Ekološka hipokrizija
Smeće

Photo: http://www.bistrobih.ba/

Zašto je propao projekat Jadar

Demokratija je teorija o tome da obični ljudi znaju šta žele i da zaslužuju da to i dobiju… jako i mnogo.”

– H.L. Menken

Ukidanjem zakona kojim se reguliše eksploatacija rude Jadarit, koje je usledilo nakon višemesečnih pritisaka javnosti, vlada republike Srbije je svojim građanima nanela veliku štetu.

Treba biti iskren i reći da je i sam Rio Tinto doprineo ovakvom raspletu događaja izrazito lošom komunikacijom sa javnošću. Prečesto se, naime, događalo da direktorka Prodanović i savetnica Milosavljević nisu imale spreman odgovor čak i na relativno jednostavna pitanja, što je onda naravno ostavljalo puno prostora za bujanje različitih apokaliptičnih scenarija.

Imajući u vidu da je prelazak svetske automobilske industrije na električna vozila gotova stvar, kao i sve ono što se moglo čuti o ekonomskim i ekološkim aspektima ovog projekta, može se zaista, i to bez preterivanja, reći da je u pitanju projekat od strateške važnosti za zemlju.

Sa druge strane, i pored najbolje želje da učinim osvrt na ovu temu zanimljivijim, predstavljajući činjenice ili makar indicije koje bi ovakve tvrdnje mogle da ospore ili ih dovedu u sumnju – ja u tome naprosto nisam uspeo.

Do mene, a verujem ni do javnosti nije došla niti jedna suvisla misao te vrste, ako se naravno ne računaju populističke floskule o zemljoradnji i pčelarstvu kao “razvojnoj šansi”, mitovi o srpskom seljaku, domaćinu, tradiciji i po ko zna koji put ponovo iznete nebuloze o globalizaciji, genocidu, ekocidu, egzodusu, zaverama, itd.

Zato se neminovno nameće pitanje o pravim razlozima zbog kojih je, kako inače sebe voli da predstavi, nepopustljivi predsednik Vučić tako brzo i reklo bi se neočekivano lako kapitulirao i stavio “tačku na Rio Tinto”.

 Izvesno je da to nije učinio zbog snage iznetih “ekoloških argumenata” kojih, još jednom da ponovim, nije bilo, baš kao što nije bilo ni ozbiljnije podrške javnosti celoj stvari. Nekakav podrazumevajući društveni konsenzus o ovom pitanju je samo privid a to potvrđuje i slab odziv građana na akcije ekoloških pokreta koji svojim prisustvom nisu uspeli da poprave čak ni frenetični “doajeni srpskog glumišta”.

Ono u čemu učesnici ovih protesta, međutim, jesu uspeli je to da od Vučića preotmu patriotski narativ i prepoznatljivu radikalsku retoriku – ovog puta zaogrnute u ekološko ruho.

Dok se on zaigrao procentima, merenjem BDP-a, regionalnim asocijacijama i investicijama, njegovi oponenti su iskoristili ovu malu nesmotrenost da na “branik otadžbine” postave sebe umesto njega.

Došlo je do inverzije političkih uloga, pa se tako Vučić prvi put i sam našao u ulozi istog onog “stranog plaćenika” na kojeg tako revnosno upire prstom sve prethodne decenije svog, svakog prezira vrednog, političkog angažmana. Kakva ironija sudbine  –  lovac je postao lovina.

Dakle, jezik i promena političke paradigme, a ne ekološki ili ekonomski razlozi, su bili ključ uspeha da se iz Srbije “otera” Rio Tinto.

Iznenađujuće je, a možda i ne, koliko se javni govor malo promenio između dva “događanja naroda”, onog izvornog, “antibirokratskog” sa kojim je pre više od 35 godina i započelo ovo naše istorijsko lutanje i ovog današnjeg, “ekološkog”. Neka nova lica, poneko staro, ista priča – “Srbija nije na prodaju!”, “Jadar je Kosovo!”, “Srbija se brani na Jadru!”, “goloruk narod”, “ognjišta” ... sve dobro poznate fraze iz bogatog opusa domoljubne lirike devedesetih, praćene koračnicama i stisnutim pesnicama. Amaneti, zaveti, izdaje, kletve ... “opet se”, kako reče jedan od prvaka ekološkog ustanka, “ujedinjava sve srpsko”.

Cinici bi rekli da se jezik miloševićevske Srbije vratio na mesto zločina, dok bi drugi, bolje informisani, konstatovali da on nikada odatle zapravo nije ni otišao.

Bio je to jedan svojevrstan amalgam “narodnjačkog” – u smislu antiprogresivnog, antizapadnjačkog, antiliberalnog – sentimenta sa jedne i tobožnjeg očuvanja životne sredine sa druge strane. Kažem tobožnjeg, jer se o toj životnoj sredini gotovo isključivo govorilo samo kao objektu iz kojeg se crpi nacionalni identitet; kao o zemlji “natopljenoj krvlju predaka”, grobljima, manastirima, “tarabama starijim od čitave Amerike”,... pa su tako govori većim delom priličili frazeologizmima Trećeg rajha i ideologiji “krvi i tla” nego objektivnoj kritičkoj analizi ekoloških rešenja i finansijskih predloga.

Jedna je, međutim, stvar kada gomilu opasnih naci-besmislica čujete od narodnih pesnika i glumaca ali kada Vojislav Šešelj postane etalon razboritosti naše naučne zajednice, barem kada je ova stvar u pitanju, onda se zaista treba dobro zamisliti.

Tako dr Dragana Đorđević, koju je glumica Svetlana Bojković označila kao jedini izvor svih njenih informacija o projektu Jadar – a to se zapravo odnosi i na celokupnu antiriotintovsku javnost –  između ostalog piše da je Frau Merkel… osmislila pakleni plan da Srbiju podvede Rio Tintu da se uči, inače stravičnoj tehnologiji eksploataciji i preradi litijuma, na njenoj plodnoj zemlji” te da je razlog tome taj, što kako naučna savetnica kaže Srbiju treba razvaliti, zatrovati i uništiti kao kontinuitet u uništavanju ove zemlje, koji Nemačka nad Srbijom sprovodi u poslednja dva veka, ni manje ni više nego u Jadru - baš tamo gde je pala Austrougarska carevina. I sve to uz pomoć domaćih prodanih duša, za šaku dolara”.

Ona takođe objašnjava i metodologiju kojim se služi ova, kako ih je njen kolega dr Ratko Ristić nazvao banda predatora i sebičnjaka koja je osećajući miris krvi i profita došla u Srbiju”. Prvo se kaže ona, “sprijatelje sa meštanima, prouče njihove običaje, njihov karakter, njihov psihološki status, onda im priđu, postanu kao navodno prijatelji, obećavaju…”, da bi im, kako to već po poznatom scenariju ide, zabili nož u leđa. I u pravu je dr Đorđević, o tome je uostalom više puta, kada se osvrtao na odnos između “internacionalnog kapitalizma” (danas bi rekli globalizma) prema nemačkom naradu, govorio i dr Gebels. Jevrejska lukavost da vam se uvuku pod kožu, prikažu kao dobročinitelji, bajagi nudeći ruku prijateljstva dok u drugoj drže nož je ušla u čak i u školske kurikulume tog vremena.

Zato je za Zlatka Kokanovića, “oca petoro dece” (što je izgleda jako važan i često istican “argument”) rešenje u tome da se najviši politički predstavnici biraju samo iz korpusa onih “čiji koreni u Srbiji dosežu makar tri-četiri generacije u nazad a ne da nam kao što je do sada bio slučaj vladaju ljudi koji nisu rođeni u Srbiji”.

Količina bezvezarija kao i visok stepen ksenofobije, mitomanije, etnonacionalizma i na kraju, sasvim iskreno, čiste psihopatologije je teško i pobrojati, a da se čak i ne pomenu mnoga zaslužna imena poput Bojane Novaković, Malagurskog, izvesne dr Županski, Stupljanin, Bralović, Jovanovića ili samoproklanovanog “gerilca”, a opet urednog primaoca nacionalne penzije i najviših državnih odlikovanja, eksperta za Ameriku, novi svetski poredak, za “šiptare”, za abortuse, ćirilicu, azilante, GMO, tvorca eko-patriotske poezije - Lj. Ršumovića.

Kada je reč o primedbama na otvaranje “rudnika smrti” sa “stručne” strane, onda stvari, bojim se, ne stoje bitno drugačije.

Na primer, akademik Nenad Kostić je u jednom od svojih melodramatičnih obraćanja okupljenim demonstrantima insinuirao da će rudnik trošiti ni manje ni više nego “10 miliona tona vode dnevno”, dok je u jednoj drugoj prilici otišao i korak dalje špekulišući da je u pitanju čak i “100 miliona tona”. Te su tvrdnje, naravno, dodatno razgnevile sve prisutne, ali i desetine hiljada drugih koji su putem socijalnih mreža imali prilike da vide kako strogi učitelj kori ovog nedotupavog Rio Tinto đaka dok mu u dnevnik zaključuje, kako se izrazio, “cvonju”.

Da li se stvarno neko zapitao koliko je to 10, da ne kažem 100 miliona tona vode dnevno!?

Čini se da je daleko najeksponiranija ličnost u čitavoj ovoj stvari bila već pomenuta dr Đorđević koja se, osim što se istakla raskrinkavanjem 200-godišnje zavere “frau Merkel” protiv srpskog naroda, bavila gotovo isključivo čistim špekulacijama, nakon kojih bi sledile njene “naučno utemeljene ocene” o “totalnoj katastrofi”, “apsolutnoj destrukciji”, “paklu”, “trovanju”, “nestajanju čitavog naroda”, “izumiranju”, zbog čega je više puta bila optuživana od strane direktorke Rio Sava, Vesne Prodanović, za ”namerno izazivanje panike”.

Zaista, ko može da poveruje u scenario po kojem će prečišćena izlivna voda u koncentraciji tako maloj da je to nemoguće i zamisliti (0.001%), za koju Rio Tinto tvrdi da bi bila istog ili boljeg kvaliteta od vode u reci Drini – na šta ih uostalom obavezuje i zakon – prevaliti dugačak i krivudav put do Beograda, usput trujući sremsko i mačvansko poljoprivdno zemljište zbog kojeg će ono postati potpuno neupotrebljivo i na kraju “ostaviti nekoliko miliona ljudi bez čiste pijaće vode”?

Da se razumemo, niko ne tvrdi da uticaja na životnu okolinu neće biti, niti da se neće morati platiti određena cena i oprez je ovde ne preporučljiv, već neophodan. Međutim, ovakve projekcije su prosto suprotne zdravom razumu i daleko bliže starozavetnim opisima božijeg gneva prema zemlji misirskoj nego potencijalnog uticaja rudnika litijuma na zemlju srbijsku, u odeđenom smislu ih čak i nadilaze...

“Bog ili profit”, “maline ili sumporna kiselina”, “rudnik ili život”... “mi ili oni” – lažne dihotomije, lažnih ekologa za stvaran život.

Na kraju, možda i o najvažnijem aspektu čitave ove priče – o moralu.

Da li se neko od svih tih boraca protiv projekta vrednog 2.4 milijarde dolara možda zapitao od čega će građani Loznice i njene okoline, koji nisu te sreće da budu nosioci nacionalnih penzija i uloga u holivudskim filmovima, da žive?

Da li su pomislili da je za njih Rio Tinto možda bila šansa da najzad posle godina čekanja na birou dobiju posao, lepo zarade i obezbede pristojan život za sebe i svoje porodice?

Da li su oni koji su “oterali” Rio Tinto makar u nekom trenutku, razmislili o onome što izgovaraju? Da li je tačno? Da li je moguće? Koliko uopšte ima smisla...?

Ne bih da zvučim patetično, ali znate to je životna realnost, kako god kome da zvuči… ali da li se neko od njih zapitao koliko se bolnica, porodilišta, škola, puteva moglo napraviti za 500 miliona dolara viška para u budžetu svake godine?

Može žena od Gige Moravca da izigrava Mariju Antoanetu koliko hoće i sebi dozvoli da tako lakonski poruči kako je novac prolazan i nije važan, ali šta da rade oni koji ga nemaju?

Možda bi mogla da se odrekne svoje nacionalne penzije (pristojan čovek to nikada ne bi uzeo) i novac pokloni nekome kome treba, ako već njoj nije toliko važan?

Osim što su pokazali duboko nerazumevanje realnog sveta, ovi nabeđeni ekolozi, su demonstrirali i duboku hipokriziju u kojem se društvo nalazi – ekologija da, ali ne iz mog džepa.

Nikog od njih, ali baš nikog, ni ove bez trunke srama uživaoce nacionalnih penzija, ni ove što su svoje uhlebljenje našli po državnim sinekurama, ni umišljene filmske zvezde, ni sumanute narodne pesnike otkazivanje ovog projekta neće koštati ništa. Ni jednu jedinu paru.

Na kraju krajeva, kakvo moralno pravo ima svako od nas, barem nas preko 50, da govori o rušenju daleke aboridžinske pećine ako smo ćutali o paljenju sela u sopstvenoj državi? Da li nam je pećina, za koje do juče nismo ni znali da postoji, važnija od života naših sugrađana? Ispada da su nam plemenski ratovi u Papui Novoj Gvineji, koji se inače nikada ne završavaju a niko ne zna ni kada ni zašto su i počeli, veća motivacija da podignemo svoj glas nego etničko čišćenje nesrpskog stanovništva u sopstvenoj državi.

Gde smo bili da izrazimo svoj protest kada su naši sugrađani pljačkani, silovani, ubijani, bacani u zajedničke rake, potapani u Dunav i tu istu Drinu o čijem se zdravlju toliko brine? Gde je bilo tih dvadeset beogradskih glumaca da iskoriste svoju popularnost i podrže svoje očajne sugrađane koji već više od tri decenije traže pravdu za sebe i svoje najbliže, kao što su to učinili u Gornjim Nedeljicama? Gde je bila gospođa Bojković, koja za sebe skromno kaže da “kada prepozna da je nešto loše u društvu, kada prepozna neku lošu pojavu, ima potrebu da reaguje”? Stvarno?

Odakle nam pravo da predsednicu vlade podrugljivo zovemo “fikus”, šta god mislili o njoj, ako smo sve ove godine ćutali kao biljke na sve te nepravde?

Oceni 4