Zašto je “ne seri” najgora srpska psovka

O učestalosti upotrebe tzv “vulgarnih” izraza (psovki) u srpskom govornom jeziku, kao i o brojnosti i metaforičnosti ovih izraza izlišno je govoriti. Usled učestalosti upotrebe, pravo značenje ovih izraza se gubi. Oni se čak ne prihvataju ni bukvalno, već u svom metaforičkom značenju. Analizom pojedinih metafora mogli bi doći do razjašnjenja nekih psiholoških karakteristika naroda srpskog, ali ono što se gotovo po pravilu zanemaruje (a od interesa je za ovaj tekst) je njihovo poreklo. Ovo govorim iz razloga opšte poznate raznolikost metafora koje se upotrebljavaju u tzv. “vulgarnim” izrazima što ukazuje na veoma veliki kreativni potencijal kako autora tako i percipijenta, a takođe, ne sme se izgubiti iz vida ni činjenica da je još Aristotel govorio da dobra metafora predstavlja “znak originalnog genija, jer dobra metafora povlači intuitivnu spoznaju sličnosti u nesličnim stvarima”.

Pogrešno je stavljati znak jednakosti između pravog i bukvalnog značenja ovih izraza. Između njih, naravno, postoji određena veza, ali stavljanje znaka jednakosti između pravog i bukvalnog značenja tzv. “vulgarnih” izraza ekvivalentno je stavljanju znaka jednakosti između kopulacije i masturbacije, što, priznaćete, nikako nije isto. Precizno tumačenje pojedinih metafora zahteva prilično obimno razmatranje, tako da ću se ovde (zbog opširnosti teme i ograničenosti prostora) zadržati na razjašnjenju značenja “najgore” psovke srpskog govornog jezika.

Prvo, neophodno je definisati najgoru srpsku psovku. Iako po brojnosti i slikovitosti psovke koje se baziraju na kopulaciji daleko prevazilaze ostale, niti jednoj od tzv. kopulativnih psovki ne pripada čelno mesto po “groznosti”. Dakle, sve varijante tipa: ”Jebem li ti dete u detetu” (verovatno najmorbidnija psovka) ili “Jebem li ti, da ti jebem, sve da ti jebem, pa po tri puta” (verovatno najmasovnija psovka), ne dolaze u obzir. Bilo kakva kopulacija ipak neće ugroziti vaš život. One, slažem se, mogu biti itekako neprijatne, posebno ako su usmerene ka vašoj individui, a vi sami nemate odgovarajuće seksualne preference. Ipak, od toga se ne umire.

Vreme je reći, najgora i najodvratnija srpska psovke je NE SERI!²⁾, i to baš u imperativnom obliku, a ne u nekom drugog (tipa “ne seri?” ili “sereš?”,...). Zamislite sebe kao osobu u kojoj se ostvaruje ovaj imperativni iskaz. Daleko gore od svakog prirodnog ili protivprirodnog bludničenja sa vašom individuom. Koliko god, gore pomenuti izraz zvučao sasvim jasno, konkretno i razumljivo, on u sebi krije ogroman metafizički potencijal koji nam površnim posmatranjem ne ulazi u vidokrug. Krenimo redom.

Šta je to sranje? Sranje je (skoro)svakodnevna radnja koju uzrokuje protok energije kroz organizam. Opšte je poznata neophodnost energije  za čovekovo egzistiranje. Da bi se do te energije došlo uzimamo hranu. Iz hrane naš organizam uzima određenu (potrebnu) količinu energije (u vidu hranljivih materija) kojom zadovoljava svoje energetske potrebe. Kako naš organizam ne koristi sve sastojke hrane, jedan deo se nužno pojavljuje kao višak. Taj višak izbacujemo iz tela u obliku onoga što kolokvijano nazivamo govno.

Površno posmatranje navelo bi nas na krajnje jednostavan zaključak. Realizacijom iskaza “ne seri”, organizam bi se tokom vremena napunio govana, došlo bi do sprečavanja osnovnih funkcija pojedinih organa, poremećaja u utrobi, unutrašnjeg krvarenja... Jednostavno, čovek bi se punio govnima do kritične tačke, a zatim bi pukao. Ipak, stvari treba gledati malo drugačije. Razmotrimo letimično ono što nazivamo govnom. Neosporno je da je govno materija, a svaka materija krije u sebi određenu energiju. Nutricionisti će doduše reći kako se u tim govnima uopšte ne nalaze hranljive materije, ali ovde je reč o energiji u opštem smislu te reči.

Zakon o održanju energije decidirano tvrdi: ”Energija se ne može uništiti niti ni iz čega stvoriti, već samo prelazi iz jednog oblika u drugi”. Dakle, u konkretnom slučaju, čovek se nalazi u ulozi prerađivača (ili bolje reći pretvarača). On uzima izvesnu količinu energije u jednom obliku (hrana), iz nje izvlači deo za svoje potrebe, a zatim predaje preostalu količinu energije u drugom obliku (govno) na dalju upotrebu. Svestan sam da su se mnogi već zgadili, ali samo da pomenem ono što se zove stajsko đubrivo. Setite se njegove uloge u proizvodnji hrane koju koristite. Za one skeptične po pitanju energetskog sadržaja pomenutih produkata, napomenuću da savremena tehnologija, već duže vremena, poznaje tzv. “elektrane na biomasu” (čitaj stajsko đubrivo, tj. govna), odnosno poznato je kako od govana napraviti struju³⁾.

Usled svega ovoga, na značenje izraza “ne seri” moramo gledati i sa energetskog stanovišta. Ako bi čoveku uskratili mogućnost izbacivanja materije, ta materija bi se nagomilavala u organizmu, tj. došlo bi do nagomilavanja energije. Kako su skladišni kapaciteti čoveka ograničeni,  ovaj proces ne može trajati beskonačno. Opisani proces, prouzrokovao bi veliku koncentraciju energije na malom prostoru, odnosno, proizveo bi ono što je u nauci poznato kao tzv. “crna rupa”. Neprestano unošenje hrane (bez ikakvog izbacivanja) dovelo bi do neprestanog povećanja gustine energije što će vremenom neminovno prouzrokovati eksploziju (kao u teoriji o tzv. “velikom prasku” kojom se objašnjava nastanak naše planete). Dakle, stanje u kome se nalazi čovek koji “ne sere” ekvivalentno je stanju “crne rupe”; odnosno, realizacijom iskaza “ne seri” čovek može da dovede sebe u stanje Stvoritelja Sveta.

Ovde već čujem glasove onih koji kažu da je Svet od Boga i da čitav ovaj tekst ne vredi ničemu. No, pogledajmo šta o tome kažu mistici. U jednoj raspravi iz sredine XIII veka stoji sledeće: ”Evo jezika što sam ga našao u knjigama kabalista: kako je Bog stvorio svet? Kao čovek koji sakuplja svoj dah i kontrakuje ga tako da najmanje sadrži najveće. Tako je sveo svoju svetlost na sopstveni pedalj, a svet je ostao u tami. I u toj tami On je oblikovao forme, On je istesao stenje iz kojega će, tako, iskrsnuti putevi zvani Čudesa Premudrosti”..⁴⁾

Gore navedeni citat predstavlja osnovu učenja cimcum (na hebrejskom kontrakcija, zgušnjavanje, skupljanje...) na kome se temelji rad reformatora kabale Isaka Lurije⁵⁾. Ako ste navedeni citat pažljivo pročitali jasna vam je sličnost između teorije o “velikom prasku” i teorije o Bogostvaranju sveta. Koja je od ovih teorija ispravna nije preterano važno; važno je što su one u suštini istovetne. U obe je reč o koncentraciji velike količine energije na malom prostoru, dakle pomalo senzacionalna tvrdnja da realizacijom iskaza “ne seri” čovek dovodi sebe u stanje stvoritelja sveta, ima realne osnove.

U čemu se onda krije pravo značenje iskaza “ne seri”? Posmatrajmo sve ovo na praktičnom primeru. Izraz “ne seri” obično se upućuje onima čiji nas iskazi zamaraju, ne interesuju, a u smislu da ta osoba prestane sa pričom. Dakle, nekome ste nešto objašnjavali, nekoga ste u nešto ubeđivali, a on vam odgovara naredbom:”ne seri!”. Kakva je simbolika svega toga? Šta taj iskaz u stvari znači?

Osoba koja vam je to rekla, želi vam, dakle, da prestanete sa preradom energije u organizmu. Želi da u vašem organizmu dođe do velike gustine energije, dakle, dovodeći vas u stanje koje odgovara tzv. “crnoj rupi” želi da vaš organizam zadobije elemente Stvoritelja. Reći ćete on želi da postanete Bog! Ali, da li je to baš tako? Knjige nas uče da jedino Bog ima mogućnost stvaranja i da nema drugih osim jednog Boga. Ko ste onda vi koji ste dovedeni u stanje stvoritelja, a niste Bog? Vrlo jednostavno, ko stvara svet a Bog nije - neminovno - đavo jeste. Iz ovoga proizilazi da je ekvivalent izraza “ne seri” izraz “idi do đavola” tj. neko vas baca đavolu u naručje. Iako se sada sve čini jasnijim, ostaje onaj najtananiji i najperfidniji momenat cele priče.

Iskaz “ne seri” uputiće vam ljudi koji nemaju dovoljno vremena, strpljenja ili volje da vas saslušaju, ljudi koji se boje promena i ne žele da znaju ništa drugo sem onoga što već znaju i što im se čini poznatim. Dakle, reč je o ljudima koji su egocentrični ili o ljudima koji teže održanju status quo stanja. Ti ljudi koji daju sebi pravo da vas upute k đavolu, preuzimaju na sebe ulogu Boga - onoga ko određuje svima nama mesto u prostoru i vremenu. Neko ko nije Bog preuzima na sebe tu ulogu, dakle dolazimo do đavola lično! Oni koji vam govore “ne seri” i teraju vas đavolu u naručje žele vam da budete kao i oni - đavolove sluge. Za one skeptične izneću još dokaza. Obratite pažnju na sledeće.

Dogmatizam i politikantstvo crkve, tokom istorije, izbacilo je iz Biblije mnoge tekstove koji su mogli da ukažu na određenu nekoherntnost spram zvaničnih crkvenih dogmi, koje su vremenom u mnogome odstupile od iskonskih stavova i dešavanja tokom kojih se došlo do onoga što danas nazivamo civilizacijom. U jednom od takvih tekstova stoji: ”Ako izneseš ono što je u tebi, to što si izneo spasiće te. Ako ne izneseš ono što je u tebi, to što nisi izneo uništiće te⁶⁾”⁷⁾..

Neko će reći da su ovi navodi netečni jer ne stoje u Bibliji. Ali, ako su oni nekada stajali, a potom su izbačeni ko je to i zašto učinio? Ako nam Biblija govori o stvaranju sveta, ko je taj ko je dao sebi za pravo da menja istoriju stvaranja sveta? Ako ste pomislili na đavola, odgovor je ispravan. Znam da su mnogi skeptični spram postojanja đavola, ali ne zaboravite da je “najlepše đavolovo lukavstvo u tome da nas uveri kako ne postoji⁸⁾”⁹⁾.

Pri analizi procesa defekacije pored samog čina, veoma je bitan i način na koji se on obavlja. I ovaj aspekt priče obiluje lukavstvima đavola, ali krenimo redom. Umesto izraza srati, koji se ubraja u opscene izraze srpskog leksičkog korpusa, često se koristi izraz kakiti. Ka-kiti. Dakle, proces defekacije se opisuje izrazom koji nam ukazuje na kretanje ka muškom polnom organu, a shodno opšte prihvaćenim stavovima ka njemu bi trebalo da teži ženski polni organ, dakle, vagina.

U prvi mah može se pomisliti da proces defekacije, odnosno velike nužde, iliti sranja nosi u sebi žensko znamenje, odnosno da predstavlja ženski princip jer se ide ka-kiti. Kako je prema našoj etnološkoj literaturi poznato da “ženski princip implicira zlo znamenje”¹⁰⁾, površnom analizom bi se zaključilo da celokupna, do sada izneta priča, pada u vodu, ali ne zaključujte prebrzo. Uostalom, u literaturi se sreću primeri iz kojih se jasno zaključuje da sranje nikako ne možemo okarakterisati kao žensko znamenje, jer bi onda i produkt tog čina implicirao žensko znamenje. Poznat je ritualni postupak mazanja deteta njegovim prvim izmetom po obrvama i bradi, ukoliko je to dete muško. U suprotnom slučaju mazanje se vršilo krvlju od pupka. Ovo je inspirisano verovanjem u analogno magijsko dejstvo upotrebljenih sredstava. Nanošenje izmeta po obrvama i bradi činilo se da bi mladić imao guste obrve i jaku bradu, dok je mazanje krvlju po obrazima vršeno da bi devojka bila rumena i lepa¹¹⁾.

Vreme u kome su nastali izrazi srati i kakiti sigurno nije vreme moderne tehnologije. To je vreme kada se velika nužda obavljala na pogodnom mestu u prirodi. Dakle, kada pritera, nađeš zgodno mesto, pantalone dole (ili suknja gore), čuč... i podariš deo svoje unutrašnjosti na zemlju. “Majku-zemlju”, kako se to vrlo često kaže. Procesom defekacije, izvršenim na ovaj način, praktično se vrši fertilizacija (ili čak se može reći oplemenjivanje ili još preciznije oplodnja) “majke zemlje”, jer već sam pominjao dobro poznatu činjenicu o pozitvnoj ulozi stajskog đubriva u proizvodnji hrane. A govno je govno, bilo da je životinjskog ili humanoidnog porekla. Pomažući “majci-zemlji” da bude što plodnija čini se kao delo od opšte dobrobiti, a samim tim, životni tok ide putem spasenja, kao što već pominjane Hristove reči i ukazuju.

U težnji da poboljša kvalitet življenja, čovek je uvodio mnoge inovacije u svoje domaćinstvo. Jedna od takvih inovacija bio je i tzv. ”poljski WC”. Menjajući svoj običaj da sopstvenom nutrinom plodi majku zemlju sveda oko sebe, čovek ipak nije zaboravio na činjenicu da pored toga što izbacuje višak materije iz svog organizma, tim procesom vrši i oplodnju. Recidivi su ostali, i oni se mogu posmatrati sa ritualno-magijskog aspekta. Pokušajte da se prisetite nekog poljskog WC-a koji ste posetili. Da li ste se ikada zapitali, zašto su otvori u poljskim WC-ima u obliku trougla, a ne nekog drugog oblika. Mislim da nije potrebno objašnjavati evidentnu vaginalnu simboliku trougla. Ona je krajnje očigledna. Na ovaj način uspostavljena je komunikacija na relacija penis-vagina, u može se reći, ritualno-magijskom vidu.

Vremenom suština trouglastog otvora je zaboravljena, ali se i dan danas veoma retko sreće poljski WC u kome je otvor nekog drugog profila, a ne trougaonog. Konstantna težnja za što komfornijim životom doprinela je razvoju tehnologije, koji za posledicu ima činjenicu da se danas tzv.velika nužda obavlja, u sklopu onoga što danas podrazumevamo pod WC-om ili toaletom, kako vam drago, na mnogo udobniji način nego nekada.

Ipak, tehnologija ne znači nužno i progres. Činjenica je nam je tehnologija omogućila udobnije življenje, ali nas vrlo često odvaja od prirode i ostavlja nas da funkcionišemo u nekom virtuelnom kontekstu bez realnog utemeljenja u saživotu sa prirodom. Takva primena tehnologije ne predstavlja progres već nas odvodi na staze retrogradnog kretanja. Kada ovo govorim prvenstveno mislim na WC šolju koja je postala sastavni deo naših života (čak se i po poljskim WC-ima prave stanovite drvene konstrukcije sa istom funkcijom). Njen oblik prilagođen je obliku stražnjice, u nameri da nam omogući osećaj što veće udobnosti u vremenu koje na njoj provodimo. Vaginalno-trougaoni profil je nestao i zamenjen je profilom koji je nalik stražnjici. Dakle, WC šolja ukida ritualno-magijskiu komunikaciju na relaciji penis-vagina i vaspostavlja komunikaciju na relaciji penis-anus.

Bez obzira da li se ubrajate u ljubitelje analnog seksa ili ne, činjenica je da on postoji kao legitimni vid seksualnog zadovoljstva. Za ovu analizu bitan nam je podatak da analni seks ne može da prouzrokuje oplodnju. U konkretnom slučaju ovo znači da je došklo do prekidanja još jedne karike u lancu između čoveka i prirode. Kao što vidite, još jedan eklatantan primer đavoljeg lukavstva, ovoga puta zamaskiran udobnošću življenja.

O značaju koji sa ritualno-magijskog stanovišta ima način na koji se vrši defekacija, govori i sledeća činjenica. U zatvorskim (ili logorskim) ćelijama, postojala je (verovatno još uvek postoji na nekim mestima) zajednička posuda, u kojoj su svi kažnjenici iz ćelije vršili kako malu, tako i veliku nuždu. Ova posuda poznata je pod nazivom kibla.

Na primeru reči kibla možemo naći i religijsko utemeljenje cele priče, jer postoji očiti primer i za to. Naime, kada je pre nekih četrnaest vekova počeo sa propovedanjem islama, Muhamed je smatrao da su sve religije isto (nešto nalik tezi o Fojerbahu koja kaže da su filozofi svet samo različito tumačili...) i shodno tome tako je posmatrao i hrišćane i Jevreje. Međutim, odnos hrišćana i Jevreja prema novoj religiji nije bio istovetan. Kada je u januaru 624. godine postalo jasno da je neprijateljski stav Jevreja iz Medine permanentan, nova religija proroka Muhameda proglasila je svoju nezavisanost. Muhamed je naredio Muslimanima da se mole okrenuti ka Meki, a ne kao do tada okrenuti ka Jerusalimu. Ova promena pravca molitve nazvana je Muhamedovim najkreativnijim religioznim gestom. A taj gest naziva se – kibla¹²⁾.

Da zaključim, izbacujući ono što je u meni idem putem spasenja, zadržavajući to u sebi težim “velikom prasku”, želim da postanem Bog umesto Boga¹³⁾ tj. u meni se otelotvoruje đavo. Dakle, postoje ljudi koji će naredbom “ne seri” pokušati da me bace u naručje đavola. Pri susretu sa đavolom postoje dve mogućnosti. Bespogovorno predavanje, čime postajete njegov sluga¹⁴⁾, ili borba. Ukoliko se opredelite za borbu apelujem na oprez. Borba sa đavolom kod njega izaziva ushićenje jer: ”Jedno od najdelotvornijih đavolovih umeća udvaranja sastoji se u tome da nas izazove na borbu. To je kao i borba sa ženom, koja završi u krevetu”¹⁵⁾.

Dakle, đavo je veliki i lukav igrač. Moguće je da ćete ga sresti u vašoj neposrednoj okolini ili pak u vama samima. Kakvu ćete igru igrati sa njim zavisi samo od vas samih. Srećno.

+++

*Ovaj tekst sadržajno pripada onome što se naziva etnolingvistika (radi se o delu nauke o jeziku ili – šire – pravcu u nauci o jeziku, koji razmatra međusobni odnos i povezanosti jezika i duhovne kulture, jezika i narodnog mentaliteta, jezika i narodnog stvaralaštva, njihovu međuzavisnost i različite oblika njihove korespondencije. Veza narodnog mentaliteta i jezika vrlo često se ističe ali se vrlo malo proučava¹⁾, dok žanrovski spada u potpuno novu odrednicu svetske književnosti. Odrednicu koja će biti definisana imenom - Transcedentalna paranoja. Nije mi namera da se ovde bavim teorijskom analizom ovog, potpuno novog žanra književnosti, ali ako bi, isti, trebalo u najkraćem definisati, može se reći da - transcedentalna paranoja predstavlja plod protivprirodnog bluda metafizike i Dnevnikovog dodatka iz njegovih najboljih dana.

1) N.I.Tolstoj – Jezik Slovenske kulture, str.31

2) Ivan Vukić, Usmena predanja

3) Od đubreta jedne krave godišnje se može dobiti energija koja je ekvivalentna energiji (400-500)kg kamenog uglja. Izgradnja postrojenja se isplati, ako gazdinstvo ima oko deset krava (navedeno prema predavanjima prof.Dr. J.Nahmana - Opšta energetika ETFBG 1993/94.)

4) Iz rukopisa koji se čuva u Britanskom muzeju, navedeno prema Geršom Šolem - “Major Trends in Jenjish Mysticism”, 1946.

5) Isak Lurija (1534-1572 n.e.) - Jevrejski i kabalistički mistični učitelj. Reformator kabale. Elaborirao proces Božjeg samopovlačenja.

6) Hristove reči iz Apokrifnog Evanđelja po Tomi.

7) Iz ovoga se može nazreti suština iskaza “sereš!?!” koji se upućuje kao izraz čuđenja.

8) Bodler u Malim pesmama u prozi.

9) Jedno od verovatnih lukavstava može se primetiti i u svima dostupnom proizvodu koji služi za regulaciju probavnih smatnji (proliva). Reč je o preparatu FLONIVIN BS, “anđeoski: belom prahu pakovanom u “anđeoski” bele kapsule koje će pogubno delovati na vaš proliv. Ipak, obratite pažnju na uputstvo za upotrebu. U rubrici kontraindikacije (posledice prekomerne upotrebe) stoji - Nisu opisane! Da li verujete u ovo?

10) Čajkanović - Studije iz religije i folklora 1910-1924, str.185  (u radu “Imena od uroka”)

11) M.Đ.Milićević, Život Srba seljaka, str.196

12) Karen Amstrong, Istorija Boga, str.171

13) Moglo bi se reći i “Kalif umesto Kalifa”. Zna se koje to želeo - Iznogud (Is not good) tj. “onaj koji nije dobar”..

14) ”đavolovo kraljevstvo broji 72 princa i 7405926 đavola, podeljenih u 1111 legije od kojih svaka ima 6666 slugu”, Žan de Vir u knjizi “De Praestigiis Daemonium” (1568.). Pomenute brojke nigde nisu opovrgnute, mada lično verujem da su veće (prim.aut.).

15) Franc Kafka