska razmišljanja. Obrazovani ljudi — čak i Ivan Karamazov — svi su na strani Kloda Bernara i njegove »efike« sa »zakonima prirode«. Po svoj prilici, njegovoj pronicljivosti nije promakla činjenica da školsko obrazovanje umova na neki način parališe ljudske snage i obavezuje na ograničenost. Naravno, on je mogao o svemu tome da pročita u Bibliji. Ali, ko sve nije čitao i ko sve ne zna Bibliju? Verovatno je i Klod Bernar i oni kod kojih je on učio, čitao Bibliju! Ali, zar u toj knjizi tražiti filozofske istine?! Zar u toj knjizi neobrazovanih ljudi koje kultura nije ni osenila? Dostojevski nije nalazio drugog izlaza. I bio je prinuđen da zajedno sa blaženim Avgustinom uzvikne — Surgunt indocti et rapiunt caelum! — Bog zna odakle se pojavljuju takvi ljudi i »ustaju neznalice i zadivljuju nebo«!.

*Iz knjige “Ruska religijska filozofija i F.M. Dostojevski” objavljene u sklopu biblioteke “Dostojevski kao mislilac”, preveo s ruskog Mirko Đorđević; esej je pisan uz stogodišnjicu rođenja Dostojevskog

Oceni 5