Zašto izbegavam planinare

***

Tražim po Bojčinskoj šumi gljive, međutim umesto njih nalazim ispod jednog velikog hrasta brojne mrtve jelenke (mužjake s velikim rogovima i ženke bez rogova). Kao da sam naišao na groblje slonova. Neki čudan običaj kolektivne smrti ili slučajni pomor. Malo šta znam o tim veličanstvenim bubama. Ne znam da li žive u kolonijama ili pojedinačno. Ne znam da li je ovaj prizor normalna pojava u njihovom svetu ili je tome čovek doprineo nekom njemu svojstvenom nepažnjom.

***

Nada Petronić ubrala je na svom terenu u okolini Beograda 8 kg Morchella crassipes, našla je ono što drugim članovima MDS godinama ne polazi za rukom, čak ni u simboličnom broju. Kažem joj: – Moraćemo da vas odvedemo kod okuliste da vam izmeri dioptriju pa da prema njoj svi članovi MDS doteraju svoje naočare.

***

San da mi moj pas Nanuk, rase haski, od kojeg se ne rastajem u šumi i kojeg stalno držim na povocu, pronalazi gljive, ostvario se. U kasnu jesen kada su vrganji bili dosta retki, tragali smo za njima u Halju pored rečice Ibarac, desne pritoke reke Ibar. U trenutku dok smo se spuštali niz padinu obraslu mahovinom, Nanuk se odjednom baci na nešto, i to nešto pokuša da ulovi. Kada sam se pribrao i zadržao da ne padnem od naglog “lovčevog” trzaja, primetio sam da je Nanuk skočio na mišića koji se bio popeo na vrganj i grickao mu šešir. U tom skoku pas je oborio gljivu, ali mi je otkrio još jedan lep primerak, samo nešto manji od prethodnog, i na pola metra udaljenosti moju prvu gljivu pšeničnicu (Rozites caperatus).

***     

Idući kroz smrčevu šumu, primećujem nestašnu vevericu kako dohavta šapicama neku gljivu sa zemlje i hitro ustrčava na obližnje stablo smreke. Smešta se na granu i munjevito počinje da jede listiće i meso gljive, a dršku i kožicu baca meni na analizu. Posle kraćeg razgledanja ostatka gljive zaključio sam da je to bila zeleno–ljubičasta golubica (Russula cyanoxantha), a veverica je zapravo pojela ono što za tu vrstu preporučuju i gljivarski priručnici: kožicu oljuštititi i baciti, drška je prilično tvrda, a meso i listiće pojesti!

***

Odlazim u zavičaju na izlet sa prijateljem–piscem do njegove rodne kuće u selu. U torbi su mi neophodne stvari pa i dva sendviča sa prženim mesom. Dok se penjemo uz strme livade prema njegovoj kući, primećujem pored puta jedno kolo šampinjona. Prilazim i počinjem da berem pečurke. Nalazim samo nekoliko zdravih, od crva i sitnih mrava nenačetih gljiva. Stavljam ih u torbu. Prijatelj, iako zna da se bavim njihovim izučavanjem, gleda me s nepoverenjem.

Ulazimo u kuću. Prilično smo umorni od napornog penjanja. Malo se odmorismo,  a zatim upitah: – Imaš li tiganj i malo ulja da popržimo ove pečurke?

– Nećeš da me otruješ? – upita pola u šali.

– Ja nisam postao imun na otrov i ja ću jesti! – odgovorih malo uvređeno.

On ulazi u ostavu i vraća se sa tiganjem i uljem u rukama. Ja nožićem čistim i seckam pečurke i stavljam ih u malo podmašćen tiganj. Zatim vadim šnicle iz svojih sendviča i njih seckam na komadiće i mešam ih sa gljivama. Sve to stavljam na rešo i pržim. Prijatelj ne obraća pažnju na to šta ja činim: – Dobro miriše! – kaže kroz smeh. – Ako samo još budu jestive – nastavlja da iskazuje svoje nepoverenje.

Postavljamo na sto krpicu i spuštamo tiganj. Moj prijatelj uzima viljušku za sam vrh drške, onako kako to čine ljudi koji boluju od anoreksije pa im se svako jelo gadi, i gledam, otprve ubada u komadić mesa. Pažljivo ga prinosi ustima i prihvata sekutićima. Zatim ga bojažljivo ubacuje u usta i žvaće. Odjednom primećujem širok osmeh na njegovom licu i sjaj u očima: – Časti mi, ovo je isto kao meso!

***

Ponekada, u želji da uspostavim neki jači kontakt sa nekom osobom, ne govorim joj da sam pesnik, istoričar umetnosti, bivši urednik Školskog programa TV Beograd, već započnem priču o gljivama, znajući da ta bizarna oblast skoro svakog interesuje.

Tako i doktoru D., hirurgu, endokrinologu, kod koga sam u ordinaciji zbog nekih iznenadnih zdravstvenih problema, namećem priču o gljivama ne želeći da budem samo broj 17, kako su me prozvali preko ozvučenja u čekaonici.

– O, pečurke! – skoro da poskoči doktor. – Išao sam nekoliko puta s prijateljem u pečurke na aerodrom kod Pančeva. Punili smo kese. Znate, ja kad hoću da uberem pečurku, ja je prvo nekoliko puta lupim šakom po šeširu da se istresu spore, pa je zatim uberem. Lupim je kao kakvu mladu ženu po stražnjici – reče smejući se.

***

Idem kroz šumu sa svojim psom Nanukom. Juče je padala kiša a danas je veoma sparno. Čas se penjemo uz brdo, čas silazimo. Moj pas izplaženog jezika dahće, a ja nisam poneo vodu ni za sebe, ni za njega. Zaključujem da je jako žedan, a voda nam je prilično daleko. Pada mi na pamet da bih njegovu žeđ mogao da ugasim i vodom koja se posle jučerašnje kiše nakupila u levkastim udubljenjima mlečnica. Idemo u potragu za gljivama. Sada ne tražimo gljive za branje ili izučavanje već za pijenje vode. Tragam za krupnim primercima vrste Lactarius vellereus na čijim šeširima svetlucaju jezerca bistre vode. Nalazimo nekoliko. Moj pas lapće jezikom i sa zahvalnošću gleda čas u mene, čas u gljivarskog boga Goba koji je mislio i na ovakve situacije pa je stvarao te gljive sa jako uzdignutim ivicama šešira.

***

U šumi, pri gljivarenju, vrlo jasno dolaze do izražaja razni karakteri berača. Recimo, ako smo otišli kolima do neke šume (a najčešće tako idemo), mi se još nismo ni raspakovali a Mario već ulazi u šumu. Željko ide za njim, ali ne da prvi ugrabi gljivu već da bi se namestio pored nekog objekta da ga fotografiše. Miloš obično ide treći. Zatim je Nikšić, a na začelju Voja i ja. Ja obično zovem Marija i zaustavljam ga: – Gde si poleteo? Neće ti niko pobrati gljive. – On se osvrće i prekorno će: – Idete kao neke babe.

U šumu ulazimo razdvojeno. Miloš i ja obično idemo jedan pored drugog. Nikšić ide za nama, najčešće po našem tragu (ne znam zašto?). Željko traži objekte za fotografisanje pa skoro besciljno luta. Ili jurne u dobinu šume. Voja i Mario ulaze paralelno, s tim što Voja ide pravolinijski a Mario u cik–cak linijama pa se njegova putanja neprestano ukršta sa Vojinom. I neretko čujem: – Ostavi to, to je bilo ispred mene! – viče Voja na Marija.

– Ne ostavi, ja sam je prvi ugledao! – odgovara Mario. Voja je već crven u licu. Moram da ih smirujem.

A na kraju, obično delimo ulov ako nismo pojedinačno dovoljno nabrali. I da napomenem: ja ovo opisujem gljivarenje “tvrdog jezgra”, gljivarenje ljudi koji su godinama zajednički na terenu, no ne mislim da je drugačije i kod drugih gljivara. Lepeza karaktera ipak je ograničena.

***

Na projekciji filmova i predavanja o gljivama, koja su počela sredinom januara po izuzetno hladnom danu, pri tom još uz epidemiju gripa, prilazi mi jedan stariji čovek, novi član Društva, koji se poprilično zapalio za gljive i kaže: –  Ja sam kupio vašu Početnicu iz 1995. godine i tamo u odeljku o jablanovačama vi navodite da ste je našli na javoru ispred Narodnog muzeja. Baš kada sam dolazio na ovo predavanje svratio sam da proverim i nisam našao ni gljive ni to drvo. Tamo behu neka stabla, tanka kao ljudska ruka.

Gledam ga u čudu. Uočio je da su stara i bolesna stabla izvađena i da su umesto njih sada posađena nova i mlada. A ja nigde nisam u knjizi naveo da jablanovače rastu na mladim i zdravim stablima, i to još usred zime.

***

Nemam onu savremenu spravicu koju zovu GPS, iliti lokator, kojom bih uz pomoć satelita bio navođen na neka od svojih prethodnih nalazišta retkih ili jestivih vrsta gljiva. No čini mi se da pamtim svako drvo gde sam šta našao u prethodnim gljivarenjima, ali ipak, zlu ne trebalo, volim i da nacrtam tu lokaciju i da je unesem u svoj gljivarski dnevnik.

***

Krenuo sam da proverim prolećno stanje na Zvezdari i da usput uberem neku smrčkovicu. Na mom terenu zatičem u posao zanetog gljivara L., člana MD Srbije, sa nekakvim mašicama u ruci kako detaljno pretura lišće, rije, i traži isto ono zbog čega sam i ja došao na ovo mesto. Podseća me na terminatora. Ljut je što ne nalazi gljive. Znojav je i crven u licu. Pored njega je prazna korpa.

– Šta to radiš? – pitam ga.

– O, vi ste – kaže kroz kiseo osmeh. – Tražim smrčkovice. Juče smo ih ja i moj drug brali na ovom mestu, nabrali smo oko dva kila, a sada nema nijedne. Mislim da su bile Verpe.

– Dobro. Prvo, preko noći nisu mogle da porastu nove, a drugo, nije u redu što prekopavaš tim mašicama zemlju. Znaš da smo na sastancima govorili da se tako ne radi.

– Ne, ovo nisu mašice, ovo je žica od optičkog kabla! – kaza u tren, pokušavajući da svoju strašnu alatku pretvori u nešto jedva optički vidljivo.

***

Ne jednom sam se uverio da gljivari i planinari imaju malo čega zajedničkog bez obzira na to što i jedni i drugi teže istom cilju – prirodi.

Kod planinara namera je jasna: oni nastoje da osvoje neko uzvišenje, planinu ili vrh. Oni skoro unapred znaju koliko će vremena potrošiti do ostvarenja cilja. Oni gledaju na sat i beleže prolazno vreme. Oni ne skreću sa markiranih staza. A kad dođu na odredište, sednu, gledaju i možda na toj tačci provedu desetak minuta ili neki minut više ili manje.

Ne kažem da to nije lepo i da u tome nema čari: biti na vrhu neke planine posle napornog penjanja je veliko zadovoljstvo. Ime nečeg uzvišenog u toj borbi sa surovim visinama.

A gljivari, e, gljivari. Druga je to priča. Oni će preći možda istu kilometražu u toku jednog dana kao i planinari a neće se udaljiti od početne tačke ni kilometar–dva. Kad pitaš gljivara: Gde si bio? On će odgovoriti: Tu. Sve vreme? Da, sve vreme. Pa šta si radio toliko dugo? Vrteo sam se oko panjeva, išao, udaljavao, i vraćao se. Sedeo i gledao. Zavirivao u svaku pečurku, travku, bubu. Gledao ptice, skakavce, zmije...

Izbegavam da idem sa planinarima na teren. Oni me ostave. Ja trčim za njima kao pseto. Mojih pet–šest minuta skretanja sa staze to je njihovih pola kilometra pređenog puta. Oni se slabo osvrću za zaostalim drugom. Kažu: Doći će.

A neko bi, ko nema naša iskustva, iskustva gljivara i planinara, pomislio da smo kao desna i leva ruka srasli uz jedno telo.

(Nastaviće se)