Zemlja ljudi
Mržnja

Photo: www.deviantart.com

Zašto da se mrzimo?

Da biste razumeli čoveka i njegove potrebe, da biste upoznali njegovu suštinu, ne treba očiglednost vaših istina suprotstavljati jednu drugoj. Da, vi ste u pravu. Svi ste u pravu. Logika sve dokazuje. U pravu je čak i onaj koji nesreće sveta prebacuje na grbavce, Ako objavimo rat grbavcima, brzo ćemo naučiti da se ushićujemo. Osvetićemo zločine grbavaca. A zacelo, i grbavci čine zločine.

Da bi izvukli ono bitno, treba za trenutak zaboraviti na razlike koje, jednom prihvaćene, povlače za sobom čitav kuran nepokolebljivih istina i jedan fanatizam, koji iz tog izlazi. Možemo podeliti ljude na desničare i levičare, na grbave i one koji nisu grbavi, na fašiste i na demokrate, i te razlike su neosporne. Ali, vi znate: istina je ono što uprošćuje svet, a ne ono što stvara haos. Istina je govor iz koga se oslobađa ono opšte. Njutn nikako nije jedan zakon, tako dugo nerazjašnjen, „otkrio“ kao da rešava rebus. Njutn je izvršio stvaralački posao.Zasnovao je jezik kojim bi se istovremeno mogao izraziti pad jabuke na livadi ili kretanje Sunčevo. Istina nije ono što se dokazuje, već ono što se uprošćava.

Čemu rasprave o ideologijama? Ako se sve mogu dokazati, sve se isto tako mogu i jedna drugoj suprotstaviti, i takve rasprave dovode do očajanja kada se pomisli na spas čoveka. A čovek, svuda oko nas, ima iste potrebe.

Hoćemo da budemo oslobođeni. Onaj koji udara pijukom želi da upozna smisao tog udarca. A robijašev udarac pijukom unižava ga, i nije isti kao udarac istraživača, koji uzdiže. Robija nije tamo gde se udara pijukom. Užas nije u materiji. Robija je tamo gde se zadaju udarci pijukom bez cilja i gde nema povezanosti između onoga koji ih zadaje i ljudskog roda.

I hoćemo da se izbavimo robije.

Dve stotine miliona ljudi u Evropi ne osećaju se kao ljudi, a hteli bi to da budu. Industrija ih je odvojila od seljačkog ognjišta i zatvorila u ona ogromna geta što liče na teretne stanice zakrčene kompozicijama crnih vagona. Želeli bi da se otrgnu sa dna tih radničkih gradova.

Ima i drugih, u kandžama svih zanata, koji su lišeni radosti: pionira, vernika, naučnika. Mislilo se da je za njihovo uzdizanje dovoljno da ih obuku, nahrane, da zadovolje njihove potrebe. A postepeno su u njima stvarali Kurtlinovog malograđanina, seoskog političara, bezosećajnog tehničara. Ako ih i uče dobro, ne oplemenjuju ih više. Jedno mišljenje ima o kulturi onaj koji misli da se ona zasniva na pamćenju formula. Jedan rđav učenik Specijalne škole više zna o prirodi i zakonima nego Dekart i Paskal. Da li je on sposoban za iste poduhvate duha?

Svako, više ili manje, nejasno oseća potrebu da se otrgne. Ali ima varljivih rešenja. Istina, ljudi se mogu oduševiti ako se obuku u uniformu. Onda će pevati ratničke pesme i deliti hleb sa drugovima. Našli bi ono što traže, sklonost za opšte. Ali, oni će umreti od hleba koji im je ponuđen.

Mogu se iskopati iz zemlje drveni idoli i vaskrsnuti stari mitovi koji su kako-tako odgovarali svom zadatku, može se oživeti mistika o pangermanizmu ili o rimskom carstvu. Mogu se Nemci opijati zanosom da su Nemci i zemljaci Betovena. Svi se mogu time opijati, svi do ložača. To je, zacelo, lakše nego od jednog ložača stvoriti Betovena.

Ali takvi idoli su idoli-mesožderi. Onaj koji umire tražeći da otkrije uzrok bolesti ili lek služi životu i kad umire. Lepo je, možda, umreti za proširenje teritorija, ali današnji rat uništava ono za čim teži. Danas više nije u pitanju žrtvovati malo krvi da bi oživela cela rasa. Otkako se rat vodi avionom i iperitom postao je samo krvava hirurgija. Svaka strana se zaklanja iza jakih utvrđenja zidina, i, nemajući ništa pametnije, svaka strana šalje eskadrile i torpedira utrobu drugog, uništava njegovo životno središte, parališe njegovu produkciju i trgovinu. Pobeda će pripasti onome koji poslednji istrune. A oba neprijatelja zajedno trunu.

U opustelom svetu smo žudeli za drugovima: slast podeljenog hleba sa drugovima nagnala nas je da prihvatimo rat. Nije nam potreban rat da bismo se u trci ka istom cilju naslonili na toplo rame suseda. Rat nas obmanjuje. Mržnja ne pojačava ushićenje trke.

Zašto da se mrzimo? Mi smo solidarni, sa iste planete, posada istog broda. Iako je dobro da se civilizacije suprotstavljaju jedna drugoj, da bi potpomagale nove sinteze, užasno je što se proždiru.

Pošto je za naše oslobođenje dovoljno da nam se pomogne da shvatimo cilj koji nas međusobno spaja, onda je bolje tražiti ga tamo gde nas sjedinjuje. Obilazeći bolesnike, hirurg ne sluša njihove žalbe; prelazeći preko njih, nastoji da izleči čoveka. Hirurg govori opštim jezikom. Isto tako postupa i fizičar kad razmišlja o onim gotovo božanskim jednačinama pomoću kojih će shvatiti u isto vreme i atom, i maglinu. I tako sve do prostog pastira. Jer ovaj koji skromno čuva nekoliko ovaca na livadi, ako postane svestan svoje uloge, oseća da je nešto više od običnog sluge. On je stražar. A svaki stražar je odgovoran za celo carstvo.

Mislite li da taj pastir ne želi da postane svestan? Posetio sam na madridskom frontu jednu školu koja se nalazila na brežuljku, pet stotina metara od rovova, iza jednog malog kamenog zida. Neki kaplar je tu predavao botaniku. Kidajući rukama nežne latice bulke, privlačio je sebi bradate hadžije koje su se izvlačile iz tog blata unaokolo i, uprkos granatama, pele k njemu kao u hodočašće. A kad su se sakupili oko kaplara, slušali su ga nadlaktivši se, sedeći na tlu. Mrštili su se, stezali zube, i nisu mnogo razumeli lekciju, ali govorilo im se: „Vi ste grubijani, tek što ste napustili vaše jazbine, treba dostići čovečanstvo!“ i teškim koracima su se žurili da ga dostignu.

Kad postanemo svesni svoje uloge, makar i najništavnije, samo tada ćemo biti srećni. Tada ćemo moći živeti u miru i umreti na miru, jer ono što daje smisao životu daje smisao i smrti.

Ona je tako prijatna kad su stvari sređene, kad stari seljak iz Provanse na kraju života predaje sinovima svoje blago koza i maslina da bi ga oni posle predali sinovima svojih sinova. U seljačkom rodu se samo upola umire. I svaki život redom prska kao ljuska i predaje svoja zrna.

Jednom sam se našao kraj tri seljaka koji su stajali uz odar svoje majke. I, zaista, bilo je to bolno. Drugi put je prekinuta pupčana vrpca. Drugi put se čvor odrešio: onaj što vezuje jednu generaciju sa drugom. Ta tri sina su se našla sama, prinuđena da nauče sve, lišena porodičnog stola oko kojeg su se okupljali za vreme praznika, lišena stožera u kojem su se svi sažimali. Ali u ovom prekidu otkrio sam i to da se život može i drugi put udahnuti. Sad će i ti sinovi postati glave porodica, zborište i poglavari, sve do časa kad će i oni predati komandu malima, koji se igraju u dvorištu.

Posmatrao sam majku, tu staru seljanku spokojnog i grubog lica, stisnutih usana, lica pretvorenog u kamenu masku. I prepoznao sam u njemu lice sinova. Ta maska je služila da otisne njihovo lice. To telo je služilo za otisak ovih tela, ovih lepih ljudskih uzoraka. Sada je ona počivala slomljena, ali kao ljuštura iz koje je izvučen plod. I ovi sinovi i kćerke utisnuće svojim telom nove generacije? Na majuru se ne umire. Majka je mrtva, živela majka!

Bolna je, ali i tako jednostavna ta slika pokolenja koja napuštaju na svom putu, jedno po jedno, te lepe sedokose mrtve, idući ka nepoznatoj istini kroz sve te preobražaje.

Zato je iste večeri seosko zvono, dok je oglašavalo mrtve, izgledalo puno uzdržljivog i nežnog veselja, a ne očajanja. Ono koje je istim zvukom slavilo pogrebe i krštenja još jednom je oglašavalo prelazak jedne generacije u drugu. I čovek je osećao samo veliko spokojstvo slušajući objavljivanje zaruka jedne sirote starice i zemlje.

To što se prenosilo tako iz generacije u generaciju, poput sporog rastenja drveta, bio je život, a isto tako i svest. Kakav tajanstveni uspon! Proizišli smo iz izlivene lave, iz tela zvezda, iz žive ćelije koja se čudom razvija, i postepeno smo se uzdigli da možemo pisati kantate i ispitivati sazvežđa.

Majka nije samo dala život: ona je svoje sinove naučila jeziku, poverila im spremu stolećima skupljanu, duhovnu očevinu koju je i ona primila na čuvanje, onu malu riznicu tradicija, pojmova i mitova, svu onu razliku koja Njutna ili Šekspira odvaja od pećinskog čoveka.

Ono što osećamo kad smo gladni, kad nas obuzme glad koja je gonila španske vojnike da pod vatrom kuršuma idu na časove botanike, glad koja je naterala Mermoza ka Južnom Atlantiku, a drugoga ka pesmi, znači da geneza nije završena i da treba da postanemo svesni nas samih i svemira. Treba i u noći postaviti mostove. To ne znaju jedino oni što grade svoju mudrost iz ravnodušnosti koju smatraju sebičnom; ali sve pobija takvu mudrost! Drugovi, moji drugovi, uzimam vas za svedoke: kad smo se osećali srećnima?

*Prevela s francuskog Živka Nikolić

Oceni 5