Zašto ne smemo da zaboravimo Maršu P. Džonson i Silviju Riveru?

Mesec jun obeležava se kao Mesec ponosa za pripadnike LGBTIQ+ populacije, a u znak sećanja na pobune koje su se dogodile u Stounvolu juna 1969. godine. Ti događaji se smatraju prelomnom tačkom koja je dovela do začetka modernog pokreta za prava seksualnih i rodnih manjina, pokreta koji nam je za manje od pedeset godina doneo mnoge slobode koje pre toga nismo mogli ni da zamislimo. No, da li su sve slobode osvojene i pobede izvojevane?

Stounvol (Stonewall Inn) bio je gej bar u Njujorku, u kojem su se u noći između 28. i 29. juna, tokom jedne od brojnih policijskih racija, posetioci i posetiteljke bara okrenuli protiv policije, što je dovelo do višednevnih protesta iz kojih se nedugo potom začelo ono što danas nazivmo pokretom za LGBTIQ prava. Policija je do tada redovno vršila racije, hapsila lezbejke, gej muškarce i dreg kraljice, tukla ih, silovala, i ponižavala. Kada govorimo o Stounvolu, najčešće se pominje ime Marše P. Džonson, trans afro-amerikanke, za koju se smatra da je prva bacila ciglu na policiju što je bio početak pobune, budući da se već neko vreme bavila aktivizmom, te slobodno govorila o gej pravima. Iako je ovaj podatak često osporavan, pa ga je i sama u nekom trenutku Marša demantovala, važno je da znamo da je ona te noći bila u srcu pobune, a još je važnije ono što je usledilo nakon te večeri, te definisalo njenu dalju borbu i ono u šta je verovala. Pored Marše, tu je i ime Silvije Rivere, njene nešto mlađe prijateljice, trans aktivistkinje koja se borila sa njom rame uz rame, a tu je bila i Stormé DeLarverie, lezbejka za koju se pretpostavlja da je zapravo prva uzvratila udarac jodnom od policajaca čim su krenuli nemiri, što je označilo početak pobune, .

Terminologija koju danas koristimo kako bismo opisali sebe i svoja manjinska iskustva, nije oduvek bila definisana na isti način. Oni čije je postojanje kroz čitavu istoriju bilo zabranjivano i brisano, koristili su različite termine, a kako bi opisivali iskustva koja su činila temelj njihove egzistencije. Marša i Silvija sebe su nazivale drag kraljicama, što je u to vreme imalo drugačije značenje od onoga koje se danas koristi. Upravo zbog toga je važno da znamo svoju istoriju, kako bismo razumeli višeznačnost termina koji se koriste danas, te onih koji su već skoro zaboravljeni. Kada o pomenutim aktivistkinjama govorimo kao o trans ženama, taj izraz upotrebljavamo anahrono, ali u želji da poštujemo njihove identiteta u skladu sa današnjom terminologijom. Naime, u to vreme se nije pravila jasna razlika između trans osoba, te drag kraljica, a između ostalog i zbog toga što ti identiteti, kao ni mnogi drugi, još uvek nisu bili politizovani. Ipak, ono što je važnije od same terminologije, a što su Silvija i Marša imale u to vreme, što nam danas često nedostaje, jesu ideali, želja za borbom i slobodom, te neiscrpna, bezuslovna solidarnost.

Nakon pobune, 1970. godine dve aktivistkinje su osnovale STAR (Street Transvestite Action Revolutionaries), političku organizaciju koja je nudila smeštaj i hranu najranjivijim pripadnicima i pripadnicama društva, prvenstveno ne-belim trans ženama i gej tinejdžerima koji su, proterani iz sopstvenih domova, živeli na ulicama Njujorka, od kojih su mnogi bili i seks radnici i radnice, što su Marša i Silvija dobro razumele, budući da su se i same bavile tim poslom. STAR je u svojoj osnovi bila revolucinarna organizacija, koja se zalagala za tekovine socijalizma, poput zdravstva i školstva dostupnog za sve, za dostupnost poslova, smeštaja i hrane, kao i protiv homofobije, transfobije, seksizma i rasizma. Organizacija je u mnogo čemu mogla da se definiše i kao avangardna, te je postavila osnove za dalju borbu koja se i dalje vodi. Iako nije dugo opstao, a zbog nedostatka sredstava, STAR je nastavio da živi kroz rad Silvije i Marše, koje su posvetile svoje živote borbi za prava i dostojanstvo svih onih unesrećenih koji su živeli na ulicama i trpeli nasilje.

Marša je tokom narednih godina postala zaštitno lice njujorške Parade ponosa i pokreta za oslobođenje, gde je uvek bila u prvim redovima, nasmejana i spremna na borbu. Iako su je uvek percipirali kao bezbrižnu, Maršin život nije bio bez prepreka. Slovo P. u njenom imenu označavalo je sintagmu Pay it no mind, što je bio njen životni moto. Živela je kao beskućnica, zarađivala od seks rada ili preživljavala od novca koji su joj davali drugi pripadnici zajednice, među kojima je važila za živu legendu. Odeću je nalazila u prodavnicama polovne robe, ili, još češće, u kontejnerima, ali čak i to malo novca i odeće koje je imala, Marša je bila voljna da podeli sa onima koji su imali manje od nje, dok  je odeću koju je imala na sebi često poklanjala onima kojima je bila potrebnija.

Jedna od fotografija koja najbolje pokazuje Maršine poglede na svet jeste ona na kojoj drži transparent – Power to the People. Upravo je to ono za šta se Marša borila, da svako od nas ima moć, moć da odlučuje o sebi i svom životu. To ne znači samo mogućnost da odredimo svoj rod i svoje ime, već i da imamo pravo na krov nad glavom i na posao, na sigurno kretanje ulicama, pravo na dostojanstven život koji zaslužuje svako živo biće.

Silvija Rivera je sve te godine bila uz Maršu, boreći se zajedno sa njom. Ostaće najviše upamćena (ili namerno zaboravljena) po govoru koji je održala na njujorškoj Paradi ponosa 1973. godine, kada je od okupljenih tražila da se sete svih onih gej muškaraca i lezbejki koji se nalaze u zatvorima, da se sete trans žena i ne-belih žena, da se sete beskućnika i beskućnica, i onih koje su doživele silovanje, i da ne zaborave da je Parada borba za sve njih, a ne samo za lezbejke i gej muškarce, pripadnike bele srednje klase, koji su preuzeli Paradu. To je bila Silvijina opomena, koja živi i danas, podsećajući nas da pokret za oslobođenje LGBTQ+ ljudi nije pokret koji treba da se dopadne onima koji imaju moć, koji samo zahteva građanska prava za (već) privilegovanu manjinu, već traži pravo na dostojanstven život svih onih koji se ne uklapaju u standarde belog, heteronormativnog, transfobičnog i klasističkog društva, prava za sve one koji su smatrani čudacima, koji odudaraju od svih normi i pravila.

Marša je stradala 1992. godine, u 46. godini života, a Silvija je umrla 2002. godine, kada je imala tek 50 godina. Borile su se do poslednjeg dana. Iako već decenijama nisu prisutne, Marša i Silvija zadužile su nas svojim životima i svojom hrabrošću - sve nas koji se ne uklapamo u okvire i lance društvenog poretka, nas koji pored toga da li ćemo dobiti batine moramo da brinemo i o tome šta ćemo jesti i gde ćemo spavati, te kako ćemo preživeti kada život postane teži od onoga što može da se podnese. Njihove akcije, njihovi govori i sami njihovi životi tu su da nas opomenu i podsete šta je njihova borba bila, i šta bi naša borba morala da bude, a to je borba za one najslabije, najugrožnije. Borba za istinsku solidarnost, za klasnu i rodnu jednakost. Borba za svet u kojem ima mesta za sve, i za budućnost u kojoj niko neće biti gladan i bez smeštaja, gde niko neće trpeti nasilje i gde niko neće patiti i biti kažnjen zbog svoje prirode. Borba bi danas morala da se fokusira na kreiranje drugačijeg sveta, na stvaranje atmosfere jednakosti, a bez privilegija koje pripadaju samo onima koji se uklapaju u određeni kalup. Borba za ljudska prava ne može postojati bez borbe za socijalna i ekonomska prava, za svet u kom će jednake šanse podrazumevati i iste polazne tačke i jednaki pristup resursima.

Marša i Silvija imale su viziju, na nama je da je ostvarimo. Prvi korak u tome je da ih se sećamo, i to ne samo danas i samo ovog meseca, te da učimo o njima i njihovim životima, i da drugima govorimo o tome.