Redakcijske XXZ ispovesti: Živeti bez kola i vozačke dozvole (5)
Automobil Đavo Pakao

Kuda vožnja može da odvede čoveka: Vozač na krajnjem odredištu, među plamenovima pakla

Photo: www.deviantart.com

Zašto Isus nikad nije polagao tipovanje?

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, u današnjoj propovedi govorićemo o opakoj pošasti koja vreba svakog istinskog vernika u ovom obezboženom svetu. Mnoga iskušenja nadvila su se nad bogoljubivi XXZ rod, mnoge demonske prelesti ugrožavaju malo stado naše XXZ crkve konačnog i potpunog oslobođenja, a među njima se posebno ističe demonski par – kola i vozačka dozvola. Svakom pravom verniku je jasno da je automobil đavolje sokoćalo, a vozačka dozvola ausvajs za pakao, gde nas čekaju tama najkrajnja, plač i škrgut zuba.

Put za pakao popločan je vozačkim dozvolama: Širok je i prostran put koji vodi u propast, i mnogo ih je koji njime vozePoslušajmo šta u svojoj uskršnjoj propovedi besedi prepodobni ava Henri (Kinaski), koji je na sebe primio greh vožnje, e da bi upoznao neprijatelja iznutra i izvukao duhovnu pouku za sve maloverne: “Ljudi su umorni, nesrećni i promašeni, ljudi su ogorčeni i osvetoljubivi, ljudi su izigrani i uplašeni, ljudi su besni i neinventivni, i ja vozim među njima autoputem dok oni prikazuju u vožnji šta je ostalo od njih - neki su nadrkani, samovoljniji od drugih, neki ne vole da budu prestignuti, neki ne daju drugima da ih prestignu, neki uporno blokiraju trake, neki mrze novije, skuplje modele vozila, drugi u takvim kolima mrze starija kola. Autoput je cirkus jeftinih i sitnih emocija, čovečanstvo u kretanju, mnogi od njih dolaze iz nekog mesta koje mrze i odlaze ka drugom koje isto tako mrze ili još više. Autoput je slika onog što smo postali, a masa saobraćajnih nesreća i smrti sudar su osakaćenih bića, bednih i dementnih života. Kada vozim autoputem vidim dušu ljudi moga grada, i ona je ružna, ružna, ružna: Živi su oglodali svoje srce”.

Uvek teologija, nikad tehnologija!

Ako postoji pakao na zemlji, on se može pronaći na autoputu, među automobilima, u duši svakog vozača. Posedovanje automobila i vožnja istog čoveka čine ogorčenim i besnim, i odvode nas od Boga. Ako sednemo za volan odmah postajemo duhovne ubice brata svojega, mrzimo bližnjeg u drugom vozilu samo zato što nas je pretekao, ili što nam je presekao put, ili zato što se parkirao negde gde smo mi hteli, ili zato što vozi skuplja i bolja kola od nas, ili zato što nam je pokazao srednji prst, ili tek onako, bez razloga, jer je mržnja prema bližnjem u drugim kolima nepisano pravilo saobraćajnih propisa. Zavist, gnev, gordost, oholost, mržnja, bes – svi smrtni gresi zaskoče vozača čim uđe u automobil i pokrene motor. Nije ni čudo što je ava Kinaski navedenu propoved objavio pod upozoravajućim naslovom „Vožnja kroz pakao“. I zato je naš odgovor na iskušenja modernog sveta samo jedan: uvek teologija, nikad tehnologija!

Kada vozim autoputem vidim dušu ljudi moga grada, i ona je ružna, ružna, ružna: Propoved prepodobnog ave Henrija KinaskogČim grešni vozač izveze kola na kolovoz, sačekaju ga brojna iskušenja ovog ogrehovljenog sveta otpalog od Boga. Ima li vozača koji, stojeći ispred pešačkog prelaza i čekajući zeleno svetlo, nije u srcu svom poželeo da pregazi one koji su mu preprečili put? Takve grešne želje pojavljuju se čak i u umu čoveka koji ne bi ni mrava zgazio, jer je podmuklo dejstvo demonskog automobila takvo da mu ne može odoleti ni najčistija duša. I prečisti anđeli Gospodnji, kad bi položili vozački ispit i seli za volan, podlegli bi iskušeniju, a kako ne bi grešno ljudsko biće. Nije malo ni onih vozača koji su iznenada poželeli da legnu na gas i u punoj brzini se zakucaju u najbližu banderu ili zid, iako nikada nisu patili od suicidnih sklonosti. Ima li boljeg dokaza da je automobil demonsko biće u metalnom stanju koje je sam Knez tame izumeo i podmetnuo čovečanstvu, kako bi odvukao što više ljudi u večno prokletstvo?

Večni rat pešaka i vozača

Da nema automobila, ne bi bilo ni saobraćajnih nesreća u kojima godišnje pogine preko hiljadu ljudi u Srbiji. Da nema automobila, zagađenje vazduha i uništavanje Božjeg sveta - koji nam je dat nezasluženo, kao dar od Tvorca - bilo bi smanjeno na ništavnu meru. Da nema automobila, ne bi bilo ni automobilskih trka, ni Formule 1, u kojima profesionalni vozači ginu kao muve. Da nema automobila, rab Božji nikad ne bi došao u iskušenje da polaže vozački ispit, kupi kola i upusti se u vožnju ulicama i bulevarima, čime direktno dovodi u opasnost sebe i sve ostale učesnike u saobraćaju, pogotovo decu, pse i ostale kućne i beskućne ljubimce. Da nema automobila, ne bi patrijarh XXZ crkve konačnog i potpunog oslobođenja Petar Luković mogao da bude osuđen za saobraćajni prekršaj, iako nema vozačku dozvolu i nije vozio inkriminisano vozilo.

Hrana za pakleni oganj: Još jedna žrtva vozačke zaverePronalazak automobila podelio je čovečanstvo na dve nepomirljive grupe među kojima traje večni rat: na vozače i pešake. Kao da ljudima nije bilo dosta podela u ovoj dolini plača, samo nam je nedostajala još i ova koja čini da zaboravimo da smo svi braća i sestre u Isusu Hristu. Setimo se bogonadahnutih reči svetog apostola Pavla: „Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu” (Poslanica Galaćanima, 3, 28). Kuda vodi klanjanje idolima mašina jasno je pokazano u proročkim filmovima iz serijala „Terminator“. Iako znamo da će mašine na kraju povesti rat do istrebljenja protiv ljudi, i dalje istrajavamo u obožavanju dela svojih ruku, oglušujući se o drugu Božju zapovest: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti”.

U vlasti demona pohlepe

Kao i svaki proizvod koji se može kupiti novcem, i automobil u grešnom čoveku provocira strast za posedovanjem, po čemu se jasno vidi da je posredi đavolja rabota. Posedovanje vozačke dozvole i kola nas samo još dublje uvlači u dušegubnu privezanost za stvari ovog sveta, odvlačeći našu besmrtnu dušu od onog što je njen jedini istinski zadatak na zemlji – sozercanje Boga. Nije uzalud Teodorit Isposnik pisao: „Ako želiš biti Hristov sledbenik ne dopusti da ti dušu obuzima strast za posedovanjem. Sledbenik koji poseduje mnogo toga sličan je pretovarenom brodu: valovi briga navale na njega i on tone u duboko more jada. Corpus delicti: Automobil kao đavolji izumIz ljubavi prema novcu rađaju se mnoge strasti te se s pravom naziva 'korenom svih zala'“ (Prva poslanica Timoteju apostola Pavla, 6, 10).

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, nema boljeg puta do duhovne propasti od kupovine kola koja nas direktno odvodi pod vlast demona pohlepe. Jer čim grešni čovek, podlegavši iskušenju, kupi jedan automobil, istog časa poželi da kupi drugi, skuplji i bolji, noviji model. Sedeći za volanom svojih kola gleda u tuđa, dok mu demon zavisti poput crva rovari u srcu i podstiče ga na svako zlo i opačinu kako bi zaradio što više novca i nabavio bolje vozilo. I tako do beskraja, jer đavolske legije koje se eufemistički predstavljaju kao proizvođači automobila neprestano prave nove modele i izbacuju ih na tržište, budeći u nesrećnim vlasnicima automobila neprestano nove žudnje.

Koliko su podmukla Đavolova lukavstva govori i to što indoktrinacija budućih vozača počinje od malih nogu, još od igračaka u obliku automobila kojima se deca sablažnjuju, i u nejake umove im se ubacuje dušegubna ideja da život bez automobila, vozačke dozvole i vožnje nije vredan življenja. Satanski nakote, ostavi bar dečicu na miru! Jer pisano je: „A koji sablazni jednog od ovih malih koji veruju u mene, bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vratu njegovom, i da potone u dubinu morsku” (Matej, 18, 6).

Uđite na uska vrata za pešake

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, nema veće opasnosti po spas ljudske duše od posedovanja automobila i vozačke dozvole. Jer čim čovek ima mogućnost da putuje, on će to i iskoristiti, a sve čovekove nesreće, kao što je govorio mudri Paskal, potiču iz jednog izvora – što ne može da sedi mirno u svojoj sobi. Zašto bi čovek uopšte putovao bilo gde? Zašto bi menjao mesto boravka, kad je takva odiseja unapred osuđena na propast, jer će samo promeniti scenografiju, ali od sebe pobeći neće? Iluzija da je trava uvek zelenija u nekom drugom dvorištu je samo optička varka koju u naš pali um ubacuje zli Kušač, nastojeći da nas odvuče na put večne propasti. Jedino putovanje na koje je čovek pozvan jeste unutrašnje – ono koje vodi ka Bogu, po Jakovljevim lestvama.

Zabranjeno za pešake: Kako su uska vrata i stešnjen put koji vodi u život, i malo ih je koji ga nalazeOni koji žele da im imena budu upisana u knjigu života moraju stupiti na lestvicu koja polazi od zemaljskog i dostiže do nebeskog, otkrivajući Boga koji sedi na njenom vrhu. Jedino istinsko putovanje može se odvijati samo po nebeskoj lestvici, čiji početak sačinjava odricanje od zemaljskoga, a kraj – sam Bog ljubavi koji nas je prizvao u postojanje. Po tom putu koji vodi u večnu radost ne može se voziti automobil, niti se do sjedinjenja s Bogom stiže brzom vožnjom u luksuznim kolima. Poslušajmo reči Gospodnje: „Uđite na uska vrata za pešake; jer su široka vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo ih je koji njime voze, zavaljeni u sedišta svojih automobila. Kako su uska vrata i stešnjen put koji vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze”.

Svetitelji, sesilni organizmi

Braćo i sestre, zapitajmo se malo kako su živeli veliki podvižnici naše svete vere. Da li je neko od njih bio vozač? Da li je provodio dane u lutanju okolinom bez ikakvog razloga, gubeći vreme u zabavama ovog sveta i svetskim razonodama? Naravno da nije. Najveći bogougodnici bili su neka vrsta sesilnih organizama, nisu se mrdali s mesta, već su ostajali tamo gde ih je Bog u svojoj neizmernoj premudrosti posadio. Tako su činili svi veliki zatvornici i stolpnici, nisu se odavali grešnim putovanjima, već su stajali postojano kano klisurine vapijući povazdan de profundis Domine.

Dobrovoljna samoizolacija: Soba, poslednje hrišćansko utočištePaskal je ipak čovek modernog doba, navikao na komfor, a tu njegovu sobu bi pravi isposnici iz ranih vekova XXZ hrišćanstva držali za đavolsko iskušenje. Sveti oci su živeli po neudobnim staništima, poput svetog Marsijana čija koliba nije bila dovoljna ni za njega samog: nije mogao da se uspravi a da mu glava ne lupi o krovni pokrivač, a ni noge nije mogao da ispruži kada bi ležao jer koliba bejaše kraća od dužine svetiteljevog zemnog tela.

David Solunski i Adolas živeli su u šupljini platana, a potonji je u drvetu izbušio prozorčić kroz koji je komunicirao sa svetom. Sveti Maronije proveo je jedanaest godina u šupljini jednog drveta, a sveti Sisinije živeo je tri godine u grobnici, a da nijednom nije seo, nije legao, niti je načinio jedan jedini korak. Simeon Stolpnik godinama je živeo na vrhu stuba visokog 25 metara, dane je provodio nepomično stojeći u molitvi i poklonjenju Bogu, izložen svim vremenskim nepogodama: žarkom suncu, pljuskovima, olujnim vetrovima…

Da li je Isus imao vozačku dozvolu?

Braćo i sestre u Isusu XXZ Hristu, zapitajte se u srcu svom - šta će pravom verniku automobil? Koje je vozilo koristio Isus kad je ulazio u Jerusalim? Da nije možda vozio „audija“ kao episkopi koji nas uveravaju da su baš oni Hristovi namesnici na zemlji? Hrist je u Jerusalim ušao na magarcu. Neko bi mogao da prigovori da pre dva milenijuma automobili nisu ni postojali, pa Sin Božji, sve i da je hteo, nije mogao da projuri jerusalimskim ulicama 200 na sat vozeći neka besna kola. Malovernu braću, sklonu ovakvim prigovorima racionalističkog uma, treba podsetiti da je Hrist svemogući Bog i da njemu ništa nije lakše nego da stvori nekakav „maserati“ za sopstvene potrebe, samo kad bi to poželeo. Ako je Bog stvorio čitav nepregledni svemir, i to ni iz čega, valjda mu nije problem da napravi i jedan auto, i to od gotovog materijala.

Autoput do pakla: Ko za vragom vozi, vrag ga i odneseNa kraju, i u Hristovo doba bilo je modernijih prevoznih sredstava od magarca, na primer – rimske dvokolice, ali Isusu nije padalo na pamet da sedne u njih, da bičem ošine besne konje i pobedonosno uleti u Jerusalim, ostavljajući zbunjene prolaznike iza sebe u oblaku prašine. Hristovo magareće vozilo nije imalo čak ni jednu jedinu konjsku snagu, a ovim njegovim današnjim predstavnicima malo je i 500-600. Naš jedini spas je u ugledanju na Hrista i u nastojanju da sledimo njegov krstonosni put.

A da li je Gospod naš Isus XXZ Hristos imao vozačku dozvolu? Ne samo da nije imao vozačku dozvolu, grehota je tako nešto i pomisliti, nego nikad nije ni tipovanje polagao! Pa koji će onda nama đavo vozačka dozvola? Upravo tako – Đavolja dela prepustimo Đavolu i njegovim legijama, a mi ćemo lepo udariti drugim putem, dajući petama vetra, bez ikakvih tehnoloških pomagala. Gospod naš Isus XXZ Hristos rekao je “Ko ide za mnom, neće hoditi po tami“, a ne „Ko vozi za mnom, neće se kretati po tami, bez farova za maglu“. Lepo kaže naš XXZ narod: Ko za vragom vozi, vrag ga i odnese.

Trenutak izdaje, jeresi i otpadništva: Otac Toma Nevozački bira auto-školuI zato, braćo i sestre u XXZ Hristu, recimo istorijsko „ne“ vožnji, automobilima i vozačkoj dozvoli. Neka u vašim molitvama uvek bude mesta za mantru: Nikad robom kola i brzine. Setimo se pouke učitelja crkve, svetog Sedonija Nemrdovitog: Sedi di si, ni za di si nisi.

P.S. Potpisnik ovih redova odlučio se za formu propovedi umesto ispovesti iz prostog razloga što se u potonjem žanru hrišćanske književnosti ne može baš potpuno lagati. S druge strane, propoved je dušu dala za mazanje očiju i pripovedanje lovačkih priča. Prava istina glasi: autor propovedi, otac Toma Nevozački, bio je čvrsto naumio da krene na časove vožnje u proleće ove godine, ali mu je zlehuda pandemija korone pomrsila planove. Čim vakcina stigne i u naše pomalo zabačene krajeve, reći ću zbogom nevozačkom životu i zajednici vernih pešaka. Naravoučenije: Ko izda srpstvo i otadžbinu, tome nije problem da izda i sve drugo, uključujući i braću pešake.

Oceni 5