Zašto sam tako pametan

1.

- Zašto nešto više znam? Zašto sam uopšte toliko pametan? Nikada nisam razmišljao o pitanjima koja to nisu - nisam se rasipao. — Prave religiozne teškoće ne poznajem, na primer, iz iskustva. Ukoliko bi trebalo da sam »grešan«, to mi je potpuno promaklo.

Nedostaje mi takođe pouzdani kriterijum za to šta je griža savesti: prema onome što se o tome čuje, griža savesti mi ne izgleda ništa što zaslužuje pažnju ... Ne bih mogao neki posao nakon završetka da izneverim, skloniji sam da iz pitanja vrednosti načelno izostavim loš ishod, posledice. Kad je ishod loš suviše se lako gubi pravi pogled na ono što je učinjeno: griža savesti mi izgleda svojevrsni »zao pogled«. Pre već pripada mome moralu uvažavati utoliko više nešto u čemu se promašilo zato što se promašilo. — »Bog«, »besmrtnost duše«, »iskupljenje«, »onostranost«, sve sami pojmovi kojima ni pažnju ni vreme nisam poklanjao, čak ni kao dete — možda za to nikada nisam bio dovoljno detinjast!? — Ateizam nikako ne poznajem kao rezultat, još manje kao dogadaj: razumem ga zahvaljujući instinktu. Suviše sam znatiželjan, suviše pitalica, suviše neobuzdan, da bi mi se dopao neki odgovor grub kao pesnica, nedelikatnost prema nama misliocima, štaviše, u osnovi samo kao pesnica gruba zabrana za nas: vi ne treba da mislite! ...

Sasvim me drukčije zanima pitanje od kojeg »spas čovečanstva« zavisi više nego od nekog teološkog kurioziteta: pitanje ishranjivanja. Onako priručno, mogućno ga je formulisati ovako: »kako valja upravo ti da se hraniš da bi dosegao svoj maksimum snage, onoga virtů u stilu renesanse, vrline oslobođene moralisanja?« — U tome su moja iskustva toliko loša da lošija ne mogu biti; začuđen sam da sam za to pitanje čuo toliko dockan, da sam se toliko dockan na tim iskustvima naučio »pameti«. Samo mi naše nemačko obrazovanje, koje savršeno ničega nije dostojno, njegov »idealizam«, donekle objašnjava zašto sam upravo u tome bio zaostao na putu do svetosti. To »obrazovanje« koje od samog početka podučava da se iz vida izgube realnosti da bi se trčalo za posve problematičnim, takozvanim »idealnim« ciljevima, na primer za »klasičnim obrazovanjem« — kao da od početka ne bi bilo za osudu u jedan pojam združivati »klasično« i »nemačko«! Štaviše, to deluje zabavno — zamislite jednom nekog »klasično obrazovanog« Lajpcižanina!

— U stvari, sve do svojih najzrelijih godina ja sam uvek samo loše jeo — moralno rečeno »bezlično«, »nesebično«, »altruistički«, na sreću kuvara i ostalih u bratstvu po Hristu. Istovremeno sa svojim prvim izučavanjem Šopenhauera (1865) oporekao sam, na primer, zahvaljujući lajpciškoj kuhinji, veoma ozbiljno svoju »volju za život«. Radi nedovoljne ishrane pokvariti još i stomak — izgledalo mi je da taj problem spomenuta kuhinja začudo srećno rešava. (Priča se da je u tome 1866. godine došlo do okreta.) No, nemačka kuhinja uopšte — šta sve nema na savesti! Supa pre obeda (još se u venecijanskim kuvarima 16. stoleća to zvalo alla tedesca); kuvana mesa, masno i s brašnom pripremljeno povrće; kolači od testa izvrgli su se u pritiskivače za pisma! Doda li se k tome još i upravo životinjske potrebe za dolevanjem koje zatičemo kod starih, i ne jedino starih Nemaca, dâ se .razumeti i poreklo nemačkog duha — iz zamućenih utroba... Nemački duh je nesvarenost*, ništa ne završava. — Ali, i engleska prehrana koja je, u poređenju s nemačkom, čak s francuskom, neka vrsta »povratka prirodi«, naime kanibalizmu, duboko je protivna mom sopstvenom instinktu; čini mi se da ona duhu daje teške noge — noge Engleskinja...

Najbolja je kuhinja pijemontska. — Alkoholna pića mi škode; dovoljna mi je sasvim čaša vina ili piva dnevno pa da mi život postane »dolina jada« — u Minhenu žive moji antipodi. Neka bude da sam to malo kasno shvatio, no doslovno od dečjih nogu sam to proživljavao. Kao dete verovao sam da je pijenje vina, kao i pušenje duvana, u početku samo sujeta mladih ljudi, kasnije loša-navika. Možda je za ovaj opori sud krivo i naumburško vino. Da bih verovao da vino razvedrava, morao bih da budem hrišćanin, hoću da kažem da budem onaj koji veruje, što je za mene upravo apsurd. Krajnje smućen usled malih, veoma razblaženih doza alkohola, dosta je neobično da postajem bezmalo mornar kada je reč o jakim dozama. Kao dete već bio sam u tome srčan. Napisati opširnu latinsku raspravu za jednu noć bdenja i još je prepisati, s častoljubljem u peru, po strogosti i sažetosti sledeći svog uzora Salustija i preko svoga latinskog naliti nešto groga najtežeg kalibra, to se već, dok sam bio učenik časnog učilišta Pforta, nikako nije sukobljavalo s mojom fiziologijom, pa ni možda sa Salustijevom — kao što se veoma i uvek sukobljavalo sa časnim učilištem Pforta ... Kasnije, oko sredine života, uvek sam se, svakako, odlučivao strožije protiv ma kojeg »spiritualnog« napitka: ja, protivnik vegetarijanstva na osnovu iskustva, sasvim poput Riharda Vagnera, koji me je obratio, ne znam dovoljno ozbiljno da svim spiritualnijim naravima preporučujem bezuslovnu uzdržljivost od alkoholnih pića. To čini voda...

Skloniji sam mestima u kojima svuda postoji prilika da se srče iz tekućih zdenaca (Nica, Torino, Sils); jedna čašica trči za mnom poput psa. In vino veritas: izgleda da se ni ovde opet ne slažem s celim svetom oko pojma »istina« — po meni duh lebdi nad vodama ... Još nekoliko prstokaza iz mog morala. Jak obed je lakše svariti nego suviše mali. Prva je pretpostavka dobrog varenja da stomak u celosti bude aktiviran. Mora se poznavati veličina svog stomaka. Iz istog razloga valja odvraćati od onih dugih obeda, koje nazivam isprekidanom žrtvenom svečanošću, one za table d'hôte. — Nikakvih međuobroka, nikakva kafa: kafa natmuruje. Tej je samo ujutro podnošljiv. Malo, ali veoma jak: čaj veoma šteti i vazdan oneraspoložuje, ako je samo za stepen preslab. U tome svako ima svoju meru, često u najtešnjim i najtananijim granicama. U nesnosnoj klimi, čaj je nepreporučljiv za početak: sat pre toga treba započeti s jednom šoljom punog ispošćenog kakaoa. — Što je mogućno manje sedeti; ne pokloniti veru nikakvoj misli koja nije rođena u slobodnom prostoru i slobodnom kretanju — u kojem i mišići svetkuju. Sve predrasude potiču iz utrobe. — Zadnjica - već sam jednom rekao - pravi je greh protiv svetog duha. —

2.

S pitanjem ishrane je u najbližem srodstvu pitanje o mestu i klimi. Nikome nije slobodno dato da svuda živi; i kome predstoji rešavanje velikih zadataka, koji iziskuju svu njegovu snagu, nema ovde mogućnosti, štaviše, da mnogo bira. Klimatski uticaj na razmenu materije, na njeno sputavanje, na njeno podsticanje, seže dotle da nekoga pogrešan izbor mesta i klime može ne samo da otuđi od njegovog zadatka nego i da mu zapreči uopšte put do njega: da ga ni ne sagleda. Kod njega animalni vigor nikada nije postao dovoljno velik da bi dopro do one slobode koja se preliva u najduhovnije, kad neko spoznaje: to jedino ja mogu ... Koliko god neznatna bila tromost utrobe, postavši rđava navika, sasvim je dovoljna .da nekog genija pretvori u nešto osrednje, nešto »nemačko«; sama nemačka klima je dovoljna da bi obeshrabrila jaku i čak herojski zasnovanu utrobu. Tempo razmene materije u tačnoj je srazmeri s pokretljivošću ili bangavošću udova duha; i sam »duh« je čak jedino vrsta te razmene materije. Okupite mesta u kojima ima i bilo je ljudi od bujnoga duha, u kojima su duhovitost, tanani okret, sarkazam, spadali u sreću, u kojima se genije gotovo nužno osećao kao kod kuće: sva imaju izvrsno suv vazduh.

Pariz, Provansa, Firenca, Jerusalim, Atina — ova imena nešto dokazuju: genije je uslovljen suvim vazduhom, vedrim nebom — to jest rapidnom razmenom materije, mogućnošću da u sebe uvek iznova unosimo velike, ogromne količine snage. Pred očima mi je slučaj kada je jedan značajan i slobodno ustrojen duh zahvaljujući naprosto osiromašenom instinktu za klimatsku tananost postao skučen, povučen, specijalista i mrgodnik. I sam bih možda, najzad, postao takav slučaj, uzmimo, da me bolest nije opametila, naterala da porazmislim o umnome u realnosti. Sada kada dugom vežbom očitavam na sebi kao na kakvom veoma finom i pouzdanom instrumentu učinke klimatskog i meteorološkog porekla i kada već pri kratkom putovanju, primerice od Torina do Milana, mogu kod sebe fiziološki da izračunam promenu u vlažnosti vazduha, sa užasom se spominjem onespokojavajući neobične činjenice da se moj život tokom poslednjih deset godina, po život opasnih godina, odigravao uvek samo na pogrešnim i za mene upravo zabranjenim mestima. Naumburg, učilište Pforta**, oblast Tiringen uopšte, Lajpcig, Bazel, Venecija — tolika mesta nesrećna za moju fiziologiju.

Ako o čitavom svom detinjstvu i mladosti uopšte nemam savršen spomen, bila bi tu onda budalaština pozivati se na takozvane »moralne« uzroke — otprilike na neosporni nedostatak zadovoljavajućeg društva: jer taj nedostatak i danas postoji kao što je oduvek postojao, ne sprečavajući me da budem vedar i srčan. Nego neznanje u phisiologicis — kleti »idealizam«— prava je kob u mom životu, ono izlišno i glupo u njemu, nešto iz čega nije izraslo ništa dobro i za šta ne postoji nikakvo poravnanje, nikakvo obeštećenje. Posledicama tog »idealizma« objašnjavam sebi sve pogrešne izbore, sve velike zablude instinkta i »uviđavnosti« po strani svog životnog zadatka,na primer, da sam postao filolog — a zašto ne barem lekar ili inače nešto drugo što otvara oči? U mom bazelskom razdoblju sva moja duhovna prehrana, uračunavši dnevni raspored, bila je potpuno nesuvisla zloupotreba vanrednih snaga, bez ikakvog obnavljanja istrošenih snaga, čak i bez razmišljanja o trošenju i naknadi. Nedostajala je ma kakva istančanija sebičnost (Selbigkeit), ma kakvo pokroviteljstvo nad neodstupnim instinktom; bilo je to izjednačavanje sebe s bilo kim, »nesebičnost«, zaborav sopstvene izmaknutosti — nešto što sebi nikada ne opraštam. Kada sam gotovo bio dokrajčen, time što sam bio gotovo dokrajčen,  zamislih se naknadno o osnovi nerazboritosti svoga života, o »idealizmu«. Tek me je bolest dozvala umu.

3.

Izbor u ishrani; izbor klime i mesta; — treće, u čemu se ni po koju cenu ne sme napraviti pogrešan potez, jeste izbor svog načina okrepe. I ovde su, već prema stepenu u kojem je neki duh sui generis, granice onoga što mu je dopušteno, to jest korisno, tesne i sve tešnje. U mom slu čaju, svako čitanje pripada samookrepljivanju: otuda onome što me rasterećuje od sebe, što mi dopušta šetanje kroz tuđe nauke i duše — što više ništa ne uzimam ozbiljno. Čitanje me okrepljuje upravo od moje ozbiljnosti. U trenucima najintenzivnijeg rada nijedna knjiga se ne vidi kraj mene: čuvao bih se da bilo kome dopustim da blizu mene govori ili čak misli. A to bi baš značilo čitati...