Zaštitnice preživele savesti

Žene u crnom obeležile su 30 godina postojanja, zapravo godišnjicu svog prvog antiratnog stajanja, proteklog vikenda (subota, 9. oktobar), “u crnini i ćutanju”, zar smo sumnjali, na Trgu Republike, mestu sa kojeg su se decenijama unazad opirale mobilizaciji, zločinima činjenim u naše ime, vojnim troškovima, patrijarhalnom nasilju, zaboravu zlodela, zabrani abortusa... Hrabre u sukobima sa ekstremnim desničarima, pedantne svedokinje, zabeležile su svaki datum i toponim zla velikosrpske nemani, prekrajanje granica, besomučno ubijanje, rušenje, paljenje o trošku države Srbije. Demonstrirale su i u Srebrenici, Prijedoru, Višegradu, opisujući mestima protesta nepravilni krug stradanja, ne zadržavajući se na javnom izlaganju transparenata i sopstvene tuge i stida, nego i razgovarajući sa žrtvama, hrabreći ih i dajući im podršku.

Nezavisne od mainstream kretanja na nevladinoj sceni, pokazivale su regionu drugačiju Srbiju, rešenu da ne zaboravi, štaviše, da pamti i obeležava vlastita kolektivna posrnuća. Nastojeći da se, uprkos uvredama i napadima, približe milionskom korpusu finansijera rata i suicidnih zaokruživača katastrofe i užasa.

Uvek neposlušne

Žene u crnom na godišnjicu postojanja neće biti odlikovane; radile su danas rade sve što se iz temelja protivi režimu zlikovačkog kontinuiteta, baš kao i s početka devedesetih godina prošlog veka, kada su se politički uzdizali -verbalno, ali i učešćem u zločinima, ključni eksponenti današnje vlasti. “Uvek neposlušne !” njihov je moto u okruženju koje baš takve ne podnosi.

Tog oktobra 1991. Beograd je bio podeljen do šizofrenije; prosuo je cveće pred gusenice tenkova koji su odlazili u rušilačku misiju put Vukovara, u nemilosrdnom pohodu na život i civilizacijske vrednosti. Ulicama su defilovali maskirani heroji - pljačkaši sa ratišta, slavila se smrt. Iz Hrvatske su dopremani limeni kovčezi, najtačnije vesti bile su na kraju novina, u čituljama. Sa prvim mrakom počinjao je skriveni noćni život, igra sa velikim ulogom, pozivari i vojna policija protiv rezervista.

“Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve”, pisao je jedan od neformalnih glasnogovornika hegemonističkog osvajanja Momo Kapor.

Država je angažovala celokupnu logistiku, ne bi li gradskim momcima objasnila kako kosti treba da ostave baš u Slavonije. Dezerteri su imali podršku Žena u crnom i normalnog sveta nezaraženog manijakalnom propagandom.

Od planiranih osamdesetak odsto, pozivu pod geslom “Otadžbina te zove” odazvalo se samo 13 procenata. To bi Žene u crnom mogle da uknjiže kao uspeh. Baš kao i pomoć i podršku ženam koje su ostale bez svojih najbližih, slabijima, žrtvama nasilja, gej aktivistkinjama i aktivistima, migrantima.

Protiv mržnje i militarizma

“Zašto to rade” i, mnogo češće, “Ko ih plaća” bila su pitanja konzumenata režimskih medija. “Kurve u crnom” i “Nož, žica, Srebrenica” dovikivali su im. A radile su mnogo toga:

“Preskačemo zidove mržnje i zla, odbijamo sve vidove nacionalističko-militarističkih politika, kršimo konsenzuse nacionalnih država, armija, crkava…Aktivno gradimo mreže solidarnosti izvan državnih, nacionalnih granica i podela, kako na prostoru cele bivše Jugoslavije, tako i na svim kontinentima. Organizujemo nenasilne akcije protiv militarizma – regionalnog i globalnog; obelodanjujemo veze između rata i siromaštva, između rata i neograničenog bogaćenja grupa bliskih režimu; proizvodimo znanje, stvaramo alternativnu istoriju, kroz jednako vrednovanje akademskog znanja i aktivističkog iskustava; negujemo zajedničko učenje, refleksiju i razmenu, u svom okruženju i u celom svetu“, podsetile su u saopštenju povodom svoje tridesetogodišnjice.

Razgovori, grupe, radionice, iskustva iz mračnih hodnika patrijarhata, borba za emancipaciju. Teorijske postavke u vrednim i nezaobilaznim izdanjima o eksploataciji žena, pošastima liberalnog kapitalizma, o antimilitarizmu.

Pogled u budućnost

Pogled u sadašnjost i budućnost, društvo opterećeno nasleđem ratova i zapuštenim bolestima. Urušenih moralnih vrednosti.

Staša Zajović, koordinatorka grupe, kaže da je trećina zločina femicida povezana je sa ratištima, a oboleli od PTSP (posttraumatski stresni poremećaj) nemaju kojoj ustanovi da se obrate. „To nije individualna patologija tih muškaraca, nego je ozbiljno društveno pitanje, posledica ratova koje je vodila država. Njihov patriotski front znači da su nastavili da vrše mirnodopsko nasilje. Žrtve svega sa čime se suočavaju muškarci koji su učestvovali u ratovima, njihovih zdravstvenih tegoba su žene. Otkrili smo razmere oboljenja, direktno povezenih sa nasilnom mobilizacijom; iako se time bavimo, nismo ni bile svesne koju su visoku cenu zločina prisilne mobilizacije platili, jer smo se devedesetih bavili muškarcima koji su bili žrtve militarizma. A visoku cenu su platile njihove majke, najbliže srodnice. I dolazimo dotle da cenu ratova plaćaju najsiromašniji i žene. Nijedan režim, vladalac, neće da odgovori koliko je muškaraca bilo mobilisano. Koliko je dezertiralo i na koji način će da se rešava pitanje nasilja nad ženama koje vrše povratnici iz ratova”, konstatuje Staša Zajović.

Pune tri decenije, gotovo da se s čuđenjem zapitamo da li je toliko prošlo od početka klanice. Tri decenije u kojima su nas Žene u crnom štitile, podržavale, podsećale. U kojima su, na sebi svojstven način, brinule o neistomišljenicama i protivnicama. Pokazujući savest i ljudskost u društvu koje ih se odreklo.

Žene u crnom su i kružoci, filmske projekcije, razgovori o knjigama, debate. Stan - utočište, najbolja klopa u gradu, kreacije autorki različitih škola i kuhinjskih rukopisa. Novi planovi, da se obiđu i podstaknu prijateljice i prijatelji. U Vojvodini, na jugu Srbije, u okolini Srebrenice...