Rusko geslo: Manje od nepismenosti, više od gluposti
Vukk 04 B

Photo: Marija Đoković/XXZ

Zašto “Sputnik” prezire Vuka Draškovića?

Pre nego što je aterirala na „Sputnik“, Ljubinka je već objavila dve knjige o Vladi Putinu; jedna se zvala „Čovek koji je stvorio sam sebe“, a druga – samo što mi knedla kosovska krenula nije – zove se „Vladimir Putin – Moja borba za Kosovo“.

Za “BlicŽenu ili “ŽenuBlic” Ljubinka M. Putin otvorila je široku rusku dušu: „Ta knjiga je na neki način i moja borba za svoje poreklo. Sve dok na Kosovo nisu počele da padaju bombe 1999. godine, nisam ni znala koliko je meni taj deo naše zemlje važan. Tek sam tada shvatila da svi mi koji odnekud odemo sa sobom u srcu nosimo tu, kako bi Rusi rekli, ’malu domovinu’. Zato je pomoć koju nam je pružila Rusija nakon dolaska Putina bila kao melem na ranu. Iako ni onda, kao ni sada, nisam gajila iluzije da će neko mahnuti čarobnim štapićem i rešiti problem, bilo je u najmanju ruku prijatno da se u najvažnijim svetskim institucijama čuje za zločin učinjen našem narodu, za kršenje međunarodnog prava…“. 

Sreća u redakciji Sputnika: Putini u poseti Bili ste, Ljubinka, fascinirani brzinom Vladinih misli: „Putin ume da zbuni sagovornike količinom podataka koje kao iz rukava sipa i koje precizno analizira. Tek u neposrednom kontaktu s njim poželela sam da i našu javnost upoznam s državnikom čija se harizma analizira u celom svetu“.

Smem li da budem indiskretan: Ljubinka, da li vas je Putin seksualno imao?

Pitam vas ovo bez okolišenja, koleginice, jer samo seksualni čin može da objasni ono što ste u rođenoj knjizi napisali o Putinu: „Pre nekoliko godina među Ruskinjama je sprovedena anketa s jednim jedinim pitanjem – kako izgleda ruski predsednik? Odgovori su pokazali da one Vladimira Putina vide kao ’lepog, visokog, interesantnog muškarca koji ume da donosi odluke, koji zna da mnogo vredi, pouzdan je i siguran, a iznad svega muževan’. A svakodnevno su bile u prilici da na televiziji vide omanjeg, proćelavog muškarca (po procenama, 165–170 cm; prim. Lj. Milinčić)! Da ga Ruskinje obožavaju, potvrđuje i duhovit odgovor na pitanje iz pomenute ankete – ‘on ne pije i ne bije’. Pa kako da se onda ne zaljube u njega!“.

Budući da rusko srce kuca u srpskim grudima drugarice Milinčić, ne čudi da je “Sputnik” večito na straži, budan čim se na vidiku pojavi neprijatelj koji se u uređivačkoj KGB-politici ove špijunske ćelije definiše sledećim aksiomima; neprijatelj žali za pokojnom SFRJ, neprijatelj mrzi Slobodana Miloševića, neprijatelj podržava NATO i Mila Đukanovića i nezavisnu Crnu Goru, neprijatelj ne voli ruske tajne službe, konačno, neprijatelj ne podnosi Mileta Dodika i odbija da podrži otcepljenje Šumske. I najgore od svega: neprijatelj ne ljubi Putina.

Budući da Vuk Drašković ispunjava sve uslove “Sputnika” da bude neprijatelj naroda, a uzgred mu se pojavila nova knjiga “Ko je ubio Katarinu”, bilo je za očekivati da gospođa Putin-Milinčić reaguje krimskim scenariom: umesto da lično uniformisana nasrne na Vuka, unajmila je civilno lice u vojnoj službi, desetara Nenada Zorića, poznatog po vizionarskim rečenicima od pre nekoliko godina da je “Milo Đukanović – gotov”  da Crna Gora “nikad neće ući u NATO”.

Zorićev najveći neprijatelj: Milo Đukanović, čovek koji odavno paoNervozni Zorić koji ne voli da ga se podseća šta je lupetao, rešio je da zadovolji Ljubinku po svaku cenu. Već u uvodu, Zorić koji nije ni pisac, ni političar, već ruski propagandista, drži slovo Draškoviću o piscima i političarima. Piše sovjetski desetar: “Kad iz političara progovara pisac, i to dobar pisac, onda to nije dobro za njegovu političku partiju i karijeru. Pisci, za razliku od političara, nisu i ne treba da budu pragmatični, pa se to Vuku Draškoviću političaru obilo o glavu devedesetih godina prošlog veka… Kad iz pisca pak progovara političar, onda to nikako nije dobro za političara, samoubistveno je za pisca i pogubno za literaturu uopšte”.

Budući da je Milinčićka verovatno bila zadužena za priglupi međunaslov “Drašković od Ruskog konzula do Žena u crnom”, Zorić se odmah prišlepao na ovu tezu: “Najnovija knjiga pisca Vuka Draškovića ‘Ko je ubio Katarinu’ formalno je zbirka pripovedaka sa nenapisanom ali zjapećom vertikalom o raspadu (druge) Jugoslavije, a suštinski je to politički govor na 193 strane. Katarina je, da dešifrujemo, Jugoslavija”.

Nova Vukova knjiga: Čak je i Zorić uspeo da otkrije tko je - Katarina!Kad je nezjapećom vertikalom – šta li se dešava Zoriću kad je u njegovoj zjapećoj blizini glavna urednica – desetar Nenad dešifrovao da je “Katarina”, u stvari, “Jugoslavija”, utroba mu se prevrnula, a usta mu se za vrat okrenula (što bi rekao Zorićev idol Milić od Mačve). Razjareni Zorić kao da piše o sebi kad kaže “dodatnu konfuziju u glavi čitaoca” unosi što se, od pripovetke do pripovetke, “mešaju naratori koji piscu naređuju šta da stavi u optužnicu protiv dželata države u kojoj većina republika nije htela da bude, većina svetskih država je htela da je ne bude, ali je za njenu smrt kriv samo jedan narod, jedan lider, jedna služba bezbednosti i istorijska vezanost za Rusiju”. Ljubinkin mali od palube ne samo da je konfuzan, on, nesrećnik ništa ne razume; njemu smetaju naratori, smetaju mu pripovetke, više bi on voleo, brate, jedan roman u celini, kao Ljubinkina knjiga s jasnim naslovom “Vladimir Putin – Moja borba za Kosovo”.

Besan što je u konfuziji prepoznao da se termin “dželat” odnosi na Slobodana Miloševića, i da se pominju zloglasna Državnu bezbednost i državne ubice, ovaj novopečeni recenzent knjiga  konačno otkriva zašto ne podnosi pisca: “Od stranice do stranice, prvo čujete revoltiranog političara Draškovića, potom vam se učini da je to pokojni Jovo Kapičić, onda kao da čitate reči nekog nevladinog građaniste koji je naučio nekoliko fraza sa kurseva o političkoj korektnosti, a u stvari sve vreme vam odzvanja ono što Latinka Perović misli i priča poslednjih decenija”.

Neoprezni Zorić se odao; nije dozvoljeno o Srbiji Slobodana Miloševića govoriti jezikom Jove Kapičića, a posebice ne argumentima Latinke Perović. Rusija druga Putina to neće dozvoliti čoveku koji se zalaže da Srbija, poput Crne Gore, postane članica NATO. Ali, kako to “Sputnik” neće otvoreno da kaže, onda Zorić-Milinčić ovako opisuju Draškovićevu knjigu: “Sve ostalo je manifest mrtvog političara koji ne zna šta će pre: da optuži po milioniti put Slobodana Miloševića, bojažljivo brani četnike, napada službe bezbednosti, žali za Jugoslavijom, između redova pa nekad i direktno optužuje Rusiju, glorifikuje Vašington, Brisel, Berlin i Vatikan, a najviše žali za samim sobom”.

Ipak, Ljubinkinog desetara najviše muče ratovi devedesetih, u kojima Srbija, naravno, nije učestvovala, o Ljubinki da ne govorimo. Obraćajući se svojoj sabraći s kamom u ustima, Zorić im poručuje glede pokojne SFRJ: “Svi vi koji ne žalite za smrću (druge) Jugoslavije imate dodatni razlog da se ne trošite (mislimo i na novac i na živce) jer je delo posvećeno ‘Svima koji su želeli da Ona živi’...”. To, dakle, nervira Ljubinku, Sputnik, Vladimira, Nenada i Mileta Dodika: da ima onih koji žale za starom Jugoslavijom (čiji je nadimak “Katarina” Zorić vešto otkrio).

Poruka od Vlade Putina: Odlično ste, drugarice Ljubinka, izvršili zadatak! A, sad na šminkanje!

Uveren da će zadovoljiti žudnju Ljubinke Milinčić-Putin, Zorić je hteo da napiše nešto što je manje od nepismenosti, a više od gluposti: “Iako jasno pominje secesiju republika, eho Draškovićeve knjige je da su svi koji su radili na njenom razbijanju želeli da ona živi, ali Milošević i njegove službe nisu dali. Nigde se, međutim, ne kaže šta je to Srbija trebalo da uradi pa da ne bude ishod za kakvim pisac koji je to nekad bio žali”.

Ukratko: da je Srbija uradila ono što je trebalo da uradi, danas ne bi bilo “Sputnika”, ni Zorića, ni Ljubinke. Svi bi srećno živjeli u Moskvi i redovito slavili Staljinov rođendan.

Oceni 5