Zašto je Evrovizija i dalje važna

Koliko voljen toliko i ismevan zbog lošeg ukusa i teatralnosti izvođača, Evrosong je jedan od najvećih muzičkih događaja na svetu. I pored ciničnih osmeha ili uzdaha izazvanih smenjivanjem ludih kostima, pored blokovskog glasanja, Evrovizija pruža moćnu platformu da izgradimo sliku o sebi i identifikujemo se sa određenom grupom. Činjenica da je diplomatska prepirka učinila da se Rusija povuče iz ovogodišnjeg takmičenja, služi kao podsetnik da ova ideja stvarno zvuči istinito, posebno kada govorimo o postsovjetskom prostoru.

„Slavimo različitosti“ tema je ovogodišnjeg takmičenja, koje je održano u Kijevu. „Pojam slavljenja različitosti u srcu je evrovizijskih vrednosti: ono je sveobuhvatno i sve je u cilju ... udruživanja da proslavimo naše zajedničke odlike, kao i naše jedinstvene razlike", kaže izvršni supervizor Evrosonga, Jon Ola Sand. Ako ostavimo po strani nasmejane voditelje i reflektore, vidimo da se povećao broj učesnika, što odražava promenljivu mapu Evrope – iako učešće zapravo nije određeno geografskom pripadnošću kontinentu – i vidimo da je tema dugogodišnje evropske solidarnosti postala zamagljena. Umesto da proslavlja različitosti u okviru ujedinjenog kontinenta, Evrovizija je postala arena koja baca svetlo na odnose između naroda (ne samo one iz bivšeg SSSR), kao i na stavove ovih naroda prema konceptu Evrope koji ovo takmičenje nudi.

Pored toga što je jedan od najvećih globalnih TV spektakla, Evrovizija je gotovo jedinstvena i u pogledu strukture. Glasanje publike čini da se ovo takmičenje razlikuje od drugih međunarodnih takmičenja, kao što su Olimpijske igre na primer. Ni na jednom drugom takmičenju, nacije – preko svojih muzičkih ili sportskih ambasadora i glasova publike – ne rade jedna u korist druge, niti jedna drugoj sude. To čini da je glasanje postalo neka vrsta interakcije između naroda, koja može izražavati bilo srodstvo bilo tenzije.

Priznat od strane fanova i skeptika podjednako, fenomen evrovizijskog „lojalnog glasanja" – fraze koja se najčešće vezuje za istočnu Evropu – ne čini ništa da podupre osećaj evropskog zajedništva. Gledaoci iz Velike Britanije mogu se osvrnuti sa setom na komentare pokojnog Ser Terija Vogana (Sir Terry Wogan), koji je svojim duhovitim primedbama prepoznao moć koju Rusija ima nad svojim susedima, posebno kada pogledamo obrazac glasanja istočnoevropskih zemalja. „Ukrajina želi da bude apsolutno sigurna da će struja i nafta teći", rekao je Vogan kad je Ukraina dala 12 bodova Rusiji na takmičenju iz 2008, kao i „Vidite, Letonija i Estonija znaju kom će se prikloniti carstvu." Takvi komentari oslikavaju osećanja u mnogim zapadnoevropskim porodicama koje sede i gledaju emisiju, uvereni da neka svojevrsna zavera Istočnog bloka ometa put njihove zemlje do pobede. Ali da li je zaista tako iznenađujuće i uvredljivo to što se neka vrsta afiniteta nastavlja među zemljama i regionima sa dugogodišnjim (mada danas nezvaničnim) političkim, kulturnim ili jezičkim vezama?

To ne znači da Evrovizija nudi iskren izraz trajnog srodstva bivših pripadnika Sovjetskog saveza. Popularnost pobednika iz 2009, norveškog pevača rođenog u Minsku Aleksandra Ribaka (Alexander Rybak), dalo je bivšoj sovjetskoj javnosti osećaj zajedničke postsovjetske kulture, nešto što su akademici Evrovizije Keren Friker (Karen Fricker) i Milija Gluhović nazvali željom da se stvori „novi postovjetski prostor koji je panslavistički". A da ne govorimo o samim nastupima. Tu smo svedoci još turbulentnijeg rada na stvaranju identiteta. Evrovizijska scena učesnicima služi da bi publici „predstavili svoju naciju". Na koji način će to uraditi relativno mlade, nezavisne zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza, čija je kultura dugo bila podvođena pod širom etiketom? Kako će izgraditi nacionalni imidž i kako će se postaviti prema svojim bivšim sunarodnicima?

Izgleda da je odgovor na to pitanje dvojak. Jedna mogućnost je poći iznutra i predstaviti jednu verziju nacionalnog nasleđa, svedenu na najbitnije karakteristike koje se lako prepoznaju i pamte. Setite se Ruslane iz 2004. Ili, ko bi mogao da zaboravi belorusku himnu iz 2011. sa dopadljivim naslovom Volim Belorusiju? A može se i poći spolja, i odrediti se kao za ili protiv zajedničke već pomenute baštine. Ne treba da idemo dalje od prošlogodišnjeg takmičenja da bismo našli primer: pobednička pesma ukrajinske predstavnice Džamale (Jamala), 1944, otvoreno se bavi sovjetskom istorijom, pozivajući se na prisilnu deportaciju Tatara iz Krima te godine, za vreme Josifa Staljina (sama Džamala je poreklom Tatarka sa Krima). Tekst 1944. ne dotiče se današnjih tenzija oko Krima, ali pesma je izazvala optužbe na račun svog političkog podteksta.

Pored ovog primera, setimo se i povlačenja Gruzije iz takmičenja iz 2009, zbog pesme Ne želimo da uvedemo čiji naslov na engleskom jeziku, We Don't Wanna Put In, skoro i ne prikriva da glagol „put in“ podseća na ruskog predsednika Vladimira Putina. Tu je i ukrajinska pesma iz 2007, Plešemo laša tumbai (Dancing Lasha Tumbai), koja je izazvala kontroverze zbog svoje izrazite fonetske sličnosti sa rečima „raša gudbaj“ („Russia goodbye"). Ako uzmemo u obzir sve ove primere – čini se da su sve agresije izražene u pesmama upućene na račun Rusije.

A kako na evrovizijskoj sceni sama Rusija pokušava da formira sliku o sebi i usmeri svoju poziciju u odnosu na bivši SSSR? Ključna tema je skup različitih kulturnih elemenata pod zastavom Rusije. Predstavnik Rusije iz 2012, Buranovske babuške, ponudile su jaku kombinaciju naizgled autentične slike i pesme u disko stilu Zdravlja vam želim, drage (u verziji na engleskom Party for Everybody). I pored toga što su nosile tradicionalnu udmurtsku nošnju, iako je uvod pesme bio u tradicionalnom udmurtskom stilu, a velik deo pesme bio na udmurtskom jeziku, gledaoci u inostranstvu verovatno su videli sve ove elemente kao tipično ruske. Buranovske babuške odgovarale su i u vizuelnom smislu stereotipu babuški ruskog porekla. Na sličan način, ruska pesma iz 2009, Mamo, u izvođenju ukrajinske državljanke Anastasije Prihotko (Anastasia Prikhodko), oslanja se na temu panslovenskog identiteta. Uvođenje stihova na ukrajinskom u okviru pesme koja je uglavnom na ruskom jeziku, čini se gledaocima Evrosonga, neupućenim u tamošnje jezičke razlike, kao prisvajanje i asimiliranje Ukrajine u nešto što bi se moglo shvatiti kao ruska kultura.

Ulogu politike u Evrosongu vidimo i na primeru ruskog bojkota ovogodišnjeg takmičenja. Naime, ruskom predstavniku, Juliji Samojlovoj (Yulia Samoylova), zabranjen je ulazak u Ukrajinu na tri godine, zbog navodno nezakonitog boravka na aneksiranom Krimskom poluostrvu 2015. Počinjemo da shvatamo u kojoj meri politika može i tek namerava da odigra ulogu u Evroviziji. Trebalo je da to predvidimo. Sve vreme smo se smejali neizbežnim razmenama „nula poena", a možda smo propustili nešto ozbiljnije: to da je u stvari presudna samosvest ovih naroda i to da oni koriste Evrosong kao instrument za nacionalno brendiranje i političko svrstavanje. Takmičari više nisu umetnici, već simboli nacionalnog identiteta. Možda smo propustili da je značaj Evrovizije u tome što je ona pozornica na kojoj javno svrstamo ili razvrstavamo narode. U najmanju ruku, propustili smo to da je ona možda samo eho koji nam govori gde je mesto neke nacije u sklopu (navodno ujedinjene) „Evrope“ koja se širi.

*Tekst prenosimo sa portala Calvert Journal

*Prevod: Danijela Božović