Zašto smo propali u aprilu 1941. godine

Zemlja je tamo i grad Kimerana,
naroda kojeg magla obuzima i mrak....

(Odiseja: Mrtvačko carstvo, XI, 14; Maretić)

Ljaga

I pored naše potpune nespremnosti za savremeni rat, i uprkos našoj neorganizovanosti i rastrojstvu, neprijateljskoj nadmoći, petokolonaškom ili paralizovanom stavu viso kog komandovanja – vest i svest o brzoj kapitulaciji pora zila je svakoga prosečnoga našega ofirica. Nije hteo, nije umeo da veruje. Znali smo da moramo podleći. Ali kako? Ali kad? Nikome u glavu nije išlo da će to da se dogodi tako naglo i tako sramno. Moglo se objašnjavati na sto načina kako smo, zašto smo propali, i morali propasti, ali je ostajalo neiz gladivo: da smo propali sramno, bez junačkih podviga koje smo mi očekivali od sebe, koje je narod očekivao od nas, koje je istorija i tradicija nametala. Narod je hteo da se bije, većina oficira htela je i da pogine i da se pokrije slavom u neravnoj borbi. Naši tehnički nedostaci, naša aljkavost čak, tu bi slavu samo povećali. Sad se videlo da sramota nije privremena stvar, da ljaga ostaje, makar katastrofa bila i puka epizoda u velikome ratu sa odličnim društvom toli kih pobeđenih. Za ljagu psihički niko nije bio spreman. Sramota je bila nerazumljiva. Nametala se i paralela sa prošlim ratom, sa odstupanjem kroz Albaniju. Albanije ovaj put nije bilo. Neki su smatrali da je bar to osigurano. Kapituli rala je cela vojska i cela-celcata imala je da ide u ropstvo, pošto se razoruža, pošto svu našu spremu izručimo nepri jatelju – oružje koje je za našeg vojnika svetinja (mnogi su ljubili pušku predajući je – većina je gledala da je sakrije: greh je predati pušku kao što je greh gaziti hlebac) provi jant i tolike sprave i tekovine, za novac od usta otkinut, i to rado, tekovine u mehaničkom naoružanju koje su našem narodu izgledale dvostruko nedostižne, i po ceni i po izradi. Sâm onaj veliki pojam „državno“, koje se iz vojske ne otuđuje, imao se mirno, ispravno, gotovo s alalom predati neprijatelju.

I nigde blistavog opravdanja, moralne utehe da smo neprijatelju naneli osetne gubitke, kako su to htele bezbrojne, fantastične pronesene glasine. Pojam ljage i sramote, združen s pojmom prezira i poruge, kao bitan, kao prvi, kao početni. Mislili smo javno i tajno, govorili, čak i pevali, da ćemo neprijatelju zadati ljutih jada da se zaprepaste i oni koji su se jezovito strmoglavili pre nas niz stepenice istorije: Francuzi, Poljaci, Holanđani. Pitanje časti neguje se mimo svega u oficirskom koru, katkad i nakaradno, ali bez pogovora, kao aksiom. Ono je kod nas išlo do egzaltacije i manije. Na predavanjima za rezervne oficire – komandante bataljona – nama su izlagali proslavljeni, ordenima zakićeni generali, koji su selima dali imena, a u varošima dobijali ulice, da se naš vojnik ne boji tenka ni savremene tehnike o kojoj kukavice tolike netačne zabune unose u svet. Što nikom nije bilo moguće – to će biti moguće nama!

Komandanti kao da su stupili u nemačku službu, samo da kapitulacija bude potpunija. Možda su imali iluziju da će nam to nešto pomoći: njima, nama, državi. Prosti vojnici nisu slušali takve naredbe

Bezgranično poverenje naroda prema svojoj vojsci, prema oficirima kao nosiocima njenim, skrhalo se do kraja nekom vrstom tektonskog pomeranja, koje potpuno menja izgled zemlji šta. Ukoliko je vera bila veća i razočaranje veće. Vojnici su nas od dana kapitulacije prezreli, a naredbe o predaji oružja nisu uopšte shvatili. Nisu shvatili da se tako nešto sme reći, izgovoriti, kao što ima stvari o kojima se možda sme misliti, ali glasno govoriti ne sme: da zlo ne čuje, da se ne obesveti pojam čoveka i njegova dostojanstva. Narod je zanemeo od čuda. A žene? Prilikom ispraćaja za Nemačku dočekale su nas psovkom. Ostala je, doduše, neka vrsta žalosti koja se ima prema prosjaku. Gde je bilo ono ljubavno i ponosno i sestrinsko na šta smo navikli i u najgorim porazima, koji su se kod nas čak i proslavljali? Stara slava iznenada bila je prokockana. Zar se to uopšte moglo prokockati? To se osećalo teže no materijalna propast. Kome verovati?

Izgubili smo sebe.

Tehnika kapitulacije

Oni koji su nas predali naredili su da se sve obavi po vojničkome redu, ne u haosu. Izdata su i jednako pooštravana naređenja pismeno i usmeno da će svaki oficir koji pokuša bekstvo biti streljan. Toliko se daleko išlo u tome da se nisu davali samo formalni, disciplinski razlozi, to jest da se igra glavom ko pokuša pobeći – nego se govorilo da će Nemci ako ne izvedemo sve kako treba do kraja, da nam popale sela i zatru narod. Tako se dejstvovalo na nas i udaranjem u najtananije patriotske žice. Mi smo sami postali svoji čuvari, naše starešine pazile su da se nikome ne dopusti da se izvuče iz ropstva. Disciplina je dejstvovala donekle i na oficire koji bi inače pobegli. Komandanti kao da su stupili u nemačku službu, samo da kapitulacija bude potpunija. Možda su imali iluziju da će nam to nešto pomoći: njima, nama, državi. Prosti vojnici nisu slušali takve naredbe. Po našim komandantima i svaki bi vojnik do poslednjeg dopao ropstva. Posredi je i urođena birokratska težnja – koja zaboravlja da ne važi za vanredne prilike – da se zapovest izvrši besprekoslovno, kakva je da je. Posredi je bojazan sva koga komandanta od lične odgovornosti, uz želju, kod mnogih, da se dodvore nemačkome gospodaru. On je imponovao „vojnicima od pete do glave“. Hteli su da se preporuče. Scene prili kom prijema nemačkih kontrolnih organa bile su nedostojne. Koliko su god prosti vojnici otpali od poslušnosti demobilišući se sami i krijući oružje, koje se kod nas i inače kri je „zlu ne trebalo“ – toliko su još i Nemci odmah sve činili da proste vojnike odvoje od oficira. Po privremenim logorima vojnicima je pod pretnjom smrtne kazne zabranjivano da budu sa oficirima.

Kod oficira bio je još jedan razlog za doslednu disciplinu: plata, blagajna, ajluk. Oficiri će i u ropstvu dobijati plate i prinadležnosti. Mamac, pa i osiguranje. Računi oko tih plata i prinadležnosti čak i u najcrnjem poznijem ropstvu uzeli su fantastične razmere. Mnogi su znali u tančine koliko će nam posle rata biti isplaćeno na ime razlike.

A i godine se računaju dvostruko. U prošlom ratu ta je grana računovodstva imala svoje priznate stručnjake koji su obrazovali čitavu školu. Vrativši se kući, zarobljeni oficir dolazio je do zamašne, ako ne astronomske razlike i kupovao kuću. A u ropstvu i inače prištedio je sve, čak i odelo. Rat, ranije, čak i u najgorem obliku, ropstvom, kao da je išao na ruku oficirskome staležu. A i postupanje nije bilo rđavo: snabdevanje i paketi sledovali su od saveznika, novac se od plate šilje porodici preko Crvenog krsta.

Sad treba spomenuti nemačku demagogiju, prazna obećanja i laži. Čak i o uređenom životu u nemačkim logorima širili su bajke nemački oficiri. Čeka nas gotovo idila. No, izgledalo je apsolutno sigurno da ćemo uskoro biti pušteni i da nećemo ni morati ići u Nemačku na letovanje. Samo da se izrade objave! Još jedno registrovanje! Naši su stalno i krvavo nasedali nemačkim lažima. Mislilo se da su nemački oficiri džentlmeni, da imaju samo jednu reč, da nikad ne lažu. U legendu o nemačkoj solidnosti u svemu, a naročito u pogledu ličnog poštenja, verovala je sva Evropa, verovali su i sami Nemci. U ovome ratu kod Nemaca bila je laž pravilo, a prema nama zarobljenicima još i najzgodnije sredstvo da se držimo u stalnoj neizvesnosti. Doziranje, uticaj i opticaj laži proučavali su se nad nama. Uz obećanja da ćemo uskoro kući, postepeno se došlo do Beograda – uz dosta slabu nemačku kontrolu. Laž je služila mesto straže koja je bila gruba, osiona, brutalna, ali nedovoljna. Išli smo kao stoka na klanje, samo pod nož, u zarobljeništvo. A mislilo se: još koji dan. Verovalo se nemačkoj časnoj reči više no ma čijoj, i pored knjige Raušningove. Tako su lakoverni oficiri olakšavali rad Nemcima, dali su se voditi o jednoj jedinoj reči, kao na sindžiru.

Stvarao se utisak da je u Jugoslaviji, paklu i robijašnici, najgore bilo aktivnim oficirima raznih naroda, da su ti oficiri bili mučenici na adskim mukama Danteovim, da nisu više mogli podnositi tiraniju Beograda i blagodarili su Bogu i Nemcima što su ih spasli te i takve zajednice

Vojnicima su Nemci najpre lomili preko kolena puške uz podrugljiv i dobroćudan – tako lažan! – osmeh, uz prijateljsku šalu: „Idi kući, ovaj ti ražanj više neće trebati.“ Stvarali su utisak u narodu da je sve gotovo i svršeno, a ne da sve tek počinje. Činjeno je to da budemo poslušni, ne samo pod moranje, nego i svesno da se kao onaj zec iz narodne priče sami oderemo, zakoljemo, nataknemo na ražanj i ispečemo zmaju-domaćinu za ručak da se ovaj ne bi oko svih tih tehničkih poslova mnogo mučio. Naši komandanti u pojedinim velikim logorima, mesto da zaštite svoje oficire, ako se iole moglo i koliko se moglo, išli su naruku Nemcima i pedantno sprovodili njihove zapovesti, vršeći cepidlačku kontrolu u korist Nemaca. Gledali su budnim okom da ne prekršimo kakvu naređenu situaciju, ne zadržimo zabranjenu električnu lampu ili čak i notes, mastilo i sve što je za sada zabranjeno imati, a što ćemo docnije moći da imamo koliko god hoćemo. Tako su nas spremali za put i olakšavali transport.

Čest je slučaj tih naših komandanata logora (prihvatnih, provizornih i transportnih) da su na zborovima vikali na oficire što su se ovi slučajno ili hotimice ogrešili o nemačke propise, koje su nam čitali po ceo dan. Kada su osioni nemački stražari bez naše stvarne krivice pucali u meso, u gomilu našu – da se dâ zastrašujući primer gomili – takvi su komandanti još vikali da su u pravu Nemci, da smo mi sami krivi. Vikali su histerično da se bolje i dalje čuju. Davali su Nemcima moralno pravo na najgore šikane i nisu se zauzimali gde je to bilo čak i lako učiniti. Pri transportovanju železnicom, u zemlji i docnije, na putu za Nemačku, kada su oni dobili klasu i nužnik, nisu hteli jednom rečcom kod sprovodeće nemačke komandanture sa kojom su putovali da intervenišu za nas, da nam se dopusti vršenje nužde pred vagonom. Nisu hteli nipošto da se zamere Nemcima, a sva preimućstva tražili su isključivo za sebe, makar koliko bila ništavna. Iz malo boljeg kupea, pomoću nemačkih vojnika, isterivali su jugoslovenske oficire da bi oni, naše starešine, udobnije sedeli. Dobijao se utisak da od njih ne samo što ne treba očekivati nikakve zaštite, već da je sto puta bolje izbegavati zvaničan put preko njih, pa se obraćati direktno Nemcima, koji su bili na mahove ipak pažljiviji, kad bi hteli da nas saslušaju. Tako su i docnije u samom ropstvu najstariji oficiri vrlo često dok se još sve improvizovalo, u prvom planu mislili samo na sebe i na svoja preimućstva, ma bila ova i najmanja, nepravični u krivoj deobi, neverovatno halapljivi kad se radilo o kakvoj opštoj svojini, o hrani, o rublju, i to i u doba gladi, bede, u doba kad se zalogaji broje i kad oči mere bolje no osetljive apotekarske terazije. Tu nam nije bilo zaštite, a kamoli primera i uzora.

Već u zemlji, čim se uvidelo da ćemo zaista za Nemačku, nastaju prizori gnusnoga i mračnoga „spasavaj se ko može“, kao da nas ne vezuje nikakvo drugarstvo, nikakav pojam staranja jednih za druge. Bilo je toliko primera čudovišnog egoizma prilikom zajedničkih kupanja i tako dalje. Prednjačili su stariji koji su u svemu opštem videli „loru“ i ličnu nagradu za starešinstvo. Nastalo je i guranje u bolnicu, bez mrve pra vednog i pristojnog propisa. Spasavao se ko je mogao i umeo, ne vodeći o drugome računa, čak jedni su izigravali druge razu mljivom bezočnošću brodolomnika i u strahu da onaj drugi ne umanji šanse onoga prvoga. Lekari su zaprepašćivali grubošću, surovošću i podmitljivošću. Od visokih komandanata mnogi su se nisko udvarali Nemcima i ostajali u bolnici. Zatim, došla su odvajanja iz naše sredine: Nemaca, Hrvata, Bugara, Talijana, Mađara, Crnogoraca, Slovenaca, Rumuna. Stalni spiskovi, prebrojavanja i kontrolisanja. Poneki su izmislili da pripadaju za nas egzotičnim narodima Severa i Juga, Istoka i Zapada, i tako su se izmigoljili iz logora. To je sve trajalo danima, to se nastavilo i u Nemačkoj, uz bezbrojne gotovo vašarske procedure, skopčano za sramne izjave u korist neprijatelja. Pojedini oslobođeni na taj način psovali su majku Beogradu i Srbiji, i sablažnjavali rečima i držanjem. Stvarao se utisak da je u Jugoslaviji, paklu i robijašnici, najgore bilo aktivnim oficirima raznih naroda, da su ti oficiri bili mučenici na adskim mukama Danteovim, da nisu više mogli podnositi tiraniju Beograda i blagodarili su Bogu i Nemcima što su ih spasli te i takve zajednice.

Po nemačkim logorima ovakva manjinska prebrojavanja, rešetanja, pa i zavaravanja (jer bilo je mnogo vraćanja), bila su sistem da nas demorališu, odvrate pažnju od svega što se zbiva, a u mozak nam unesu crvotočinu. Koliko je bio dostoj niji stav oficira i podoficira Francuza, gde su mnoge, kao Alzašane, dakle „Nemce“, nasilno odvodili, i opet morali da vrate u stari logor, uz grdnju i psovku, pretnju i bes! Jasno je, naravno, da su mnogi samo iskorišćavali iskrslu zgodu, bez naročitog ponosa i čak pod stidom, i kao nekako kradom. Neki su pomišljali i da se dokopaju slobode i šume. Uglavnom, unosila se pometnja, utisak bespovratnog sloma. Ostajali su pretežno Srbi, mnogobrojni Crnogorci, dobar deo Slove naca, poneki Hrvat. Bilo je i takvih kojima se i ostajalo i nije, i koje su Nemci takoreći zvanično odabirali. Bilo ih je i koji ni po koju cenu nisu hteli da odu ni tada ni doc nije, mada su ih lažne preporuke tražile i vijale. Jevreji nisu ulazili u ovakve kombinacije. To im Nemci ne bi odobrili. (Osim u slučaju kada su to uradili neočekivano vešto i okretno – ali i tada niko od njih nije znao šta ga čeka, mogao je samo to da sluti.)

Zašto smo propali

U našim logorima u Nemačkoj, kao i u logorima poljskim, francuskim i drugim otvorile su se odmah neizbežne ras prave: zašto smo propali? Strahovite i danonoćne bole sničke svađe, pune divlje grubosti i besomučnih uvreda, bez mrve oficirskog „šlifa“, bez reda, logike i društvene pri stojnosti. Ne samo da je Jugoslavija propala, nego je taj oboža vani i uobraženi oficirski kor pokriven sramotom, iz koje se niko ne može izvući, zavejan snežnim vejavicama, zatrpan Himalajima sramote. Nije se pokrio slavom časnog poraza – a slava je slatka ma i u porazu, ma u bilo kakvom vidu, maker i da uspava u smrt ako ne može da probudi u život. I san je bio bunovan. Gorčinom nezapamćenog poniženja prezrele su nas žene i deca koja su sricala narodne pesme. Pa dalje scene, posle kapitulacije!

Nastalo je kod mnogih utrkivanje ko će Nemcima više da se dodvori. Visoki, ogromnoga rasta general, naš komandant, savijao se pred majušnim nemačkim podoficirom-kepecom ili pred „zonderfirerom“, kao da mu to još čini naročitu čast

Zar nisu naše starešine same, kao, išle na to da nas neprijatelju u što većem broju izruče, kao organi neprijatelja! Radi najmanjeg preimućstva pokazali smo da nam ništa ne znači odreći se i imena – i čega još! Svih zanosnih i ponosnih reči i pojmova. A kako se tek – po primeru najsta rijih – pred Nemcima savijalo i ponižavalo! Bilo je logora gde su naši komandiri, da se Nemcima ne zamere, komando vali – na nemačkom! Sama komanda bila je na nemačkom! I to čak i sa onim istim grlenim, lavežnim, neartikulisanim glasovima koje su glumački imitovali! Ishrambene, sme štajne prilike bile su očajne, ponašanje Nemaca izazivajuće, pretnje i poniženja svakim povodom pojava stalna. Nastalo je kod mnogih utrkivanje ko će Nemcima više da se dodvori. Visoki, ogromnoga rasta general, naš komandant, savijao se pred majušnim nemačkim podoficirom-kepecom ili pred „zonderfirerom“, kao da mu to još čini naročitu čast. Kolika su poniženja oko jela i sačekivanja „dodatka“, oko grubih, ne-oficirskih poslova, čišćenja, iznošenja đubreta, redarčenja oko nužnika! Vikalo se na nas i pretilo. Koliko je u upo trebi bio izraz „srpske svinje“! Ponašali su se s nama kao da smo varvari koji ne razumeju ni upotrebu klozeta. A bilo je, doduše, i neopisane aljkavosti s naše strane, „rmpalijstva“, pada svake pristojnosti, svake vidljive estetike – što je svoj stveno robu kad prestane paziti na sebe i ne primećuje više ništa. Opustio se svet!

Diskusija se, dakle, otvara: zašto smo propali? Govore ljudi po nagonu, bez mnogo premišljanja. Nema tog uzroka koji je ostao nenaveden. Tu su i komični: što se nije radilo po nekom bezazlenom ili beznačajnom propisu. Mogli ste se pitati: govore li to deca? Ne, to su bili matori ljudi, u bunilu, teški bolesnici.

Pa se otvara jaz između aktivnih i rezervnih. Rezervni se čudom čude neznanju, neobaveštenosti, nestručnosti aktivnih, sa kojih je pala veštačka gleđ koja im je davala izgled nepristupačne kaste. Generalitet i najviši oficiri podložni su većoj kritici a podnose je teže, najteže: dure se kao primadone, ljute se, besne, ne mogu da dođu k sebi, traže da govo rimo s njima po propisu, u stavu mirno, sa rukama na šavo vima čakšira! Disciplina bi ipak – u drugim je to logorima bilo – donela nekog formalnog umirenja. Kod nas je nastala raspojasanost koju naivne mere đenerala – bez poštovanja i sankcije – nisu umele da ukrote. I pozivali su se tada na Nem ce, koji su čak i kažnjavali na predlog tih naših starešina! Nemci su im morali pribavljati respekta pred našima, kao zaštitnici vojske kao takve!

Ako smo nestručno vodili rat – tehnički, psihički, pro pagandno nepripremljeni – još smo nestručnije ušli u ropstvo. Nijedan od naših komandanata ne zna Ženevsku kon venciju, koja nam garantuje živote i prava. Čak je potajno preziru, kao nevojničku, a docnije se i bore protivu izvesnih njenih spasonosnih odredbi da bi sačuvali senku svoje vlasti, da ne bi dopustili biranje poverenika – jer je biranje demokratska forma koja je protivna duhu vojske!

Po Ženevskoj konvenciji niko ne može naterati oficire da rade za neprijatelja! A, eto, oni sami, po ličnoj pobudi, za neprijatelja rade, a starešine agituju za takav rad

Naši vojnici od zanata, naš oficir i redov, kao da nikad nisu mućnuli glavom šta će raditi kad dopadnu ropstva. Lažnom sramežljivošću ta je nesrpska eventualnost izbačena iz obuke, dok se svaki Nemac koji je za ono neko liko dana našeg ratovanja pao u naše ruke odmah pozivao, sa preciznošću koja zaprepašćuje, čak i na pojedine para grafe Ženevskog zakona. Nikada našima nije rečeno kako i u zarobljeništvu moramo da škodimo neprijatelju, u gra nicama mogućnosti. Moral sabotaže nije ni dodirnut kod nas. Naši se šefovi ponižavaju u ropstvu, na svaku nemačku laž nasedamo, svaki vuče sebi, ne radimo ništa organizovano, disciplina je plačevna i popravlja se bedno uz nemačku intervenciju, opšte je nepoverenje jednih prema drugima, tajno glavu diže otrovna zmija špijunaže, dostave i podmetanja. I to se dostavlja i samim Nemcima. Naši postaju nemački dostavljači, svesni i nesvesni, javni i tajni, a Nemci otvaraju vrata dostavi: može se, anonimno, u poštansko sanduče baciti cedulja, nepotpisana i obratiti pažnja nemačke komande. Docnije, poneki nemački komandant, sa proraču natim prezrenjem, zabranjuje te anonimne dostave zvaničnom naredbom koja se čita.

Nemci uspevaju i da mnogi oficiri idu na rad izvan logora ili u logoru vrše neki koristan rad za Nemce i njihovu industriju. Sve ovo uz mala preimućstva, dnevnice i sićušne gratifikacije! Po Ženevskoj konvenciji niko ne može naterati oficire da rade za neprijatelja! A, eto, oni sami, po ličnoj pobudi, za neprijatelja rade, a starešine agituju za takav rad. Po duhu i smislu ratovanja – naročito totalnog ratovanja, jer se ne radi o „ratu u čipkama“ – neprijatelju ne smemo nigde i ničim da koristimo, preko onog što se ne da izbeći. Naši pak zarobljenici vojnici ukoliko su na radu kod nemačkih seljaka – niko im nije nikada ni rekao reč: sabotaža – rade dobro, traženi su. Njih nijedan starešina nije poučio da neprijatelju treba odmagati bar u grani cama mogućim. Kako drukčije izgledaju Francuzi kad idu na rad, kako se kreću mrtvačkim korakom, koji je postao karakterističan za čitavo ropstvo! Eto, mi smo svi u ropstvu, mogla se od početka očekivati kapitulacija, a naš je starešinski kadar još manje pripremljen za ropstvo no i za sâm rat. Imalo ih je, još dok smo bili u prihvatnome logoru u zemlji – koji sasvim odlučno govore o lojalnoj saradnji kao da je rat sasvim završen, kao da je šahovska tabla već preturena. General Aca Stojanović izjavljuje nama, svome štabu: „Sad su Nemci dragi gosti u našoj zemlji! Sad su oni našoj zemlji kao prijatelji!“ U svemu tome, pored svega što je za strasnu kritiku, ima i nečeg neukog, ima onog bestidnog licemerja nedoučenog đaka koji hoće da prevari učitelja.

Nastaju međusobna optuživanja. Generalitet i njihovi – okrivljuju Hrvate za izdaju, udar s leđa, stav Vuka Brankovića. Sprema se nova Kosovska legenda, koja ne uspeva. Okrivljuju političare za razrivenost vojske, njenu nespremu, optužuju koruptivne civilne vlasti da Jugoslaviju psihički nisu spremili za jedinstvo, potržu poznate reči Stepe Stepano vića da nije oslobodio, već osvojio! Kamo sreće – vele – da smo ga poslušali! Opet samo vojnik da shvati stvar! Za bankrotstvo i gangrenu države – kažu – krivi su isključivo politi čari i politika, i to ne samo komunisti, nego svi! Proteže se lanac od doslednog internacionaliste do seoskog politič kog margera i mešetara. Kralj Aleksandar se predstavlja kao mučenik koruptivnih političara, koji su svaku njegovu veliku ideju izigrali i zagadili kao gubava stoka čist kladenac.

Vojnici su bili bespomoćni da spasu zemlju, a videli su sve, nije teško bilo biti vidovit. Osim toga: 27. mart bio je pogreška i zločin, mada je izveden od oficira, doduše zavede nih i neuravnoteženih – mi nismo dorasli sa Nemačkom da se bijemo. Pojedini komandanti – nastavljaju oni – a naro čito onaj u Zagrebu, predali su blagovremeno nadležnome mestu raporte koji nisu ostavljali sumnje: Hrvati, komuni sti, rastrojstvo, slaba tehnika, neopisana, gromovita sna ga nemačke pesnice koja ima da nas smrska kao srču. Najzad, i argumenat još višeg reda. Šta smo, ko smo mi? Nemci će ne samo nas, sićušne i jadne, Nemci će, uopšte, svakoga pobe diti u ovome ratu. Navodi se primer Francuske, koja je tako lako pala i pored Gamlena i Vegana, a kao vrhovni uzor sêdi i grandiozni Peten, koji je uvideo šta je očigledno i pomi rio se sa neizbežnim. Svaki drugi stav je – vele oni – lako mislenost, diletantizam u suprotnosti sa „vojnom naukom“.

I redovno se čuje iz baraka generalskih: ko ne misli da će Nemci pobediti, taj je nestručnjak, nevojnik i neznalica. Nepobedivost Nemačke opravdava njihov stav, zato ona postaje i dogma u koju se veruje pobožno, pa i zlurado izazivački

Za veliki broj naših generala moglo se reći da su bili nabeđeni u taj čin, da su došli do zvezdica silom prilika, potreba i intriga, kao srećni, preživeli pritežaoci vojske posle ratova, kao oni na koje je trebalo deliti slavu, kao beati possidentes. Slabo versirani u savremenoj tehnici, a većma upoznati sa onim našim podoficirskim lajanjem na lam pu, sa nakaznom verom u vlast sitnica, u slamku koje ne sme biti u krugu, sa pojmom vojske preko dugmeta, širita i kasarn skih zavrzlama – nesposobni su da nezavisno misle o ljudskom i industrijskom potencijalu Amerike i Engleske. Potenci jal je za njih mističan, kao besmrtnost duše, kao Platon, oni veruju samo što okom vide, nemačku silu vide. Što ne vide, to ne veruju. Oni imaju pogrešne i krive ideje o Rusiji. Oni su podložni uticaju nemačke propagande kao da je ova pravljena pod meru baš za njih. Zasenjeni su nemačkim manevrisanjem, u kome vide suštinu operacija, zabezeknuti su od nemačke vojne mašine. Ova im imponuje i kao genijalna tvorevina kojom bi se oni tako rado poslužili i poigrali, kao dete „bjuikom“ i „pakardom“. Zaparloženi, zabušili su da uče u doba koje je donelo novosti njihovoj struci. Zablesnuti su čak i Hitlerom, kao novim i boljim izdanjem Napoleona, koji je kod naših oficira uvek bio savršen tip večnog vojnog mislioca. Uplašeni od komunizma po prizvanju, po mržnji aktivnih vojnika na one za koje oni misle da ne primaju ni samu ide ju o militarizmu, uvereni pak podsvesno da bi im Nemačka pobeda ipak osigurala plate, penzije, invalide, privilegije, ordenske beneficije i mala, teško skrpljena i skunatorena imanjca i kućice. Zatim dolaze: stalni strah od stvarne odgovornosti, čak i od prokletstva što zavet ne ispuniše, potreba opravdanja po svaku cenu.

Ima još jedan momenat. On nije sasvim razumljiv. To je bezuman fizički strah siraka bez igde ikoga – da će nas Nemci pobiti. „Kakva Ženeva, kakve obaveze, pobiće nas sve do jed noga, mi nismo niko i ništa, mi ne značimo ništa, budimo pokorni, pokornu glavu sablja ne seče.“ Time se tumači neiskazano gmizavački stav prema Nemcima i tvrdoglavi robov ski napor da i nas sve ostale održe u tome strahu. Posle, u toku ropstva i pobeda, glava se nešto diže. Ali u početku! Samo da ne uvredimo – kažu oni – samo ničim da ne izazovemo Nemce! Tako se pojavljuje ne samo potpuna osuda 27. marta, nego osuda toga datuma i njegovih vinovnika direktno pred Nemcima, bacanje krivice na Jevreje što su razlupali Nojhauzenov lokal, na mlađe oficire, na sve i svakoga, samo ne na stare, iskusne vođe. Eto, tako su neki generali razgovarali sa Nemcima koji su ih posećivali po barakama! I Nemci su pažljivo sređivali izjave i slali raporte. Jer ti Nemci smatrali su, prema Hitlerovom govoru, da su za 27. mart krivi naši generali, koje okrivljuje i nemačka Bela knjiga, a sada se odjedanput čuje iz usta tih samih generala da postoje neki drugi krivci, neki mlađi oficiri, a generali su potpuno nedužni.

I redovno se čuje iz baraka generalskih: ko ne misli da će Nemci pobediti, taj je nestručnjak, nevojnik i neznalica. Nepobedivost Nemačke opravdava njihov stav, zato ona postaje i dogma u koju se veruje pobožno, pa i zlurado izazivački, na strah kritičarima, i inakomislećima. Sa gorkom ironijom navode se krnje izjave Engleza (u nemačkoj redakciji), koji u temelju nisu vojnici, Amerikanaca, koji su u suprotnosti sa duhom vojske, Rusa, koji su to nekada bili, to jest vojnici, pa pod neumešnom upravom mogu samo masovno biti tučeni sa milionskim žrtvama!

Tako naši, tučeni generali kritikuju i izvrgavaju ruglu generalštabe celoga sveta, sve sem nemačkog. I to u pozi augura kojima je to teško i bolno, ali je dužnost da se kaže istina.

(Nastaviće se)