Zašto sam zavolela Sharleen Spiteri

Na današnji dan (29. septembra), pre tačno godinu dana, Texas su održali svoj prvi i, nadam se, ne poslednji koncert u Beogradu. Nije to bio spektakl na Ušću, ludnica na Marakani, najbolja žurka u Areni, ali to JESTE bila najbolja žurka. I to zna samo nas par hiljada. Kao što znamo da je to bilo i mnogo više od žurke. Mogi su rekli ili negde napisali da je to bio jedan od najboljih koncerata na kojem su bili i najbolji koncert koji je Srbija videla 2018. Opet, samo par hiljada nas to zna. Ali, potpuno posrnuće muzičkog ukusa naših naroda i narodnosti nije tema. Naravno da prosečno uho više ne može da bude naštelovano na melodični radio-friendly Texas, kada je sve što (voli da) sluša i čemu se izlaže kakofonija mutavog trep autotjuna. Ali, Sandra, to nije tema!

Ne znam da li je to bio najbolji koncert te godine, jedan od najboljih ikad, ne postoji ta vaga za tačno merenje koja bi to pokazala. Znam samo da sam posle tog koncerta po holovima i hodnicima Hale sportova videla isključivo nasmejane ljude, svi smo lebdeli i pevušili; i znam da je to meni bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam bila. Nije to koncert na kojem sam otkrila muziku Texasa, slušala sam ih odavno, još dok su mogli da se čuju na našim radio stanicama i dok su bili na MTV-ju. Njihova muzika je uvek bila tu negde, sveprisutna. Na tom koncertu otkrila sam koliko zapravo dobro zvuče uživo i kakvo je uživanje gledati ljude koji sjajno rade svoj posao. Spoznala sam fascinantnu činjenicu da Sharleen Spiteri zvuči bolje nego na albumima i da je vitalnija od pola sale.

Na osnovu njene direktne, šeretske komunikacije s publikom otkrila sam kolika je ona carica, neopterećena imidžom, utiskom koji će ostaviti, statusom zvezde, bilo čim sporednim, van prostora i datog trenutka. Gde je ova žena celog mog života?! Zašto i kako do sada nisam znala da je ovoliki car?! Isto kao i njenu muziku, znala sam je oduvek, ali u stvari nisam. Stvorila sam potpuno pogrešnu sliku o njoj verovatno zbog toga što žena i nije u javnosti gradila taj lični mit.

Ja sam je doživljavala kao neku misterioznu, samozatajnu, ćutljivu, potpuno tananu i prozračnu pojavu. Svi znamo da je prelepa (kome nije, neka se konsultuje sa lekarom), ali da je tako duhovita, opuštena i bez dlake na jeziku nisam očekivala. Zapravo, svi ovi epiteti zvuče mlako u poređenju s tim kako se ona ponaša na sceni, kako komunicira i dok govori i dok peva. Hodajuća harizma, rekli bi, neverovatna razmena energije, naglasili bi, ali ona, Texas i taj koncert bili su više od toga. Još sam ushićena kada se setim toga.

Kada sve saberem i oduzmem, proguglam (pri čemu mi svaki intervju, vest i saznanje ponovo stavljaju do znanja koja je to carica i pitaju kako to dosad nisam znala) i posložim, za tako trajno dobar utisak i osećaj najzaslužnije su dve stvari – prva, već navedena – ljudi koji odlično rade svoj posao – i druga – normalnost. Izuzetnost i normalnost u jednom. Spoj koji se više ne viđa tako često. Sada se kao po pravilu združuju njihove potpune suprotnosti. Viđate ih svakodnevno i na svakom koraku.

Ali normalnost i izuzetnost zajedno su retka biljka. Naročito ako uzmemo u obzir da ni jedno ni drugo bendu kao što je Texas i ženi kao što je Sharleen nije neophodno. Niko im ništa ne bi rekao ni da su bahati, nadobudni, da otaljavaju tezge. Može im se. To jest, moglo bi im se. Ali oni su izabrali da dok su tu i dok mogu pružaju sve od sebe i budu toliko normalni da to postaje ekscentrično.

Zato takve ljude treba slaviti u svim oblastima života, na svim meridijanima. I pisati im ode dok su tu, dok imamo privilegiju da svedočimo njihovom radu i učimo od njih, da učimo jedni od drugih. Zato se treba sećati tih malih jubileja, jer svako ko učini da se osećate onako kako Texas i Sharleen čine - zaslužuje hvalospev.