Nevidljivom rukom ubijaju mučki
Artur Rembo

Photo: en.wikipedia.org

Zaseli

Kvrgavi, rohavi, modrih podočnjaka,

Na butnjači grče kratke prste grube;

Namćorstvo im curi preko potiljaka

Kao kad zid stari procveta od gube;

 

Njihov čudni skelet na kostur stolica

Nakalemila je strast padavičara,

Od njihovih nogu i drven-nožica

U jutro i veče taman vez se stvara!

Ti starci, spleteni sa tim sedištima,

Osećaju kad im sunce kožu glača,

A kada opaze sneg na prozorima

Zadrhture bolno k’o žaba krastača.

 

Mnoga ih udobnost za Sedište veže,

Smeđom ih je slamom meko obavilo,

Duša starog sunca pali se sred mreže

Ispletenog klasja gde je zrnje zrilo.

I ovi pijanisti što bubnjati vole

Prstima pod sobom, s kolenom uz zube,

Slušaju u sebi tužne barkarole.

Nežna ljuljuškanja u ćupe ih ljube.

 

Oh! ne dižite ih! Jer biće belaja...

Dignu se i frču k’o ošamarene

Mačke, šire plećke dok ih bes osvaja,

Čakšire im prete s boka, naduvene.

 

A vi ih slušate, i na zid im tamni

Lepite ćelave glave, noge krive,

Dugmad im kroz hodnik lije pogled plamni

Ščepavši vam oči k’o zenice žive!

 

Nevidljivom rukom ubijaju mučki:

Kad se smire, liju otrov zena, koji

Skuplja se u oku prebijenoj kučki;

A vi ste u levku, čelo vam se znoji.

 

Opet sednu, ruke sred masnih manžeta

Tope im se, i dok od zore do mraka

Do tih što ih dignu misao im šeta,

Stresaju grozdove svojih podvaljaka.

 

A kad strogi san im obori vizire,

Tad na ruci sniju bića koja ljube,

Te stolice koje, oplođene, vire

U gorda nadleštva koja će da rube,

 

Dok tintano cveće, koje polen pljuje

Zareza, njiše ih duž krotkih putira,

Kao vilin konjic kad cvećem putuje...

- I draži ih klasje što ud njihov dira.

*S francuskog preveo Nikola Bertolino

Oceni 5